ЖИВОТ

 

У свом животу сам свашта радио: од малена сам радио у селу, одрастао са домаћим животињама тако да нисам имао ту срећу да ме воде у золошки врт да видим краву, до одласка на војну академију радио сам све послове око фарме свиња осим клања, а ваљао сам и неке ,,ситнице“ по крају, након завршетка академије био сам официр који је после рата морао да шверцује гориво и цигарете јер је официрска плата са дежурствима била 10 немачких марака (ако знаш дилера), поред тог професионалног војног посла имао сам пржионицу кафе, продавао сам софтвер за неку београдску фирму, био главни менаџер бензинске пумпе, радио сајтове, био агент осигурања и, посао који сам најдуже радио од свих, продаја, монтажа и сервис клима уређаја. И то вероватно није све. Бивша супруга ми је говорила да нема потребе да се толико ангажујем и да имамо довољно за неки пристојан живот. Али, нисам ја то радио из материјалних разлога, радио сам јер сам напросто такав, мењао сам послове због изазова, желео сам да докажем да могу, такмичио сам се сам са собом. У неким књигама популарне психологије се каже да човек није зрео ако у свом животу не промени бар четири посла (занимања, не четири радна места). Вероватно се ту мисли на обичне људе-мени је мало било и четрдесет четири посла, увек сам желео нешто ново. Новац који је био пропратна појава свих тих послова ми је годио, наравно, али су се повећањем новца повећавали и апетити. Никада нисам имао превише, али сам, иако је то моју супругу нервирало, имао довољно да на неколико година мењам кола, компјутере и моторе (,,Шта фали овим колима? Је л’ иду-иду. Таман сам се навикла на ова, а ти сада мењаш.“) Ишло се редовно и на летовање и на зимовање. Стан се реновирао по потреби. Укратко, живели смо неким НОРМАЛНИМ животом (што је врло дискутабилан појам у овој земљи) породица средње класе, која је, на жалост, одавно почела да изумире на овим просторима. Али, некако, никада нисам био ДОВОЉНО срећан: ,,Ко смисао живота није тражио, тај није живео, а ко га је тражио тај никада није био довољно срећан“ (Дучић).

Међутим, у тренуцима након саобраћајне несреће, када се душа разводила од тела односећи пуне кофере успомена, нисам желео ни већи стан, ни бољи мотор, ни бесна кола, не, ништа од тога ми није пало на памет. Једино што сам у тим тренуцима желео била су деца. Већ сам писао да сам у животу превише пута био у животној опасности, али су се скоро све те околности десиле пре брака и пре деце тако да сам тада мислио једино о томе како да преживим. Сада је било некако другачије. Не могу да упоредим саму борбу за живот, у смислу да ли је теже било када су после саобраћајке са Москвичем секли кров да би ме извадили или када бих у скоро бесвесном стању са покушајем да удахнем ваздух добио чизму у главу када су ме заробили у Сарајеву, било би глупо уопште поредити јер је сваки пут било најтеже. Људски организам једноставно није предвиђен за тако нешто. Може се испрограмирати намерно за ,,неке“ потребе, или случајно као код људи у дужем боравку у ратним дејствима, али то значи да бисте константно били окренути ишчекивању смрти, односно живљење у ,,неживоту“, након чега медицина није успела да нађе начин враћања на стари оперативни систем.  Ако је у претходним случајевима та жеља за животом била концентрисана чисто на сопствену личност, сада сам некако најмање бринуо о себи у смислу физичког бића, а, као што сам већ писао, бринуо сам да ли ћу поново видети сина који када сам настрадао није имао ни 6 година, ако преживим да ли ћу моћи да га одведем у школу, да ли ћу дочекати матуре када ћерке заврше средњу школу и упишу се на факултет, да ли ћу…бринуо сам о успоменама и о томе како их деца не би имала довољно као сећање на мене.

Када сам после неуспелог излета са одељења интензивне неге  на трауматологију, када су ми поново отказала плућа па сам реанимиран и избоден дреновима враћен на интензивну, најзад после више од месец дана прешао на полуинтензивну, што не значи да и даље нисам био у животној опасности, мајка Мица ми је донела неку стару слику деце коју је завила у обичну фолију и исечак из ,,Гласа Подриња“ (локалних новина), где ми је млађа ћерка Наташа освојила прво место на општинском такмичењу из енглеског, коју је поставила на болничку комоду поред узглавља, тако да ми је поглед на ту слику био једина веза са животом . У тренуцима када сам повремено долазио себи након третмана са брдом хемије, између осталог и са једним америчким леком за који сам тек пре неколико дана сазнао шта је (о чему намеравам написати посебну причу, лек се зове Ремерон, а не Ромерон, како су мени говориле сестре да пише у болничкој листи), када је до мозга почела да долази стварна ситуација, поглед на ту слику је изазивао толику тугу да је немоћ у потоцима цурила низ лице. И та немоћ, то је оно најгоре што може да се деси човеку, заиста најгоре, тренутак, или тренуци, када ништа не можеш да урадиш да нешто промениш, када би дао и стан, и кола, и паре, све (јеби га, за мотор би се ценкали), само да можеш да поново будеш са децом и са драгим особама, да поново ствараш успомене. И тада, када мислите да је све готово, када вам је некако неугодно због немоћи доктора и сестара који се свим силама труде да вам помогну, када је линија на монитору права, када Луткар сече нит на којој вас је водио све време и када очекује да му се предате, тада тај задњи атом снаге треба да искористите и да викнете ,,Ало бре дркаџијо, ОСТАВИ ТЕ МАКАЗЕ, ИМАМ ЈА ЗА ШТА ДА ЖИВИМ!!!” (Без БРЕ никако не иде код Срба, тиме се некако појача важност изреченог, а ,,дркаџијо“ је увреда због тога што нас је већ јеб’о читав живот, коју можете по личном избору заменити). И тада се ломи, док је Луткар забезекнут јасно исказаном непослушношћу, ви се у стилу Индијане Џонса чврсто хватате за остатак прекинуте нити и враћате се на полазну обалу реке Стикс.

p9120002

Помисао на децу и на успомене које НЕЋУ направити била је моја нит за коју сам се ухватио. И преживео.

Живот који водим није лак, напротив. Али не причам о несрећама и неправдама које сам преживео и које још увек преживљавам, да не бих случајно пробудио оне што спавају које бих могао доживети. Није то стање напетости у којем стално ишчекујем да се нешто деси, јер већина људи које познајем у свом животу, хвала Богу, и није имала неке веће несреће, а ипак константно о томе причају бројећи туге и мерећи правде док свој читав живот не прикажу као несрећу (Прост пример: ако човек прича како ће ,,добити“ рак, или неку другу болест, и после неког времена му стварно установе рак, шта мислите да ли је његово константно размишљање БАШ о тој болести допринело да БАШ од те болести и оболи?). Зато ја ипак мислим да сам срећан: дочекао сам матуру старије ћерке, ево сада креће на факултет, дочекао сам да ме млађа ћерка пита да полаже за мотор, што јој је мајка категорички забранила, дочекао сам оно о чему сам непокретан сањао-одвео сам сина први дан у школу на својим ,,ногама“. Редовно се виђам са другарима. Још увек стварам успомене. И не могу да не будем захвалан, више него икада раније у животу, јер имам своје катализаторе који ми раздвајају димензије добра и зла и који ме чувају да не одлепим и одем у други свет где постоји логика.

Зато и јесам пун неке захвалности, јер према старој изреци ,,Почињеш да живиш, тек када схватиш да имаш за шта да умреш“.

zivot

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.