Када сам се вратио из бање у јуну обавио сам све контролне прегледе и рекли су ми да не идем на рехабилитацију до септембра, а након тога ће видети шта даље. После три године проведене по болницама најзад сам мислио да се посветим писању онога што ме чека већ пар деценија. Сада ме пријатељи питају зашто не пишем. Одговор је једноставан: не могу да се искључим.
Из свега се може поставити питање шта ће момцима у двадесетој години ауто од 150 или више “коња“? Ако се зна да су Законом о безбедности саобраћаја ограничене само године за полагање “А“ категорије, а не и јачина и кубикажа, једини одговор на то питање може бити “Има се, може се“.
Пошто за другу двојицу не знам како се има покушаћу да објасним на примеру из Шапца. Отац Давида Мартиновића је Небојша Мартиновић власник фирме “Уно Мартин“ која је од мале кројачке радионице средствима за развој (негде причитах пољопривреде (???)) врло брзо постала фирма са више од 300 запослених. На врхунцу пословања 2005. у централном магацину и производном делу фирме избија пожар за који се и дан данас прича да је намерно изазван, што инспекцијски није доказано (прича се да је сав текстилни репроматеријал већ био изнет из магацина, а да су изгорели подметнути остаци од производње), тако да је “Дунав осигурање“ исплатило огромну суму новца, више од милион евра (помињало се чак и два). Тада су се појавиле и гласине да је то урађено јер је Душан Петровић, бивши председник СО Шабац и високи функционер Демократске странке, преко компаније “Дунав осигурање“ са групом одабраних тајкуна финансирао странку, не заборављајући при том ни интересе Мартиновића који након “васкрснућа“ фирме добија тендере за израду униформи за војску, МУП и ХТЗ опреме за разне фирме.
Да према старој пословици “Где има дима има и ватре“ те гласине нису у потпуности биле неосноване показало се у децембру 2008. када је Небојша Мартиновић ухапшен са још пет лица јер су осумњичени да су починили више кривичних дела примања и давања мита, злоупотребе службеног положаја и фалсификовања исправа у поступцима јавне набавке одећне опреме за потребе Министарства унутрашњих послова. Полиција их је теретила да су оштетили МУП у износу од око 50 милиона динара и за себе прибавили имовинску корист већу од 13 милиона динара.
Да ли то “има се, може се“ има везе са изазваним незгодама? Ако је против Давида Мартиновића покретано више прекршајних пријава због разних прекршаја (између осталог и због проласка кроз црвено), ако је више пута у полицији саветован, ако је раније већ имао казну забране управљања моторним возилом, ако је прошле године имао саобраћајну незгоду код ТЦ “Рода“ где је “Фиат Пунта“ набацио на бетонске кугле и ако је само пар дана пре него што је ударио ову девојчицу био задржан у станици полиције 12 сати јер је одбио да се алкотестира, да ли мислите да нема? Доста грађана може посведочити скоро свакодневно дивљање са тим аутом по улицама Шапца, заношење приликом скретања из Карађорђеве у ул.Владе Јовановића, “дрифтовање“ у кружном току, а неки кажу да је чак прелетао раскрсницу између суда и позоришта колико је брзо возио. Па зар такво понашање неминовно није водило ка немилом догађају који се на крају и десио, само је било питање ко ће бити жртва? Шта је још то требало именовани да уради како би се елиминисао из саобраћаја? Да улети у колону деце на пешачком прелазу?
И докле ће бахати татини синови да нас и нашу децу сакате и убијају? Па докле им то систем дозвољава. Систем је тај који ствара “бизнисмене“ који су се на врло дискутабилан начин обогатили, а који сходно томе васпитавају своје синове, јер није у овом, а ни у осталим случајевима крив ауто, крив је онај ко је тај ауто купио, а сигурно га нису купили синови од свог џепарца. Да је код очева постојало осећање стида о томе да се не понашају сходно друштвеним нормама и устаљеним моралним вредностима то би пренели и на синове, па би и синови поштовали закон и друге учеснике у саобраћају. Овако, видевши да очеви не одговарају за своје поступке, синови постају још бахатији јер већ имају у глави усађено размишљање да ни они за своје поступке неће одговарати. Тако је систем задњих пар деценија увео бахатост као норму понашања, почевши од Марка Милошевића, чувеног носача гајбица, па преко Александра Митровића, сина власника “Пинка“ који је у деветнаестој години возећи џип BMW X5 убио девојчицу од седамнаест година и побегао са лица места (поново не улазим у кривицу), па све до Деспота Вранића, возача “Кантримена“, који је на Бранковом мосту у Београду убио Луку Јовановића док је овај гурао кола и побегао, и Давида Мартиновића.
Као некадашњи мајор саобраћајне службе и сам жртва бахатог возача (жене) могу да претпоставим да ни у овом задњем случају казна неће бити примерена учињеном делу и да ће, ако судија буде неспособан као у мом случају, највероватније бити условна због тога што је девојчица прелазила улицу ван пешачког прелаза (према незваничним информацијама на снимку са камера једног приватног објекта се види да је буквално истрчала), а починилац није био у алкохолисаном стању приликом удеса. Као и у претходним случајевима све је на саобраћајном вештаку који треба да утврди којом брзином се починилац кретао (неки кажу да се кретао и дупло већом брзином од дозвољних 40 км/ч, а неки мисле и већом од тога) и да ли да је поштовао ограничење незгода могла бити избегнута, а касније на јавном тужиоцу да одради свој део посла и, без обзира да ли се родитељи девојчице придружили кривичном гоњењу, по службеној дужности преузме гоњење и натера судију да све претходне прекршаје узме у обзир приликом изрицања пресуде (са задњим прекршајем када је одбио алкотестирање који носи 14 негативних бодова веровтано би испунио квоту за ПОНОВО одузимање дозволе, тако да до несреће не би ни дошло). Пошто у мом случају нити јавни тужилац, нити заступници које је слао нису отварали уста на рочиштима, осим када су требали да кажу да се слажу са судским трошковима, могу да кажем да је јавни тужилац потпуно промашена правна категорија у овој земљи бар што се тиче учешћа у суђењима поводом саобраћајних незгода. Да правосудни органи не живе у потпуно другој стварности од оне у којој живи обичан народ у овом случају, а и у другим где су учествовали бахати возачи, било би тражено и психијатријско вештачење где би се утврдило зашто све претходне пријаве и казне нису утицале на понашање починиоца, односно да ли је он уопште у стању да схвати васпитни део кажњавања и последице које могу настати таквом вожњом, након чега би се донела одлука да ли му до краја живота уопште треба вратити возачку дозволу.
Међутим, у нашој стварности држава незаинтересована за безбедност саобраћаја и корумпирано и неспособно правосуђе комбинација је због које се татини синови након истека те неадекватне казне са својим возилима понашају још бахатије, услед чега је мермерних крајпуташа и родитеља који држе слике погинуле деце све више.
Ето, због тога не могу да се искључим.
