DISKRIMINACIJA


 

Proteklih nekoliko meseci sam izgubio dopisujući se sa mobilnim operaterima zbog očiglednih krađa koje im je država dozvolila, ali o tom nekom drugom prilikom. U jednoj od tih prepiski u vezi povećanog računa za uslugu Boks 3 koju sam koristio kod ,,Telekoma“ upozorio sam ih da im se obraćam službeno i da sva prepiska mora biti u skladu sa čl.10 Ustava Srbije, odnosno na ćirilici. Tu moju ,,želju“ su ispoštovali i kada su posle desetak razmenjenih mejlova i bespravnog isključenja odlaznog saobraćaja na mom broju uvideli da sam u pravu dug na računu je anuliran, pa sam odlučio da sa njima nastavim saradnju. Odabrao sam novi paket usluga i otišao u poslovnicu da potpišem ugovor. Međutim, kada su mi odštampali ugovor odbio sam da ga potpišem jer je bio na latinici. Smatrajući da je ugovor službeni dokument i da je protivustavno od mene tražiti da ga kao takvog potpišem, uputio sam ponovo prigovor ,,Telekomu“ na šta sam dobio sledeći odgovor:

telekom-odgovor2

Isti odgovor sam dobio i od druga dva operatera:

cirilica-vip

 

Ako je članom 10 Ustava Srbije regulisano je da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo zašto sam onda dobio takve odgovore? Objašnjenje svih operatera je isto:

telekom-odgovor3

Po njima, a u svakodnevnom životu vidite i po tumačenjima mnogih drugih, Ustav ne precizira šta se smatra službenom upotrebom jezika i pisma, već da je to regulisano   Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama gde se navodi da se pod službenom upotrebom smatra upotreba jezika i pisma u radu državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština, ustanova, preduzeća i drugih organizacija kad vrše javna ovlašćenja, a pošto oni (firme) ne vrše javna ovlašćenja toga nisu ni dužni da se pridržavaju.

Da li je to tako? Pojam službenog koji se u Rečniku srpskoga jezika Matice srpske prepisuje više od dvadeset godina definisao je naš poznati akademik Radomir Lukić (1914.-1999.),član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava:
SLOŽNO – SLUŽITI
slỳžben i slȕžben. -a. -o 1. (odr.) a. koji se odnosi na službu i na vršenje dužnosti u službi (1), koji služi za administrativno poslovanje, određen za službu: ~ pečat, ~ put, ~ spis, ~ prostorija. b. koji je u državnoj ili nekoj drugoj javnoj službi; koji je ovlašćen da zastupa nekoga, da deluje u nečije ime: ~ lice, ~ predstavnik. v. koji se obavlja u ime (državne ili neke druge vlasti): ~ razgovor. ~ protokol. g. koji je u javnoj, zvaničnoj upotrebi: ~ jezik, ~ pismo. 2. fig lišen prisnosti, srdačnosti. hladan, krut, uzdržan: ~ ton, ~ ophođenje.
(str.1218 izdanje 2011.)
Prema tome, sve u vezi posla (službe) jesu službena (zvanična ili javna) obraćanja, ondnosno sve što nije privatno to je javno, odnosno službeno, pa tako i obraćanja na kojima stoji pečat ili zaštitni znak firme, bilo u pisanoili elektronskom obliku, zbog čega MORAJU BITI NA SLUŽBENOM JEZIKU I PISMU! Drugačije rečeno članom 10 Ustava Srbije je određen jedan službeni jezik (srpski) i jedno službeno pismo (ćirilica) tako da na čitavoj teritoriji Srbije njeni građani moraju da znaju i da koriste službeni jezik i službeno pismo regulisano ustavom zemlje gde žive, kako je u svim drugim državama sveta regulisano. Zar treba biti pravnik da bi se to razumelo? Šta tu nije jasno? Znači ako već dvadeset, trideset godina postoji usvojena definicija šta je to službeno zašto je bilo potrebno donositi Zakon koji je tu vrlo jasnu i preciznu definiciju dodatno pojašnjavao? Zato što je neko bio ili izdajnik, ili idiot, ili, što je u poslednje vreme vrlo popularno, oboje.

Razlog za donošenje  spornog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama 2010.godine jeste bio usklađivanje sa Ustavom Republike Srbije, odnosno uvođenje srpskog jezika i ćiriličnog pisma u službenu upotrebu, ali je zbog navoda iz pretposlednje rečenice izostavljeno da se ćirilica definiše kao JEDINO službeno pismo srpskog naroda, čime je napravljena rupa u Zakonu kako bi se u službenu upotrebu uvela latinica. Tako smo mi braćo i rođaci, gospodo i prijatelji, JEDINA ZEMLJA na ovoj kugli zemaljskoj gde se za jedan službeni jezik vezuju dva pisma čime je sam Zakon o upotrebi jezika i pisma u suprotnosti sa Ustavom Srbije (Zakon je neustavan već u članu 1). Napominjem da su čim je podnet predlog za izmenu zakona iz udruženja ,,Ćirilica“ Skupštini Srbije, predsedniku Republike Srbije, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, predsedniku SANU, predsedniku Matice Srpske, Vukovoj zadužbini i Institutu za srpski jezik dostavili zahtev za ocenu ustavnosti sa svim članovima u kojima je Zakon neustavan, ali je bez obzira na to Zakon usvojen.

Da zlo bude veće naprasno su se pojavili veliki stručnjaci, lingvisti, koji nas uveravaju da je i latinica srpsko pismo i da po tome treba da bude ravnopravna, zaboravljajući, ili pre za pare ne znajući, da je ćirilica jedino izvorno srpsko pismo, a da je latinica koju su Vuk Karadžić i Đura Daničić prilagodili za srpski jezik (da ima 30 slova kao i azbuka) samo pismo srpskog jezika. To je upravo latinica koju Hrvati pogrešno zovu Gajevom i koja se prema međunarodnom dokumentu ISO/FDIS 12190 od 1992., od kada su srpski i hrvatski dva različita jezika, vezuje za njihov jezik, kao što se za srpski jezik vezuje samo jedno pismo-ćirilica (prema drugom standardu ISO/FDIS 12199 srpski jezik nije naveden u svetskim jezicima koji koji koriste latinicu).
cuvari_cirilice

A čemu uopšte služi to izjednačavanje latinice od strane ,,nadrivukovaca“ i ,,serbokroatista“? Ako su Srbi jedini narod kome je bilo zabranjivano pismo, jedini narod kome su paljene knjige samo zato što su na ćirilici, o čemu je pisao Gijom Apoliner 1917.godine, ako je papa aminovao ratne zločine austrougara među kojima su bili i rušenje pravoslavnih manastira i paljenje crkvenih knjiga u cilju zatiranja pisma i pravoslavne vere (naravno da je i vera vezana za pismo), ako je izdajničkim aktom od koga se još nismo oporavili 1954. (Novosadski dogovor) samo Srbiji nametnuta ravnopravnost jezika i pisama koja je za ostale republike SFRJ važila samo formalno, ali ne i faktički (zbog čega je ćirilica iz Hrvatske i Bosne skoro iščezla), ako je još od 1972. jezik u Hrvatskoj nosio prefiks ,,hrvatski“ a jezik u Srbiji do skoro nije smeo da se zove srpski, ako se nakon raspada zajedničke države prema kategorizaciji UNESKO-a (UNESCO) ono što je štampano na srpskom jeziku latinicom svrstava u hrvatsku kulturnu baštinu, kome onda iole normalnom može pasti na pamet izjednačavanje ta dva pisma? Pa samo onome kome latiničenje služi za rasrbljivanje, pokatoličenje i asimilaciju Srba. I to je neumitna činjenica koju treba što pre da shvate svi: okupatori su nacionalni identitet i integritet Srba uništavali rušenjem i paljenjem, komunisti su u cilju sprečavanja srpske hegemonije (izgleda da je jedino hegemonija smela da bude srpska) i ,,ravnopravnosti jezika i pisama svih naroda i narodnosti“ skoro kompletnu inteligenciju pobili i poslali u logore, a demokrate to rade pod plaštom borbe za ljudska prava.

Eto zato mi ne živimo u uređenoj državi gde je neustavno svako drugo pismo osim onoga  koje je Ustavom određeno (kako je u svim drugim državama sveta), zato imamo svega 2% natpisa firmi na službenom pismu (samo u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu je 86% naziva na latinici), zato se ustanove pod upravom Vlade Srbije otvaraju na latinici (najnoviji slučaj Klinike za kardiovaskularnu hirurgiju u Nišu je u suprotnosti i sa Ustavom i sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama), zato naša sportska reprezentacija izgleda smešno kada se pojavi u dresovima na latinici (što je ponovo u suprotnosti i sa Ustavom i sa Zakonom jer joj te dresove kupuje Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo sporta), zato  ne možete da pošaljete liz državne ustanove na službenom jeziku te iste države, zato smo okruženi medijima u kojima je zastupljeno sve osim službenog jezika i pisma, zato ne možete potpisati ugovor sa bankom ili mobilnim operaterom na službenom jeziku i pismu države u kojoj živite, zato ste frustrirani jer ne znate čija je to država i zato nemam drugi naziv za one koji su nas u tu situaciju doveli od idiota i izdajnika.

Ako je, navodim samo gore pomenuti primer, firma ,,Telekom“ 78% u vlasništvu države Srbije, što valjda znači i građana Srbije, a ja ne mogu da sklopim ugovor sa tom DRŽAVNOM firmom na službenom jeziku i pismu TE DRŽAVE čije sam ja države građanin? Ili smo odavno kolonija, samo političari to od nas kriju kao i mnoge druge važne ugovore i sporazume.

Pošto je diskriminacija po osnovu upotrebe pisma jedan od najtežih oblika diskriminacije prema Zakonu o zabrani diskriminacije zahtev Zaštitniku građana da me zaštiti od diskriminacije sopstvene države poslao sam 15.novembra. Deo odgovora od 5.12. vidite ispod, ali je poenta da i pored žalbi značajnog broja građana ni Zaštitnik građana ne može da uradi ništa VAN zakonskih normi, odnosno sve dok je Zakon o upotrebi jezika i pisma ovakav nakaradan on nema osnova da preduzima bilo šta iz svoje nadležnosti

zastitnik
I šta ono rekoše u reklami koja se svako veče vrti na televiziji: ,,U Srbiji je diskriminacija zabranjena zakonom“? Mislim da je treba dopuniti sa “…za sve, osim za Srbe“.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Scroll to Top