ПОКЛИЧ

 

Ко је Јосип Џо Шимунић? Најкраће би било дефинисано старим вицем “ТКо је?“- ТМујо. Или ТМујица. И све би за паметног било речено. Баш све. Па зашто сам онда у пола пет ујутру устао да напишем ово када је ово тема коју су медији и блогери баш добро изарчили протеклих неколико дана? Да ли имам нешто ново да кажем? Вероватно немам, али желим да повучем неке паралеле које су ми се учиниле важним. Покушаћу да будем што концизнији у томе, иако тема захтева много дубљу анализу.

Психијатријску, за почетак. Не, није ово увреда ако сте то помислили: хрватски навијачи Шимунића зову “Крејзи Џо“ (Луди Џо), али не зато што је он “позитивно луд“, него зато што има службене папире са дијагнозом. Тако је бар написао један од хрватских навијача у коментару. Значи јадна дебилчина. Па шта онда та дебилчина ради у репрезентацији?

Можда је један од одговора на то питање старт Крејзи Џоа над Миралемом Сулејманијем на утакмици Србија-Хрватска у квалификацијама за светско првенство. Колико је старт погибељан процените сами, уз претходно присећање на то колико сте оваквих стартова уопште видели у званичним утакмицама неких  репрезентација.  Видео има 2688 коментара, од којих је добар део оних у којима хрватски навијачи подржавају такав старт, после којег је Крејзи Џо дебилчина у Хрватској постао не идол, него идолчина. По њима је човек учинио праву ствар, и више него што је требао, чак су га предложили и за “домовинску пензију“. Да је Сулејманију поломио ногу и одстранио га из фудбала вероватно би добио и споменик на Јелачић плацу. Овако је добио само две утакмице неиграња, а хрватска јавност је то у принципу осудила да не би добила, не дај Боже таквог преседана, неку казну од ФИФА.

А шта смо ми поводом тога урадили? Осим ових који су се свађали у коментарима колико знам ништа. Да ли смо могли? Наравно да јесмо, и на утакмици и после ње.  Зашто нисмо? И то захтева дубљу анализу, такође психијатријску, али би то овај текст претворило у књигу  од седам томова.

Онда је Крејзи Џо дебилчина као хрватска идолчина у уторак након утакмице Хрватска-Исланд, након победе своје репрезентације и пласмана на светско првенство, и НАКОН ИЗЛАСКА ИГРАЧА обе репрезентације са терена, узео микрофон и пред пуним стадионом салутирао УСТАШКИМ поздравом “за дом“, на који су му, гле чуда, са трибина одговорили “спремни“. Не, не група ултрадесничарских навијача каквих има и код нас, не, не једна трибина, не, одговорио му је цео стадион. И тиме би прича са Џоа који више није дебилчина већ према нишкој компарацији “дебилчина у пичку материну“ требала да скрене на други ток. Али не, као и много пута раније, почиње деноминација људског интелекта. Шимунић изјављује “како је то одувек желео да направи, а ако то некоме смета то је његов проблем“ јер је он, забога, само навијао “за Хрватску и свој дом“. Ако је Шимунић рођен у Аустралији, а мајка и отац су му из Фојнице у Босни, на који је то онда “дом“ мислио? Наравно, мислио је на тај ДОМ на који сте управо и ви помислили. Можда мислите да то нема везе? А ако вам кажем да је рођен у Џилонгу поред Мелбурна где живе потомци усташа из Другог светског рата који су током грађанског рата у бившој СФРЈ слали велику новчану помоћ Хрватској за куповину оружја, да ли још увек мислите да нема везе?

Наравно да је то ТАЈ поздрав који значи мржњу, и то циљану мржњу према другом народу чијих су припадника усташе током историје највише убили и протерали управо са тим покличем на уснама.

И наравно да се тамо нико није осврнуо на чињеницу да се Шимунић вратио ПОСЛЕ 15 МИНУТА од изласка играча са терена, што није био организован чин, ма не, шта вам пада на памет, каква кореографија, па сасвим случајно га је од задњег звиждука судије на трибинама петнаестак минута чекало 20-30 000 гледалаца и чисто спонтано су у исти глас одговарало на тај усташки поздрав. Па кај вам је, кај не видите да се дјечец само мало узбудил?

И наравно да се нико није осврнуо  на то да су се пре тога добрим делом утакмице наспрамне трибине у Загребу довикивале овим поздравом што је службени коментатор ХТВ Драго Ћосић, иначе млад и неискусан јер је на ТВ дебитовао тек 1981., усхићено прокоментарисао “како је угодно чути СКЛАДНО  навијање максимирске публике“.

И наравно да се ни полиција није осврнула на то јер “није утврдила елементе прекршаја, ни кривичног дела, па неће ни водити поступак против Шимунића“.

Међутим, пошто је тај неонацизам добио у свету публицитет каквом се нису надали јавно тужилаштво РХ је по хитном поступку покренуло кривични поступак против Шимунића због “распиривања расне мржње и узнемиравања других учесника јавних окупљања“ и казнило га максималном казном од око 3300 евра јер је “био свестан да тај узвик симболизује службени поздрав за време тоталитарног режима НДХ“, као и да “представља манифестацију нацистичке идеологије и презир према другим људима због њихове верске и етничке припадности“. Толико шовинизам тамо кошта. Чисто да би на брзака опрали руке и замазали очи ФИФА која је покренула истрагу. Вероватна казна коју репрезентација може да добије је 6 (шест)  утакмица играња без публике, што ће се вероватно искористити за одигравање неких пријатељских утакмица организованих како би тако тешка казна што пре истекла.

И ето, то је то…

Али наравно да није. Господа из ,,лијепе њихове“ су се потрудила да ту деноминацију људског интелекта још и натабају, са жељом да нам се вероватно и исфекалишу на главу оправдавањем тог поклича његовим историјским настанком.

По њима тај историјски настанак води од поклича ,,У бој, у бој, за народ свој“ којег је 1566.године узвикивао хрватски бан Никола Зрињски у бици код Сигета (Мађарска), због чега га као великог јунака својатају и Хрвати и Мађари (код којих се зове Миклош Зрињи), а који је триста година касније Иван Зајц укомпоновао у својој песми ,,У бој, у бој“ (1876. и у опери “Никола Шубић Зрињски“) као ,,Хајд’ у бој, у бој! За дом, за дом, сад у бој!“ Значи оригинални поклич је ,,У бој, у бој, за народ свој“, чисто да разграничим, а тај поклич су хрватски навијачи често и јесу узвикивали на утакмицама (пример са Енглеском можете наћи на ЈуТјубу).

Паралелу затим вуку преко бана Јелачића који је наводно покличима ,,за дом“ мотивисао народ и војску, која му је одговарала ,,спремни умрети“ (и умирали су, али под аустријском заставом на територијама ван Хрватске), па све до службеног усташког поздрава који је по њима гласио ,,За поглавника и дом спремни“, али је касније ,,поглавник“ избачен чиме је то, по њима, постао ,,сасвим регуларан“ револуционарни поздрав.

Каква је сад ту историјска паралела? Чувени јунак Никола Зрињски (кога у Хрватској зову Никола ШУБИЋ Зрињски иако не постоји историјска личност са таквим именом  јер је презиме Шубић одбачено 1347. године) светску славу је стекао борећи се против освајача-окупатора, а не против народа који је ту био пре њега.

Бан Јелачић је према мишљењу највећих хрватских интелектуалаца 19.века (Матош, Радић, Старчевић) био изразито негативна политичка личност јер је по сваку цену хтео да подвргне Хрватску под власт Аустрије, која га је и поставила за бана 1848.године иако је показивао “несумњиве знаке душевне поремећености“ (према Енциклопедији Лексикографског завода, свезак 3, Загреб MCMLXVI) , а пошто је учествовао у гушењу мађарске револуције у Мађарској се и данас сматра негативном политичком личношћу. Због послушног спровођења германизације и поробљавања Хрватске споменик му је у центру Загреба подигла аустријска војска на иницијативу армијске команде тадашњег цара. Чак су се и народ и тадашњи представници града Загреба противили подизању споменика једном таквом човеку који је искомпромитовао читав народ, али, ето, тај споменик је сада хрватски национални симбол упркос свом злу које је тај човек учинио свом народу. За које  је то онда ослободилачке битке бан Јелачић мотивисао своје војнике, осим ако се не мисли на походе када је вешао политичке неистомишљенике?

За службени усташки поздрав немам шта да коментаришем, сама по себи је увреда интелекта то што се избацивањем “поглавника“ из поздрава, сматра да је поздрав добио другачију политичку конотацију и легитимитет.

И шта је ту онда позитивно историјско наслеђе осим јунаштва бана Николе Зрињског, чији поклич није ни гласио “за дом спремни“? Наравно ништа: поремећени бан Јелачић је вешао сопствени народ да би се додворио Аустрији, а усташе су убијале Србе на огњиштима на којима су били далеко пре њих да би се додвориле Немачкој. И да ли онда концепт тог поклича може да значи нешто друго осим мржње и деструкције? НЕ МОЖЕ!

Ни најмање ми није била намера да држим час историје, али податке које сам изнео са Википедије за петнаестак минута може да прочита свако КОГА ИНТЕРЕСУЈЕ . Наравно са “српске“ Википедије, јер су на хрватској ти подаци делимично промењени или избрисани, како би се прилагодили тој новој историји која се пише.

Све би то можда и прошло да није покренута страница подршке Шимунићу на Фејсбуку (страница је накнадно обрисана), која док ово пишем има преко 140 000 лајкова, што се може сматрати репрезентативним узорком за понашање осталих три милиона грађана. Не сврставам све у исти кош, не, сами се сврставају. Неко ће рећи да “у сваком житу има кукоља“, пре је “у кукољу се можда нађе покоје зрно жита“. Ако није тако зашто су само малобројни осудили поступак Лудог Џоа? Ако није тако зашто се широм Хрватске лупају табле са ћириличним натписима? Ако није тако зашто се по Загребу каче плакати са “српским породичним стаблом“ на којем су људи обешени о дрво? И да парадокс буде још већи та иста држава, која је у “домовинском“ рату протерала 250 000 Срба са своје територије где су живели вековима, покреће тужбу против Србије због геноцида???

То је оно због чега сам устао у пет ујутру да напишем овај чланак, Шимунић дебилчина више није важан, важно је оних усаглашених пар десетина хиљада на стадиону, важно је ових сто четрдесет и нешто хиљада подршке који осликавају размишљање у Хрватској, важно је да се у једној земљи која је чланица ЕУ све више исказују повампирене фашистичке идеје. И на крају, а за оне који знају да читају на почетку, гладни грађани “лијепе њихове“ су за то што су гладни и за економску пропаст земље нашли кривца. Погађајте кога.

А ти ,,дежурни кривци“ још увек чекају да се изврши небеска правда за Јасеновац, Јадовно, Медачки џеп, …..Та небеска правда не постоји или је оштећени никада нису доживели. Постоји овоземаљска правда у којој Срби још увек верују да ће међународна заједница једном схватити да смо ми добри момци и извинити нам се због пресуда којима су нас понижавали. Наравно да такав “хепиенд“ не постоји ако се не будемо борили. А чак и ако се будемо борили тај “хепиенд“ није известан, што, опет, без борбе не можемо ни сазнати. Како се борити? Борба почиње читањем. Борба почиње знањем и чувањем своје историје, писма и језика. Народ који зна своју историју нема потребе да криви историјске чињенице, док народ који своју историју не зна или га је срамота исте повлачи њене паралеле сходно својим дневно-политичким потребама. Борба почиње бојкотом хрватских производа и хрватских музичара. Борба почиње уједињењем. Ако они  могу да се уједине и стану у заштиту једног дебилчине и осведоченог усташе, зашто ми не можемо да се ујединимо бар око јединствене осуде тог чина којим се велича мржња и фашизам?

Не призивам рат, не дај Боже, једва сам из прошлог главу извукао, ко год га желео у дворишту му био, али ако читањем овог чланка доживите онај дежа ви осећај, верујте да се нисте преварили, читава ситуација подсећа на ону пре Другог светског рата, не само на овим просторима него и у свету. И не само пре тог рата, и многи други ратови су почињали тешком рецесијом,  као и скретањем пажње са сопствене економске пропасти на мржњу према другом народу. Али, из претходног се може закључити да су Хрвати спремни, а шта ви чекате?

Спремите се. Спремите.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.