Силовање јавности

Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Пре пар месеци букнула је ,,афера силовање”, коју је својом исповешћу започела глумица Милена Радуловић. Данима су се разне ,,исповести” и подршке у складу са истим развлачиле по свим медијима и друштвеним мрежама. Данима није било ниједне друге вести, чак су и пЛандемију за тренутак запоставили, само се причало о силовању тада малолетне Радуловићке од стране професора глуме Мирослава-Мике Алексића. Одмах су се ту појавиле и неке друге Миленине колегинице да потврде како је и њих напаствовао, а одједном су се и неки старији глумци присетили како је и њих малтретирао у својој школи глуме, да би се открило како је глумачка ,,елита” за та малтретирања (физичка, психичка, каква год) професора Алексића одавно знала, али је из само њој познатог разлога све ово време ћутала.

Народ у Србији је био подељен на оне који су Милени давали безрезервну подршку и на оне који су постављали питања. Ови први су најстрашнијим увредама на друштвеним мрежама и медијским порталима вређали ове друге, иако Алексић тада није био ни ухапшен, нити је подигнута оптужница за било какво кривично дело. У медијима су се почеле оглашавати ,,боркиње”, ,,социолошкиње” и ,,психолошкиње”, објашњавајући нам како је свако питање, осим онога зашто Алексић није већ у затвору, поновна (накнадна) виктимизација жртве, јер жртва са тим питањима изнова и изнова пролази кроз преживљену трауму…И онда се усред тог бесомучног силовања јавности појавила вест, пазите сад, да је Милена Радуловић написала сценарио за серију о дешавањима у школи глуме, која ће се звати ,,Учитељ”, и да ће она у тој серији глумити главну улогу! Кад пре? И, ако је било какво, макар и конструктивно питање у вези случаја, била ,,накнадна виктимизација”, шта је онда присећање жртве током писања сценарија и пролажење кроз трауматичне сцене ко зна колико пута током снимања-самовиктимизација? (Сама Радуловићка никада претходне наводе није демантовала, већ је то учинио њен адвокат неких месец дана касније, речима: ,,Потпуно би било непримерено да се води поступак, да се окривљеном Алексићу суди за велики број кривичних дела, а да паралелно са тим иде снимање неког филма или серије која све то екранизује”, из чега се види не да сценарио не постоји и да се серија (филм) неће снимати, већ да је тренутно непримерено.)

Од осталих ,,жртава” у медијима се једино експонирала Миленина колегиница Ива Илинчић, која није силована, али јесте ,,константно сексуално узнемиравана, шест година је ћутала, али јој је било јасно да је лоше”. Колико јој је било лоше сведочи снимак екрана са делом интервјуа у ком Илинчићка хвали глумачку школу Мике Алексића, који је неко успео да уради пре него што је новински портал уклонио тај чланак.

Према информацијама које су се пласирале у медијима могла су се поставити следеће логичка питања:
– Како је могуће да се жртва силовања, која према тим истим ,,психолошкињама” због претрпљених патњи избегава место и окружење у ком је силована, ДОБРОВОЉНО поново враћа на место силовања, како би је силоватељ поново силовао још неколико пута, и још му за то плаћа? (Радуловићка је после првог силовања наставила да иде у глумачку школу, где се сваки час плаћа 60 евра);
– Како је могуће да истраумирана жртва силовања пар година касније доведе млађу сестру код силоватеља у исту школу где је била силована? (Радуловићка је довела сестру четири године млађу код Алексића у школу две године након њеног силовања);
– Како је могуће да си са силоватељем касније у присним односима (Радуловићка је звала Алексића на премијеру њеног филма у Русију) и да за њега и његову школу имаш само речи хвале (Илинчићка), а да се после девет или више година сетиш да те је тај са ким си била у присним односима и за кога си имала само речи похвале силовао/малтретирао?
– Како је могуће да жртва силовања, која у стварном свету избегава било шта што је асоцира на трауматски догађај, без икаквих проблема снима сцене у којој покушавају да је силују? (Радуловићка у ,,Балканској међи”)
– Ако жртве сексуалног насиља пријављују насилнике ,,тек када психолошки обраде трауму” (наведено овде), како је могуће да је њих девет у исто време ,,обрадило трауму”, а разлика у похађању школе је неколико година? На крају, у каквом су то окружењу живеле жртве силовања/малтретирања, када годинама ником нису могле да се повере и затраже заштиту?
– Како је нормално да се после пријаве ове глумице за силовање глумачка и интелектуална ,,елита” утркује у изјавама ко је дуже за такво понашање њеног професора знао, а није нормално када се пита како је то нормално?

Пошто су сва ова питања остала неразјашњена, неке од одговора покушао је да да Деан-Деки РС на својој службеној страници на Фејсбуку (обојено је његов текст):
Извађен из нафталина од разуларене руље бежи Мика Алексић и запиње за Балканску међу преко које пада у понор који води до самог пакла.

Када је пре две године премијерно приказан филм ,,Балканска међа”, режисер Мика Алексић је јавно критиковао своју ученицу Милену Радуловић због катастрофалног тумачења лика болничарке Јасне. Да ли је Мики због дирања у осиње гнездо у овој међи две године касније дошла наплата од геометра…

Управо ће ова његова ученица пре две недеље изјавити да ју је Мика силовао када је она имала 17 година, а како Милена данас има 26 година то значи да ју је Мика силовао 2012. године.

Оног тренутка када је Милена оптужила Мику да ју је силовао, српско друштво је прешло црту без повратка, неко у овој причи је монструм. Мика који силује малолетне девојке, или Милена која је одлучила да једном човеку уништи живот. Ако ју је Мика заиста силовао онда је Милена жртва гнусног злочина, једног од најтежих. Али шта ћемо ако је није силовао, ко је онда жртва…

Миленина рођена сестра, Ања, која је 4 године млађа од ње, похађала је исту школу глуме, штавише, чак ју је Милена и уписала у ту школу и то две године након што ју је Мика први пут наводно силовао. Хм, па која би то жртва силовања одвела своју петнаестогодишњу сестру право у руке сексуалном предатору…И ако је Мика заиста силовао Милену онда је њено ћутање довело у директну опасност и њену сестру.

Реч је овде о највећој сексуалној афери која потреса Србију још од марта 2019. године када је Вулин одслужио оно мало војног рока са пар мушкараца у касарни. Судимо му поштено па да га стрељамо, каже наш народ који је и судија и џелат. У правним државама нико није крив док се не докаже супротно и о њему се пише тек када се заврши судски процес са изнесеним доказима.
У овом случају септичка јама звана медијска сцена Србије попут новина Ало, Курира, Блица, Информера… од самог почетка форсира једну те исту причу и кажу да је било баш тако како они пишу.
Ја сам стао на лопту још првог дана кад сам видео да на Твитеру први шире причу о Мики силоватељу исти они који су пре две године бранили Горана Јевтића због силовања дечака.

Ако се докаже као истина да је Мика силовао Милену, он ће постати први силоватељ на свету који је извршио силовање без простате и са шећерном болести, а како је наводно силовао 8 ученица, он је у ствари сексуални манијак.

Скретање пажње је главна техника коју користи Тони Блер као саветник, то га је научила његова супруга Чери која је иначе адвокат Хашиму Тачију.
Скренути пажњу народа са текућих проблема, а већина афера којим нас засипају сваке недеље служи за одвлачење пажње, да се бавимо њима а не проблемима који нам избијају дах.

Србија је ову причу продала и другим земљама, о Мики је писала штампа у Немачкој, Хрватској, Мађарској, Румунији, Бугарској и Македонији, нешто дебело се њоме покрива док је 24. јануара на Ади Хуји опљачкана и силована десетогодишња девојчица, њу од медија нико није ни поменуо јер она није део пројекта и инфодемије чопора. Маргина новонастале хајке на вештице је брзински монтирана, намештено је да суди јавност, која не размишља већ одмах скида главу.

Миленина исповест је прво изашла на насловној страни Недељника, све уз њену слику и наслов: ,,Исповест Милене Радуловић, колико још Алексића?”
Пита се ово Вељко Лалић, ударна игла и уредник Недељника који ће већ у следећем броју написати колумну:
,,У Америци су питали девојчице шта би радиле када на свету више не би било мушкараца.
Више од 70% је одговорило да би навече шетале градом.
Након хапшења Алексића вечерас ће жене мирно шетати нашим градом.”

Не би било први пут да Недељник измишља ствари зарад читаности, али јесте први пут да сатанизује одређену популацију представљајући је као непотребну.
Не знам да ли се Лалић навече шета градом и плаши ли се он силовања, али знам да је корен онога што пише теза да се жене у Србији осећају нелагодно због мушкараца.

То је лаж која је гнуснија од свих осталих које нам се свакодневно пласирају.
Колико ми је познато мушкарци не расту на дрвету, већ их рађају жене, и једни без других не могу. Наравно, има мушкараца који угрожавају слабије, најчешће жене, али их има много мање него што се мисли.

Већина Милениних колега јој је одмах пружила јавну подршку читајући само медијске наслове. Међу првима се из далеке Калифорније јавио србомрзац Никола Ђуричко, који је, занимљиво, исто похађао школу Мике Алексића.
Да ли је и Ђуричко побегао од силовања или се у Лос Анђелес преселио због погодности које ужива због глуме у филму Анђелине Џоли ,,У земљи крви и Меда” процените сами…

У школу код Мике су ишла деца богатих, један час је коштао 60 евра, а обично су у питању били двочаси. Сви родитељи осталих жртава наводног силовања су адвокати и професори, шта су радили ти људи и зашто су допустили да им деца имају омерту. Новцем се не може купити улога родитеља, сваки нормалан родитељ када се дете врати из школе на њему види да ли је све у реду или није.

Мика није главна мета овог напада, он ће свакако страдати ако буде осуђен али живот му је свеједно уништен. Главна мета је оно против чега се људи попут Лалића здушно боре, а то је традиционалан српски мушкарац, који треба јавности бити представљен као највећи крвник женског рода. Сигуран сам да би 99% жена у Србији заштиту од манијака потражило управо од оних који их штите од памтивека, а то су нормални и здрави мушкарци, да ли то били њихови момци, мужеви, очеви, синови, браћа или комшије, небитно. Али битно је да људи као Лалић сада то хоће да мењају, а у својим колумнама прескачу оно најважније, да једини мушкарци који представљају опасност по наше жене, су мигранти.

Циљ је жене и мушкарце окренути једне против других, јер нам на врата куцају перверзни закони непознати нашем традиционалном човеку.
Између осталог и закон о сексуалном васпитању чији предмет треба да се уведе у основне школе, где би девојчице од дванаесте године биле вакцинисане против полно преносивих болести, чиме би им се индиректно поручило ,,сад сте вакцинисане па изволите.”

У Америци је 6. јануара изгласан закон којим се укидају термини везани за пол.
Термин ,,он, она, отац, мајка, брат, сестра, деда, баба”, се укидају.
Уместо њих се уводе, термини “они, родитељи, парародитељи, деца”, укида се било која реч којом би се неко идентификовао као мушко или женско.
Овај закон је прошао са 217 демократских гласова наспрам 206 републиканских, а када завадите мушкарца и жену родитељско право прелази на државу.

Џин Керол је 2019. године за недељник ,,Њујорк” изјавила да ју је 1995. године силовао Доналд Трамп. Она није била код лекара да то утврди, није била у полицији и тужилаштву, није то записала у дневник нити се поверила пријатељици, већ је једноставно 24 године касније констатовала да ју је силовао. Сви медији су напали Трампа, а када имају храбрости да то ураде човеку који може да изазове нуклеарни рат, ко је за њих онда Мика Алексић.

Микину слику нисам хтео ни стављати зато што већина људи до ове афере никад и није чула за Мику Алексића, али није ни битно ко је он, битно је да се нешто слично ако то неко одлучи може десити сваком. Свака жена са којом се неко руковао за 10 година може тврдити да је силована, заправо, руковање није ни потребно, довољан је поглед, ма не треба ни поглед, моћи ће вас оптужити да сте их силовали мислима, а ви из притвора нећете моћи да се браните.

Ко стане у одбрану човека чију школу су прошли Небојша Глоговац, Никола Којо, Борис Миливојевић, Гордан Кичић, Иван Зарић, Вук Костић, Виктор Савић, Мирјана Јоковић, Бојана Маљевић, Нада Мацанковић и многи други, одмах ће бити проглашен за подржаваоца силоватеља.

Феминизам који се на западу свим силама гура, највише је наштетио управо женама, остале су саме, самохране мајке, без породице и мушкарца.
Узалуд им је да се облаче и дотерују, неће им помагати никаква мода, фризуре нити шминка која се већ топи под маскама, зато што момак за девојком убрзо неће смети ни да се окрене, позове је на састанак, све ће то бити сексуално узнемиравање. Циљ је растурити мушко-женске односе, стуб друштва.

И у Србији ће случај ,,Мика” утицати на многе мушкарце који ће се оградити од жена да се то не би оквалификовало као ,,узнемиравање”, а можда након 10 година и као силовање. Жене ће остати збуњене, питаће се зашто их нико неће, шминкаће се и нудити свима редом, док на крају не налете на правог манијака.
Али овако и треба да буде, јер ову аферу воде хомосексуалци чији је циљ да нестане хетеросексуалног удварања, брака и деце.

Деценијама се већ примамо на холивудске форе и напумпане приче после којих се увек премијерно прикаже и неки филм. Сасвим случајно и Милена већ има спреман сценарио за серију која ће брзо почети са снимањем о Микиној школи глуме и свом наводном силовању, а серија ће се звати ,,Учитељ”, те ће она на крају зарадити и који динар од целе ове приче.

Психолози објашњавају да жртве силовања годинама трпе трауме и да више никад не могу мушкарца гледати као мушкарца, док свеже силована Милена одмах снима еротске сцене у филму Балканска међа, што једноставно не ради силована особа.

Димна завеса је бачена…

Овде бих напоменуо да је ,,димна завеса” бачена још 2017., када је у Кривични законик уведено ново кривично дело-полно узнемиравање, које је законодавац дефинисао као ,,свако вербално, невербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење”. Пошто законодавац није дефинисао шта је то ,,достојанство у сфери полног живота” или, тачније речено, сексуални морал и ко је овлашћен да га процењује, тиме је створена могућност да малтене свако понашање које се односи на сферу сексуалног морала буде проглашено за полно узнемиравање. Пошто ни временска граница за пријављивање узнемиравања/малтретирања/силовања није одређена можемо закључити да за полно узнемиравање или силовање мушкарца може да пријави другарица из одељења у основној школи после тридесет година, јер је у лексикону без њеног пристанка навео њено име као симпатију, певачица којој је намигнуо док је играла око стола у кафани на некој прослави или девојка/супруга када хоће да му се освети због друге жене…Какве ће та недореченост последице у сфери мушко-женских односа имати већ је Деан навео горе, а какве ће проблеме донети правосуђу можете прочитати овде.

Најгоре од свега је то што за доказивање наведеног кривичног дела неће бити потребни физички докази, пошто са протоком времена неће ни постојати, већ ће бити довољна само РЕЧ ЖРТВЕ. У случају да неко безрезервно не верује тој речи и поставља најлогичнија могућа питања биће проглашен у најмању руку за бездушника који не саосећа са патњама жртве, код феминиста за шовинисту (или издајника ако је женско у питању), док ће (к)од радикалног крила, лезбо-феминиста, бити проглашен за фашисту и саучесника у силовању. Тако се не може десити да нека жена пријавити насиље у породици да би мужу узела кућу и децу, секретарица директора што ју је ,,желкао” и ,,волкао” да би напредовала на друштвеној лествици, нити млада глумица напаствовање свог далеко старијег и познатијег колеге/учитеља да би постала популарна, јер, забога, улога жртве не сме да подлеже сумњи.

Наравно да осуда насиља, оног које је доказано, не сме и неће бити доведена у питање, али су у ,,Случају Алексић”, како сам горе навео, нарушене основне логичке операције. И управо се око урушавања логике, односно здравог разума и ради, јер се јавност силује како треба да суди према осећањима, а не према чињеницама. ,,Осећања пре истине, парола је сваке декадентне цивилизације пред њен суноврат у амбис”, како је то написала Драгана Миљанић у свом тексту ,,Случај Јутка и терор политичке коректности”. Докле та болест звана феминизам иде говори и скорашња изјава, пазите сад: „повернице за равноправност” Бранкице Јанковић, која је рекла да ,,жени увек треба веровати”, што значи да жене никада не лажу, а што је, наравно, далеко од истине. Самим тим изјава значи да мушкарци увек лажу и да њих треба проверавати, а не жене, што је опет далеко од истине. Најгоре од свега што је изјаву којим се дискриминише мушки род дао неко ко је задужен и ко је плаћен да пропагира равноправност полова.

Том изјавом се анулира и правни систем, јер ако жене ,,увек говоре истину” чему онда истражни поступак, дај да мушкарца одмах стрељамо! То опет значи да ни допуна Кривичног законика кривичним делом ,,полно узнемиравање” није служила да побољша правни систем у Србији, већ да створи простор за дејство феминисткиња, које наговарају морално и интелектуално лабилне жене да мушкарце лажно оптужују за разне преступе (,,од 20 хиљада пријава за насиље процесуирано је 1300, што значи да су све оне претходне пријаве биле неважеће”, навео Зоран Миливојевић у емисији ,,Кота 17” за ,,Хелмкаст”).

Према бољим познаваоцима, као што је Владислав Ђорђевић, који је по питању феминизма написао неколико књига, ми се налазимо у трећем таласу феминизма, који се назива радикални феминизам или лезбофеминизам, а који отворено пропагира уништење традиционалне породице, јер се кроз њу репродукује патријархат, односно владавина мушкарца. У циљу уништења традиционалне српске породице донети су и Закон о превенцији насиља у породици, Закон о родној равноправности, а у Скупштини је управо и предлог Закона о истополним браковима. Иако је Србија имала Закон о једнакости полова колонијални управник је наредио да се замени са Законом о родној равноправности, а о каквим болештинама се ради писао сам на блогу још 2018. (имате овде). Чим чујете феминисткиње које бране нови нацрт закона како кажу  ,,да ће закон омогућити равноправност, јер нема довољно жена на руководећим местима” одмах знате да се ради о силовању здравог разума, пошто би се, да заиста желе равноправност, бориле и за места на грађевини и у руднику, а не само и искључиво за руководећа ,,где се доносе одлуке”. Другим речима феминисткиње не желе равноправност, већ моћ и политичку превласт.

И, како је изненада букнуло, тако је одједном и престало медијско интересовање за ,,Аферу Алексић”. Као да је неко притиснуо дугме тако је од медијске хистерије настао мук, што је изазвало искрену сумњу да је читава афера била строго контролисана и диригована. Међутим, после неких месец дана непозната глумица Данијела Штајнфелд је оптужила свог далеко познатијег колегу Бранислава Лечића за силовање од пре седам година. И поново је део јавности поступио исто и оптужио Лечића пре него је и дао било какву изјаву. И поново су се ,,боркиње” почеле појављивати на телевизијама са изјавама како је „Јако важно да медији дају подршку жртвама” (Ивана Јосифовић), чиме се опет избегава правни систем. Феминисткиње су прошириле појам силовања да се буквално све по њима може сврстати у силовање, што је чиста болест у прогону мушкараца. То се види и по томе што је Више јавно тужилаштво одбило да подигне оптужницу против Лечића. Глумица је изјавила да није било примене силе, што је основа за то кривично дело, али да се после секса ,,осећала непоштовано”. Чуј, осећала се непоштовано после секса од пре седам година, а Лечића, о коме немам неко нарочито мишљење, развлачили по медијима, одрекле га се колеге и уништена му школа ,,Лекарт”, он се осећа поштовано после свега? О томе да је због лажних оптужби могао отићи у затвор да и не говорим.

Чисто да не би била заборављена Милена Радуловић је пар месеци касније дала подршку босанском филму ,,Кво вадис Аида” на свом Инстаграм налогу у конкуренцији за Оскара, а није подржала Дару из Јасеновца”, што може значити да је ,,Афера Алексић” чист феминистички пројекат, јер није нормално да неко подржи страни филм у којем лажима блате твој народ, а не подржати филм у ком се описује геноцид над твојим народом. Другим речима #Metoo покрет добио је и своју балканску испоставу.

 

 

 

 

 

Што написа неко, једино осигурање да вас неко годинама касније неће тужити за силовање је да од жене тражите писану изјаву да је добровољно ступила у сексуалне односе с вама, коју ће оверити код нотара уз присуство два сведока. У ишчекивању следећег ,,напасника” силовање јавности се наставља.


Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Прегледано: 872 пута

1 коментар на “Силовање јавности”

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top