ПЕЋИНА

Ми Срби смо познати по томе да сваки крај има неког свог пророка, врачару или вештицу која салива страву и прави мелеме који лече све “од курје очи до црну магију“. Као инжењер техничке струке, везан за егзактне науке, наравно, нисам веровао у то, али….
Једног дана, након што сам у саобраћајној незгоди остао без ноге, дође неколико мојих веома добрих другара да ме изведе из бање и мало “прошета“ у инвалидским колицима. Уђох у комби мислећи да ћемо до неког кафића у околини на пиће, али видех да се полако удаљавамо од места где сам био.
– Ало, где идемо?
– Ништа не брини, видећеш-рече један од њих са осмехом на лицу.
Џаба сам понављао да не могу дуго да седим, да треба да се ускоро вратим, већ смо били далеко. Повремено сам лежао на задњем седишту, тако да нисам ни видео куда ме возе. А и, док сам лежао, измрцварен вишемесечним боравком по болницама помало сам и дремкао.
Након неких сат и по вожње, можда и више, стали смо јер више није било асфалта. Били смо у некој густој шуми, једва се сунце пробијало. Ставили су ме у колица и гурали влажним путељком, чинило се без краја. Попио сам мало воде пошто ми је од труцкања неравним шумским путем било мука. Најзад стигосмо до мостића преко којег колица нису могла прећи.
– А шта сада?-упитах.
Један поче да богорада, други да се чеше по ћели, трећи је само ћутао. Некако сам се сложио да покушам цупкајући на оној једној нози да пређем док ме је један од њих придржавао, а други склопиo и гураo колица. На једвите јаде смо један иза другог успели да пређемо преко влажних дасака узаног мостића. Зној је цурио у потоцима низ леђа и ноге, право у поток преко којег смо управо прешли.
Путељак је даље водио уз брдо. Више нисам имао снаге, али опет се појави предлог да двојица носе мене, а онај трећи колица, логично. Ова двојица се ухватише за зглобове на рукама и направише импровизовану столицу на коју сам сео као на престо. Упорно сам покушавао да дознам сврху толиког мучења, али сам само добијао одговор да ускоро стижемо. После неког времена и јесмо.
Поглед је пуцао на пропланак и на нешто што је својим великим крстом подсећало на цркву, сакривену планином и околним дрвећем. Сам крст је био скоро већи од цркве која није имала више од 20-ак квадрата. Испред је стајала погрбљена старина у црном, наслањајући крива леђа на криви штап, дуге седе косе и браде.
– Помаже Бог, оче-пожелеше ова тројица, и ја се придружих.
– Бог вам помогао децо…
– Оче, довели смо нашег друга о којем смо вам причали-рекоше-спуштајући ме полако у колица.
– Он иде са мном, ви останите ту-одговори поп суво, очигледно спреман за мој долазак.
Даде ми свој штап и онако погурен поче да ме гура преко нечега што је давно био утабан туцаник. Дођосмо до не баш превеликог отвора у планини.
– Сине, ово је улаз у пећину. Пећина је чудесна и откривена је још за време Турака, али врло мали број људи зна за њу, скоро нико, чак ни мој унук који те је довео. Још тада је откривено да рањенима и осакаћенима испуњава жеље: онај ко је изгубио руку уђе унутра, пожели и рука му израсте, онај ко је изгубио ногу исто, пожели и израсте му нога-причао је задихан, својим старачким гласом.
Благо сам се насмејао, размишљајући да ли је могуће да су ме због тога ова тројица толико вукла.
– Мораш бити поштен у души и веровати. Немој ме питати како, али је тако-рече засукавши рукав од одоре и показујући ми једва видљив ожиљак на десној руци, који није имао никаква обележја хируршког захвата, него је више личио на наруквицу нацртану оловком.
– Изгубио сам је у Церској бици и заклео сам се да ћу, ако ми се врати рука, чувати улаз у пећину до краја живота.
Гледао сам у забезекнуто у човека који је морао имати преко 100 година, мислећи да негде мора да је постављена скривена камера.
– Осећам доброту у теби…Уђи слободно и немој се плашити. Пожели и мораш веровати…Осетићеш неке чудне трнце, и…само јако пожели…
Седео сам у колицима, не знајући где сам, гледајући около и тражећи камеру, али се на пропланку није видело ништа, осим тројице другара која су ме чекала у хладу на ободу шуме. Старина ми није личио на глумца, а улепљене мајице од зноја на мени и другарима који су ме носили нису говориле у прилог да се ради о намештаљци. Мада код нас Чивијаша ништа није немогуће. А опет, шта могу изгубити, мислио сам. Полако сам окретао точкове на колицима и ушао у пећину преко неких неуредно поређаних дасака. После пар метара сам стао.
– Мало дубље-рече поп.
Ушао сам још пар метара.
– У реду је…
У мраку пећине осећала се само влага и слаб проток ваздуха. Стао сам. Хајде да пробам. Пожелео сам и веровао …Ништа…Одстранио сам из себе по природи неповерљиве мисли концентришући се…Замишљао сам колико би живот био лакши када би ми се жеља остварила…Само сам на то мислио и стварно сам почео да осећам неко чудно пецкање…
Излетео сам из пећине преко оних истих дасака, винтајући точкове на колицима као помахнитао, срећан, смејући се од увета до увета. Дођох до попа и почех му целивати руке:
– Хвала, оче, хвала…
Гледајући бело у мене, скоро плачно проговори:
– Али…сине…па како…немаш ногу…није ти се жеља остварила?
Погледах га захвално и рекох:
– Јесте, оче, јесте, види нове “Мишелинке“ на точковима…
Недуго након тога чуо сам да је Чудесна пећина урушена, а да се о судбини калуђера који ју је чувао не зна ништа…

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.