Cena izdaje - Momcilo Perisic

Цена издаје

Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

„Упоредите издајника са неким или нечим. Мислим да би чак и тифусна ваш била увређена поређењем са издајником!“ (Максим Горки)

Историја понекад зависи од малих људи који нису дорасли тренутку и нису спремни да прихвате одговорност, а што може по њихову војску и судбину народа да има далекосежне последице. Међутим колике последице ће држава осетити ако људи који су на кључним положајима, нарочито у врху војске, предају државама које су вршиле насилна непријатељска дејства војне тајне и документа?

Учестала је изрека да су проституција и шпијунажа два најстарија заната на свету. Француску је дуги низ година потресала и поделила афера „Драјфус“, названа по капетану Драјфусу. Србију није потресла афера „Перишић“. Тихо, скоро неприметно, провукла се вест о осуди бившег Начелника Генералштаба ВЈ (НГШ ВЈ) Момчила Перишића на 3 године (словима: ТРИ ГОДИНЕ) за шпијунажу, предавање строго поверљивих докумената званичнику, дипломати и обавештајцу САД Дејвиду Нејбору. Његови сарадници, такође припадници ВЈ, Миодраг Секулић и Владан Влајковић осуђени су на по годину дана затвора због одавања војне тајне. Тада потпредседник владе Србије, задужен за безбедност, марта 2002. ухапшен је у мотелу „Шарић“ на Ибарској магистрали. Суђење је било затворено за јавност.

У претходном периоду бивши официр безбедности Љубан Каран и бивши НГШ Небојша Павковић у својим обраћањима јавности оптуживали су генерала Перишића за шпијунажу и сарадњу са непријатељем, заједно са генералима Граховцем и Димитријевићем. Генерал Перишић се бранио у свом одговору јавности 15.08.2019….

Многа имена генерала у протеклом периоду, и то на кључним позицијама, провлачила су се кроз штампу и оптуживана за сарадњу са страним службама и шпијунажу: начелници службе безбедности – генерали Александар Васиљевић, Неђо Бошковић и Александар Димитријевић (који су задужени за одбрану од истих), генерал Граховац (који се у својој књизи „Записи из глуве собе“ отворено ставља на страну НАТО-а) , начелници НГШ Перишић и Понош, итд. Провлачиле су се бројне обавештајне афере „Шпегељ“ , „Лабрадор“, „Опера“, „Паук“,  итд, али је за шпијунажу  ухапшен и ухваћен на делу једино генерал-пуковник Момчило Перишић.

Русима је официр Толкачев нанео штету од неколико милијарди долара, Начелник Абвера је током рата успостављао посредно контакт са непријатељем око сарадње, Кембричка петорка је годинама радила за СССР и бушила британски обавештајни систем, само су неки од случајева о којима су бројне књиге написане. Али нигде у историји шпијунаже није забележено да је један НГШ ухапшен због предавања високо поверљивих докумената држави и сили која је убијала народ и војнике исте те војске којом је командовао.

Интересантно је то што се ген. Перишић одлично држао и показао приликом одбране касарни у Задру 1991. од хрватских терориста (Хрватска тад није била међународно призната стога су њени бојовници били ништа друго до терористи), као и у Херцеговини ратне 1992. (истиче се ту чувена евакуација из Чапљине). Био је познат по својој изјави  ,,да носи бомбу са собом у случају да сретне издајника Трифуновића“ (за неупућене то је генерал који је најзаслужнији за предају Вараждинског корпуса, а самим тим и за даљи ток рата, јер су Хрвати добили седам пута више оружја него што су тада имали).

После смене у војсци политички се ангажује и има учешћа у тзв. Петооктобарским променама. Сад већ и птице на грани знају да су огромну улогу у Петооктобарским променама и пучу имале обавештајне службе земаља НАТО на челу са САД, а један од главних режисера Стеван Дедијер, амерички обавештајац о коме се може доста писати, био је заговорник бомбардовања Србије и један од родоначелника модерног аутошовинизма.  Поставља се питање како је могуће да један НГШ буде уопште у таквом друштву и на такав начин политички ангажован? Као награду за свој политички ангажман ген.Перишић је постављен на место потпредседника владе задуженог за безбедност.

Све се може надокнадити али кад девојка изгуби невиност и официр част – томе враћања нема. Генерал Перишић је могао да ужива у пензији и да у историју оде неокаљаног имена, пише мемоаре, игра се са унучићима…Шта га је навело да постане актер поглавља у књигама о шпијунажи и јединствен пример у историји: пољуљан его, алавост на новац, страх од Хага (у ком је свакако завршио), то зна само он.  Оно што ми знамо јесте на колико је осуђен. На бедне три године. Леп пример за будуће издајнике и подршка за стране обавештајце у регрутовању сарадника. У Великој Британији за дело издаје, тј. шпијунаже у корист непријатеља, добија се доживотна робија, у САД вешала, у Русији и Кини метак, али већина држава не би дозволила да таква бламажа изађе у јавност, већ би њен актер „извршио  самоубиство“, „умро од срца или грипа“ , страдао у собраћајној несрећи, итд.

Неко ће се упитати зашто се ген. Перишић није сам убио и тиме спасао част? Прво, частан официр се не састаје тајно са страним обавештајцима и дипломатама. Друго, као бивши НГШ требао је да себи испали метак у слепоочницу чим је видео са ким сарађује и шта ради петооктобарска клика у чије је редове ушао. Међутим, пошто није, треба испитати и имовинско стање генерала и чиме се бави његов син, иначе такође дипломирани официр. Овако пси лају, каравани пролазе, а генерала ето на слободи за три године или мање. Стрељачког вода нажалост више нема.

Од овог јединственог примера тужније је једино што су за сличне ствари бивши Министар одбране Драган Шутановац и НГШ Здравко Понош награђивани. Генерал Перишић је у односу на Здравка Поноша, за кога мислим да је највећи успех западних служби у Србији, појам ратника и команданта. Много више штете је Понош нанео војсци него генерал Перишић, али Понош је крупнији и ,,паметнији“ играч, па није дозволио да га нахватају. Додуше и служба војне безбедности је била много ефикаснија под генералом Ацом Томићем него после њега…

Углавном, захваљујући афери Перишић ушли смо у анале шпијунаже као јединствен случај – што по негативном примеру, што по изреченој казни за такво дело.  Видели смо много издаја, али признајем увек ме изненади колико ниско човек може пасти.

Јесте тешко погледати у себе и видети ствари којима издајете оно што сте били, али то сте морали урадити господине генерале, јер издајнике сви мрзе и презиру, чак и они којима су служили!

Милован Бајагић


Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Прегледано: 1220 пута

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top