ПРОЦЕС (1)

Сви који ме знају, знају ме као борца. Да нисам био борац не бих ни преживео све оно што сам преживео, а што би мало ко преживео. Не мислим ту само на борбу за живот већ и на борбу против система, због чега ме одавно зову “исправљач кривих Дрина“ или “борац против ветрењача“. После животних те, истина, малобројне победе биле су најслађе, јер сазнање да си изборио нешто што је за добробит свих давало је снагу за даље борбе. Које овде због рак-ране друштва која се зове правосуђе никада не престају. Понижења која сам доживео као оштећени у кривичном поступку након саобраћајне незгоде описао сам у неколико чланака на блогу у категорији Правда.

Пошто је и поред тоталне незаинтересованости Јавног тужиоца окривљена оглашена кривом, мислио сам да ће парница против осигурања окривљене бити у неколико рочишта решена јер се радило само о висини штете. Суђење против осигурања “Делта Ђенерали“, које се сада зове “Ђенерали осигурање Србија“, почело је 5.12.2012.године пред Првим основним судом у Београду у Устаничкој улици. Прва рочишта су протекла у изношењу доказа и адвокат је од мене тражио доказе да сам се бавио уградњом и сервисирањем клима-уређаја јер се потражује и део штете због радне неспособности (рента). Поред рачуна фирми преко којих сам набављао и вршио наплату услуга из компјутера сам одштампао табелу корисника из 2008.године са неких 157 имена и адреса. То је био неки сасвим случајан избор јер сам од 2000. имао година када сам уграђивао и више клима, али и оних када сам уграђивао мање.

Податке о корисницома у компјутер сам почео уносити од 2003. и до 2009.године сам могао изабрати било коју годину, али изабрао сам 2008. и одштампан списак предао адвокату како бих му показао како ти спискови изгледају. Предложио сам да се као сведоци предложе власници фирми преко којих сам радио и власници фирми где сам уградио највише клима, неких пет, шест људи. Адвокат је противно том предлогу самовољно предао комплетан списак у доказни материјал, тако да је испало да прдлаже свих 157 лица као сведоке! Негде 2013. од Првог и Другог основног суда у Београду формиран је Трећи основни суд и мој предмет је, погађате, запао у тај новоформирани суд. То не би био никакав проблем да судија који је водио поступак није остао у Првом основном суду.
Иако је рочиште за саслушање тужилаца, односно мене, деце и мајке, још 30.3.2013. заказано још за 14.2.2014. адвокат ми у јануару 2014. јавља да још увек није одређен нови судија који ће поступак водити и да није сигурно да ће то рочиште уопште бити одржано. Пошто би тај нови судија морао прво да се упозна са свим доказима изнетим у претходна три рочишта одмах сам послао допис Сектору за правосуђе Министарства правде, на које ме је у ранијој преписци упутио Министар правде, и молио их да ургирају како би се судија одредио и рочиште одржало.

Сектор за правосуђе ми доставља допис од 6.2.2014. да су тражили изјашњење о поступању у предмету од Председника Првог основног суда иако сам у захтеву навео да се поступак води пред Трећим! После звања телефонима и размене електронске поште мајка, деца и ја дана наведеног у позиву одлазимо да присуствујемо рочишту 14.2., још увек без сазнања да ће то рочиште са сигурношћу бити одржано. Зграда суда се налазила у Устаничкој улици, преко пута Специјалног суда. Црвена фасадна цигла са много степеница. Некако сам уз помоћ ћерки сишао са улице до суда, а онда су нам рекли да је судница на првом спрату.

Срећом постоји лифт који је радио (за разлику од Основног суда у Сремској Митровици где су и рампа за колица и лифт направљени само форме ради), па сам се попео лифтом док су остали ишли степеницама. Када смо били прозвани ушли смо у судницу од неких 10-12 квадрата. Класичан распоред: два реда офуцаних столица по три у реду, наспрам сто за судију и дактилографкињу, лево мој адвокат и приправница, десно заступница туженог. Након што је судија узео личне карте обратио се млађој ћерци:
– Ви нисте пунолетни?
– За два месеца пуним 18 година.
– Али сада нисте, не можете присуствовати суђењу.
– Па како када сам добила позив?
– То нема везе. На то је мој адвокат реаговао и замолио да се млађа ћерка саслуша јер је уредно добила позив, да је не би као сведока звали за пар месеци када буде пунолетна.
– То што је добила позив ме не интересује, нисам јој ја послао позив јер тада нисам био судија на овом предмету. Молим Вас изађите.
Шта је дете могло друго да уради него да изађе. Мени је судија рекао да укратко изнесем како сам настрадао и какве последице је та несрећа оставила на мене и породицу, што сам укратко и урадио. Осим тога, рекао сам шта сам све радио у животу осим што сам био официр у војсци. Навео сам да сам имао пржионицу кафе, да сам се бавио продајом софтвера за једну београдску фирму, да сам био шеф бензинске пумпе и агент осигурања, али да сам се најдуже бавио монтажом и сервисирањем клима-уређаја, што бих и сада радио да нисам осакаћем од стране осигураника туженог. Наравно да је у записник ушла само скраћена изјава свега наведеног. У даљем току заступница туженог је тражила податке о томе колика ми је пензија, да ли имам неке друге приходе, до када сам примао помоћ другог лица и зашто сада тражим да се одреди износ за то… Након тога је изјавила да ја по Закону о раду нисам смео да се бавим другим послом јер сам се налазио у инвалидској пензији и самим тим сам неспособан за обављање било каквог рада. Одговорио сам да у налазу Више војнолекарске комисије на основу којег сам пензионисан пише “Неспособан за професионалну војну службу“, а не за било какав рад и да се Закон о раду није односио на војску (рад у војсци је регулисао Закон о војсци), јер сам након пензионисања имао и уредно уписан радни стаж у “Уника осигурању“ где сам радио као агент осигурања. Осим тога знао сам још војних лица која су након одласка у инвалидску пензију без проблема засновала радни однос, најчешће на пословима обезбеђења. Питала ме је још због чега сам отишао у пензију, да ли сам био рањаван и да ли су та рањавања оставила неке физичке последице.
Иако је то све имала у документацији одговорио сам да сам као официр два пута рањаван, али да та рањавања срећом нису оставила неке теже физичке последице јер сам касније био веома солидан фудбалер, баскеташ, пливач и скијаш, као и да сам ишао на екстремне спортове као што су параглајдинг и рафтинг на дивљим водама. И онда је заступница туженог питала:
– Да ли је монтажа клима захтеван физички посао? Нисам могао да верујем шта ме пита и погледао сам у судију који је ћутао. Упитао сам га да ли треба да одговорим на тако глупо питање, на шта је заступница одмах уложила приговор:
– Молим Вас да у записник уђе да ми је рекао да сам глупа! Не чекајући одговор судије наставио сам:
– Госпођо, ако имате спољну јединицу од 40 килограма, унутрашњу јединицу од 15, сандук са алатом од преко 30 килограма, мердевине и цеви, и све то треба са колегом да подигнете, рецимо, на четврти спрат без лифта…
– Добро…
– …и када све то попнете бушите рупу са бургијом од педесет пет милиметара кроз бетонски зид…
– Добро, схватила сам…
– …и када пробушите рупу висите на зиду или на неком крову као Спајдермен како би повезали спољну и унутрашњу јединицу…
– …
– …и када све то урадите онда алат и мердевине морате да снесете, и тако неколико пута дневно, да ли мислите да је то физички захтеван посао?!
– У реду, у реду, схватила сам. И ова расправа је само у једној реченици ушла у записник.
Касније су старија ћерка и мајка дали исказе. Када је судија заказао следеће рочиште за 17.3. и навео које сведоке треба позвати, практично на самом крају суђења, не знам у вези чега је заступница туженог добацила “да суд узме у обзир да се не ради о нарочито тешком инвалидитету ЈЕР ЈЕ ТУЖИЛАЦ У СУДНИЦУ УШАО НА СВОЈИМ НОГАМА“, на шта је из мајке кроз сузе грунуло:

– Како вас није срамота? Па где ће вам душа да тако нешто кажете? Знате ли ви шта је он све прошао? Знате ли кроз шта смо ми прошли и још пролазимо од када је настрадао? Знате ли како се мучи и како се његова деца муче? Срам вас било! Одједном је престала да плаче и почела да се удара по грудима. Док је превртала очима падајући на под рекао сам старијој ћерци да је дигне, а приправници да позове млађу ћерку која је била напољу. Старија је имала флашицу са водом у торби почела да је прска по лицу. Млађа је улетела у судницу и видевши бабу на поду почела и она да плаче. Она и сестра су покушавали да је подигну, молећи је да дише. Судија је рекао да је изнесу из суднице на ходник где је било више ваздуха.
Док сам се кидао јер практично нисам могао ништа да урадим, гледао сам у заступницу туженог како опуштено пакује своје ствари док су моју мајку ћерке у полусвесном стању износиле из суднице. Иако сам приликом доласка мајку упозорио да може бити провокација од стране тужених на овакву бездушност је нисам могао припремити. Ћерке су је носиле између себе по ходнику поливајући је и шамарајући док није повратила дах. Полегли су је на једну од столица док је сва пожутела запевала “Јооој, јооој“. Старија ћерка ју је повремено поливала водом, а млађа је кроз плач понављала “Немој баба“. Када је заступница изашла из суднице мој адвокат јој је пришао и нешто причао са њом, да би дотична осорно изговорила:
– Па побогу, није то ништа лично! Мајка је почела да шишти и да кида блузу на себи од немоћи да било шта уради. Помислио сам да ће је или ударити срчка или да ће потпуно одлепити. Устао сам и не знам коме рекао, да ли адокату или судији, да спречи даље провокације, након чега се заступница удаљила из ходника.
– ОВО суд?
-кроз сузе је викала мајка. ОВО суд? Срам вас било све! Зашто је судија није удаљио када је рекла да си ушао на својим ногама? И ТО суд? Јеси ли ти зато ишао да ратујеш? Јеси ли зато рањаван? За ово си крварио, да те без ноге вређају на суду? Ниси хтео да слушаш кад сам ти причала да бежиш, ето ти твоје Србије! Мајку вам јебем свима! Ћерке су је после пружања прве помоћи некако довукле до кола. У повратку су на задњем седишту седеле млађа ћерка и мајка, а напред старија ћерка и ја. Мајка је све време плакала и клела, нисмо никако могли да је смиримо. Иако је старија ћерка требала да преузме волан код бензинске пумпе “Змај“, где смо се у доласку сменили јер се још увек боји да вози кроз Београд, наставио сам да возим јер сам видео да је била исцрпљена од свих дешавања. Са ауто-пута сам се искључио у Шимановцима и наставио кроз сремачка села. Ћерке су заспале после толиког стреса, па се и мајка мало примирила. Негде после шећеране у Пећинцима на правини од неколико километара наишли смо на црни “Мерцедес“ новије производње, “С“ класе, који се кретао споро као да је био у туристичком обиласку.

На путу није било других кола. Избацио сам мигавац и пошао у обилазак. Када сам дошао наспрам предњих врата возач је почео да скреће лево и да нас гура са пута. Закочио сам нагло да нас не би ударио и сви у колима су се тргли из до тада мирне вожње, а млађа ћерка је спала са бабиних крила где је спавала. Свирао сам му мислећи да ме можда није видео и поново кренуо да га обиђем, да би када сам га скоро обишао возач “Мерцедеса“ још енергичније скренуо улево скоро ушавши на лева врата у кола. Сишао сам са пута левим точковима, додао гас и успео да га обиђем. Мало је рећи да је старија ћерка била престрављена, пукушавши да са везаним појасом побегне са сувозачког седишта на моје.
Пошто кроз затамњена стакла нисам могао да видим ко је возач почео сам да кочим, желећи да сазнам зашто се неко тако бахато понаша, али је мајка рекла “Сине, деца су ти у колима“, па сам наставио да возим не желећи да их још више излажем стресу. У ретровизору сам видео регистарцију ША 055 ОТ (или ТО), а возач је као да се ништа није десило наставио да вози својих 50-60 на сат.

Нажалост, никада нисам успео да сазнам ко је био возач тог “Мерцедеса“ и зашто је покушао да нас изгура с пута. Или на срећу. Када смо најзад стигли кући дао сам мајци неки лек за смирење и питао је да ли јој је мало боље.
– Хтела сам да умрем тамо у суду. Па да ме она носи на души. Хтела сам да умрем од срамоте у каквој држави живим. Хтедох јој рећи да је душа код адвоката илузоран појам као и “држава“ Србија, али сам оћутао.
Тек крајем фебруара стигао је одговор Трећег основног суда поводом притужбе Министарству правде на то што нови судија за вођење поступка није био на време одређен. Пошто је време изгубљено јер је моја притужба отишла прво у Први основни суд у Трећи је стигла тек 14.2.2014., односно на дан рочишта, што значи да нисам интервенисао рочиште би вероватно било одложено. У одговору је приговор одбачен као неоснован јер је рочиште одржано по плану???

Зашто у време електронске поште дописи између београдских правосудних институција путују и више од десет дана нису успели да открију ни инспектори Холмс, Мегре и Поаро заједно са Молдером и Скали. (Наставиће се)

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.