ЗЕМА

 

– Друже поручниче…
Окренух се да видим ко је. Војник мало нижи од мене, у тамно маслинастој униформи коју су у нашој јединици носили диверзанти, са беретком на глави коју су тада носили само припадници војне полиције и специјалних јединица. Стајао је у ставу мирно и поздрављао ме десном руком принетом слепоочници. Мислим да нисам имао беретку на глави јер смо се налазили унутар зграде позадинског дела Команде 2. војне области у Сарајеву, па сам само климнуо главом.
– Изволи – рекох.
– Хтео сам нешто да Вас питам-рече спуштајући руку. Рекли су ми да сте Ви из Шапца.
– Да, јесам.
– И ја сам-одговорио је усхићено као да је тог тренутка добио скраћење војног рока па може ићи кући.
Како је правило службе налагало, као старији по чину сам му пружио руку и ту смо се упознали детаљније. Сазнао сам да је са Чавића, да је у Војној полицији касарне ,,Виктор Бубањ” у Сарајеву, да они тамо у Војној полицији носе те униформе јер им нису стигле маскирне и да је распоређен у групу која обезбеђује пријавницу у згради где смо се налазили. Пошто се моја канцеларија, уједно и соба где сам боравио, налазила баш преко пута пријавнице, виђали смо се сваки пут када је био на дужности дежурног. Тршави деветнаестогодишњи дечкоња је увек био насмејан и расположен, тако да га после неког времена нисам ни ословљавао војнички него устаљеним војничким поздравом за оне из истог краја-,,земо” (скраћено од земљак). Њему је то импоновало, али није злоупотебио, увек је био војнички уредан и ошишан ,,на кеца”.

Април у Сарајеву 1992. је био толико напет тензијама да се једва дисало. Лисабонски договор Срба, Хрвата и Муслимана о стварању конфедеративне државе, којим би се избегло крвопролиће, пропао је јер је Алија Изетбеговић након тајног састанка са америчким амбасадором у СФРЈ Вореном Цимерманом 28.3.1992. повукао свој потпис са договора и прогласио независну унитарну БиХ, чиме су укинути Срби као конститутиван народ. Америка, Немачка и неке друге западне земље су моментално признали такву БиХ, иако су знале (или можда управо због тога) да је то потпуно исти сценарио који је претходио рату у Хрватској. И иако ће касније утицајни амерички конгресмен Том Лантош признати да је прави геополитички циљ Америке био стварање муслиманске државе у центру Европе, који су требали да цене и лидери највећих муслиманских земаља и заступници џихада, корумпирани медији ће као јединог кривца за рат у БиХ прогласити лидера босанских Срба Радована Караџића. (А управо та подршка босанским муслиманима, а касније и Албанцима са Косова, постала је главни амерички контрааргумент у расправи са исламистима око упада у Авганистан и Ирак.)

Сама Команда је почела да се осипа јер се део старешина који је отишао на годишњи одмор није могао да врати на дужност, међуградски саобраћај се није одвијао, а у граду су стално ницале нове барикаде. Била је то тиха опсада Команде, али се још увек могло кретати улицама. Јесте да се сваки покрет морао најављивати и договарати, али су устаљене линије доставе хране и превоза средстава између касарни функционисале без већих проблема. Део припадника Заштитног пука у којем сам био и ја ишао је у мешовите патроле са припадницима МУП БиХ да развађа завађене стране, али због све чешћих сукоба једноставно није било људства да се свугде стигне, а и због све већих тензија изазваних упадом у Босански Брод и масакром у Сијековцу (26.3.) и на Купресу (3.4.) са том праксом се престало. ЈНА јесте у тим тренуцима била најјача војна сила на терену и гарант мира, али неспособно војно руководство је дозволило да нам се постепено ограничи слобода кретања и да постанемо заточеници у згради Команде, као што се претходно дешавало у Словенији и Хрватској. Припадници муслиманских паравојних формација са возилима које су имале ручно рађене таблице БиХ, у разним врстама униформи и са наоружањем у неколико наврата су привођени па пуштани, јер је ген.Кукањац сматрао ,,да не представљају претњу за ЈНА“.

Углавном, 20.4.1992., негде око подне, мој Зема је кренуо да изађе из позадинског дела Команде. Предао је дужност свом класићу још негде око девет, али је остао јер је по распореду био слободан тај дан. Сачекао је неке другаре и рекао да иду у кафић који се налазио између главног дела Команде и џамије на Бистрику. Сећам се да сам му рекао да буде опрезан, јер су вече пре тога старешине из пука управо због поменутих тензија упале у кафић и укориле војску што се налазе у толиком броју на једном месту. Одговорио је да војници стално тамо иду и да ,,нико неће на народну војску”. Ставио је беретку на главу и, иако смо се већ спријатељили и били више од старешине и војника, поздравио ме војнички и пошао да изађе. Није морао, нити бих ја тражио, али је био примеран војник и указивао ми је част. На вратима сам му рекао да ми понесе нешто од интендантске опреме из касарне ,,Виктор Бубањ”, не сећам шта, али знам да је пре него што је затворио врата рекао ,,Разумем, донећу Вам сутра.”

Рафал се зачуо недуго после тога. Војници су почели да се комешају и излазе напоље како би видели шта се десило. Вратио сам их унутра и рекао да се склоне од прозора док не проверим шта је. Узео сам пушку и угледао старешине које су трчале из главног дела Команде према кафићу, али нисам знао ни шта се десило, ни шта би требало да урадим, јер тада нико није пуцао. И сам сам потрчао узбрдо, где је део колега из јединице спречавао остале да приђу. Наређено је да остане крими техничар и да се приступ дозволи само истражним органима када дођу. Био сам у том другом кругу обезбеђења лица места, који није дозвољавао цивилима и возилима да приђу и поремете трагове, где сам чуо да су рафалом теже рањени двојица војника док су играли билијар, а да је трећи лакше рањен. Један од мојих војника, такође Шапчанин, рекао ми је касније да је он требао да буде са њима, али је закаснио јер је чекао да подигне војничку плату. Дошао је непосредно након што је убица испалио рафал са врата кафића. Помогао је Земи, рањеном у стомак, да изађе напоље и сачека санитет. Док су чекали, рекли су му да је убица побегао лево од кафића, кроз уличицу иза самопослуге према Бистрику. Други војник погођен у главу није давао знаке живота и он је изнет испред улаза, док трећи погођен није био војник, трећег војника је рафал игром случаја промашио, већ цивил, муслиман, који је такође био гост. Тај момак муслиманске вероисповести, рањен у задњицу, превезен је под ротацијом БОВ-ом војне полиције у војну болницу, где му је хируршким путем одстрањено страно тело, након чега је изјавио ,,Водите ме одавде, нећу да будем у четничкој болници”. Зема је подлегао повредама, а у вестима је јављено ,,да су убијена четворица телохранитеља генерала Кукањца“, ваљда да би се такав безумни чин оправдао и успех увеличао.

Колико треба бити нечовек и убити ненаоружаног војника од деветнаест година на одслужењу обавезног војног рока док безбрижно игра билијар? Ако то босанске власти представљају као борбу за слободу, чију су то они слободу угрозили и на који начин? Да ли постоји нека мерна јединица нечовештва?

Сутрадан ми Зема није донео наручено из касарне. Нити прексутра. Нити сам га икада више видео. Звао се Саша Урошевић и данас је двадесет једна година од када су он и војник Предраг Нинков мучки убијени у кафићу на Бистрику. Иако су муслимани рекли да знају ко је починилац, за тај злочин нико до сада није одговарао, нити се неко извинио њиховим родитељима.

Почивајте у миру момци…

 

НАПОМЕНА ДОПИСАНА 20.4.2015.:
После вишегодишње потраге и неколико апела приликом гостовања на ТВ Шабац најзад сам преко једног бившег војника по уговору дошао до оца Урошевић Саше. Након разговора са њим исправио сам неке податке у блогу јер ипак отац најбоље зна када су му је син убијен, а не ,,званична документа“ у којима се и 23., и 28., и 29.4.1992. воде као датуми убиства, зависно од тога ко је податке прикупљао. На слици испод је обавештење о четрдесетодневном помену које двадесет три године стоји на кући Живојина Урошевића.

p5270152

Данас сам после 23 године најзад отишао да запалим свећу свом Земи на сеоско гробље у Румској, где је сахрањен поред мајке која је умрла када је Саша имао четири месеца.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.