Парада


Парада – једноставна реч од три слога. А опет симболизује много. Према дефиницији парада је свечана приредба којој је циљ да нешто покаже или истакне. То је свечана смотра, поворка, дефиле већег броја учесника који се крећу најчешће предвиђеном рутом. Параде се често одржавају поводом обележавања годишњице неког догађаја или прославе. Најпознатије су углавном војне параде. Такозване ,,Параде поноса” су све више популарније и полако преузимају трон војним парадама. Бар кад је медијска испраћеност у питању.

Елем, војна парада, као синоним код већине људи за параду, је свечана смотра одређених јединица Копнене војске, Ратног ваздухопловства и Ратне морнарице, заједно или понаособ. Главни део параде назива се ,,Дефиле” ,па се због тога често ова два појма поистовећују. Парада Победе у Москви, која се одржава сваког 9. маја на Црвеном тргу, је вероватно најпoзнатија војна парада на свету – са разлогом. Великим разлогом. Совјети су дали 25-27 милиона живота за одбрану човечанства од нацизма и у голој борби за опстанак. Срба је побијено и поклано преко милион у Другом светском рату. Колосалне жртве руског народа са бројним примерима храбрости, пожртвовања, херојских погибија утрли су пут дo Берлина. Мало који народи су у својој историји пoднели такве жртве и тако херојски гинули, као што су поднели руски, српски и вијетнамски народ у борби за слободу од агресора. Уз звуке метронома који симболизује откуцаје срца рањеног Лењинграда и његових житеља, који су били уништавани у блокади од глади, зиме и немачких бомби, парада је почела. Само у Лењинграду је умрло или погинуло за време 900 дана опсаде, више људи него што су укупне француске, енглеске или америчке жртве у целом другом светском рату. Познат је пример Данијела Ивановича Кротинена – пекара из Лењинграда, који је умро од глади и исцрпљености на свом радном месту а није хтео да узме ни мрвицу хлеба више него га следује, иако је могао, да не би неко дете или жена или борац били закинути за ту мрвицу. Или судбина Епинистије Федоровне Степанове, којој су свих 9 (и словима девет) синова погинули у борби за слободу. Мнoго је таквих мајки девет Југовића, тихо на јастуку у својим уџерицама пуштало сузу уз упаљену свећу и слику погинулог детета. Примера је безброј и о томе бих могао писати данима. Тога је било и нажалост биће. Вратићу се на параде. Имао сам то задовољство да два пута уживо гледам дефиле руских војника на Дан победе на Црвеном тргу. Енергија која тада струји ваздухом и која ствара такав осећај у човеку, тешко да човека оставља равнодушним и не може се речима описати. Савршена стројева изграђеност војника, организација, увежбаност.. Свугде је војска -војска. Посебна организација намењена заштити државе али у Русији је то и нешто више: начин схватања живота прожет фатализмом и вером. Било је тако и код нас некада…

На најчувенијој од свих парада, Паради победе – оној организованој 1945. после победе над Немачком и њеним европским савезницима и нацистичким волонтерима свих народности (за неупућене – код Бородина али не 1812. већ 13. октобра 1941. је совјетска војска потукла немачку јединицу састављену искључиво од Француза – ушло им у навику ваљда, а то је само један пример. Огроман број примера учествовања нацистичких добровољачких јединица састављених ид Француза, Холанђана, Хрвата, Белгијанаца, Шпанаца, Италијана, Мађара, Румуна, Швеђана, Норвежана итд права Европска унија у малом), поред совјетских пробраних, ратом прекаљених гардијских јединица са најистакнутијим ратницима чије су груди красиле бројне медаље крвљу зарађене, један војник је заузимао посебно место. Тај војник је спасао на хиљаде других војника, открио 7468 мина, 150 граната а у чишћењу терена од мина изненађења био је незамењив. Рањаван више пута. Одликован. Пред ту чувену параду, игром случаја је до главнокомандујућег Јосифа Стаљина стигао податак да тај припадник Црвене армије неће учествовати у њој због рањавања. Стаљин је, знајући за достигнућа овог војника, скинуо свој мундир и наредио да се у њему у почасном строју пренесе и овај војник у дефиле на паради. Тај војник је био чувени пас Џулбарс…

Јучерашња војна парада на Црвеном тргу је протекла као и сваке године – поносно , увежбано до савршенства и испраћена са, сузом у оку учесника и потомака оних који су је својом жртвом створили.

Данас је војна парада код нас. Не знам зашто је одабран 10. мај. Можда зато да не би правили кинкуренцију војној паради на Црвеном тргу, можда је неком стао сат па помислио да је данас уместо десети- девети мај, а можда и из неког трећег разлога.

Дан победе је код нас пропраћен као и увек поделама. Кад се не препиремо око Звезде и Партизана дежурна тема је Четници -Партизани. А логор у Јасеновцу је радио и кад су Руси већ увелико били у Берлину и за све оно време док су се Срби у Партизанима и Четницима требили између себе. Како год, драго ми је што је за параду одабран и град Ниш, јер у Нишу се налази наш највећи врх-Ђеравица, које се данас тако лако одричемо док поједини политичари цртају нове границе, није наш највећи врх (бар је тако стајало, ако нису и тај податак изменили у уџбеницима из географије). Не, наш највећи врх је врх Ћеле куле – врх тог страшног и јединственог споменика слободи. Симболу српске неслоге, издаје, јуначког жртвовања за слободу, херојске погибије… Пред њом би питомци требало да полажу заклетву и да их опомиње на жртве и грешке из прошлости.

Наша војска и њени припадници (као и жандари и полицајци), у каквом год стању и облику се сад налазила , је професионално одрадила свој посао на паради. Није било савршено као на Црвеном тргу, али где смо ми а где је Русија. Сламка једна међу вихорове- што би рекао велики Његош. Војници, полицајци, жандари, старешине су дали све од себе, били врло добро увежбани за свечаност данас и одрадили то веома професионално како им и приличи. Возила су била перфектно офарбана у маскирну шему а генерал Симовић је одлично одржао уводни говор. Познајем неке учеснике параде, заједно смо жвакали исту прашину док сам и ја био активни припадник. Често се чујемо, размењујемо мишљења, жалбе, похвале и све оне теме које нормални људи причају.

Војна парада је увек леп призор за гледање. Видети дете како прави прве кораке и своју војску како маршира су за мене увек импресивни призори. И треба војска да се показује свом народу. Али да ли треба да служи као инструмент политичког маркетинга и јефтине пропаганде у шта су је претворили? Пало ми је пар мисли током гледања параде на памет- да ли су наши војници и старешине марширали пуних или празних стомака? Издржаће они то у оба случаја, али ми је, ето, то нешто пало на памет. Да ли су возачи борбених моторних возила, док су пажљиво пазили на поравнање, мислили само на то или им је фокус и професионалност попустила па су им мисли скренуле како да овај месец плате заосталу рату за кредит или како да детету саопште да ће морати да сачека следећу екскурзију? Да ли се неки од активних генерала (част изузецима) можда преварио па помислио : Боље да смо скромније испарадирали а остатак новца од уштеде купили нова средства или уплатили и дали мајкама погинулих припадника војске, који су својим костима на караулама са Албанијом омеђили границе Србије које политичари хоће да промене? Сумњам да су то помислили или не дај Боже саопштили државном врху састављеном са коца и конопца. Али опет са неком  лажном надом сам то помислио и понадао се да ће бар мало отићи на лечење тешко оболелог детета једног мог класића, иначе још активног официра.

Руси имају најјачу копнену војну силу на свету, нарочито оклопно механизоване јединице. Па ипак упркос томе што Руси имају преко 100 пута више тенкова од нас, ми смо имали више тенкова на паради и више типова стрељачког наоружања од моћне руске армије. Али да ли је то било потребно? С обзиром колико се улаже у опрему и обуку на регуларној, тј. свакодневној бази , војска, жандари и полиција су одлично одрадили посао.

Морамо споменути и најупадљивији део параде – свечану трибину.
Пре свега нисам видео генерала Лазаревића на свечаној трибини. Нисам видео ни бројне официре, подофицире, војнике, полицајце ратне ветеране, који су се истакли у оружаним дејствима и заслужили да буду на свечаној трибини. Код Руса су они били на најпочаснијим местима. Или се државни врх плашио да се не замери највећем скоту од свих дипломата – америчком амбасадору Скоту, коме је генерал Лазаревић трн у оку од када је изашао из Хашког казамата.

Хоћете рећи да су били ветерани, али марширали у подешалону?! Они су своје одрадили у рату и нема шта да марширају пред политичарима, од којих  огромна већина пушку никад није ни држала у рукама, већ  су требали да седе у почасној ложи, а млађи, активни, да марширају и њима одају почаст. Следеће питање је да ли су сва приказана средства технике и у реалној употреби код нас или служе само као покретна ,,Потемкинова села”?

Да ли је више од 50 тенкова било потребно или им је намена била да парада буде што помпезнија, не би ли се шиптарски терористи Тачи и Харадинај бар мало уплашили и попустили своје захтеве? Као да се они нешто питају. Радиће како им нареде газде, тј. они који су их ту где јесу и довели (исто се односи и на добар део наших политичара), тј. УСА и Немачка. А  они имају одличан увид у реално стање наше војске, јер им се годинама већ сервирају подаци о борбеној готовости као на тацни. Нисам видео ни председникове саветнике крвавих руку – Тонија Блера и Герхарда Шредера на трибини…

Нашег Џулбарса на паради није било. Наш Џулбарс, и то са чином мајора, чувени Листер, који је својим делима можда и надвисио чувеног Џулбарса, остао је заједно са својим верним другом и херојем Иваном Васојевићем-Јагуаром на Кошарама 1999.  Још су на стражи. Чекају нека боља времена – времена кад ће заслужни борци и мајке пигинулих хероја бити на свечаној трибини, а корумпурани политичари -ратнохушкачи и сарадници непријатеља, без дана ратног стажа али са пространим становима, бити на оптуженичкој клупи.

(Мајор Листер)

Док наш министар одбране маше главом, уз променљиве фацијалне експресије, као какво весело мајмунче, а министар полиције цупка као пудла за време дефилеа, сваки други становник Србије млађи од 40 година планира одлазак из земље, док неколико официра и подофицира свакодневно напушта војску за стално. Лекари, професори, инжињери, занатлије итд већина одлази у Немачку. Да лече, крече, да раде, перу, чувају исте оне Немце чија су браћа и очеви потписивали наредбе за стрељање 100 Срба за једног убијеног Немца, спроводили их, а 1945. потписали војну капитулацију. Тако је увек било – Срби су низали војне победе а у суштини губили сваки рат.

Срећан дан победе који се слави са закашњењем због неког разлога… До неке нове параде.

 

Аутор: Милован Бајагић

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.