Žurka

 

Službeni stan u Slavonskoj Požegi nakon završetka Vojno-tehničke akademije u Zagrebu dobio sam posle nešto manje od dve godine rada, 1990. godine. Od tog dvosobnog stana uzeta je jedna soba i data kapetanu koga je zbog troje dece sledovao veći stan, tako da je meni ostao jednosoban, renoviran stan od 40 kvadrata na drugom spratu u ulici Stjepana Radića broj 62. Za moje potrebe kao mladog, neoženjenog starešine bio je sasvim dovoljan, ali ga je trebalo popuniti stvarima za život.

Iz Šapca sam prevezao stvari iz moje nekadašnje sobe: kauč, orman koji je imao stakleni deo za knjige, stočić, policu sa stereo-uređajem i većim delom ploča i kaseta. Sve osim kauča sam uz pomoć drugara sa posla vrlo brzo popeo u stan, ali kada je na red došao kauč, zbog uzanih stepenica i kvalitetne izrade po želji tada već pokojnog oca, prema čijim sugestijama su urađena četiri takva kauča, namučili smo se ”Kristovih muka” i na jedvite jade ga nekako popeli. Kada smo nas četvorica iscrpljeni seli na njega u dnevnoj sobi zarekao sam se da ga više nikad nositi iz stana: ili ću ga prodati, pa ko ga bude kupio neka se muči, ili ću ga baciti kroz prozor na ulicu, pa ako nekom bude trebao neka ga nosi. Stan je imao odeljenu klonju od kupatila sa najosnovnijim stvarima za održavanje higijene, tako da je sa opremanjem dnevne sobe započeo moj samački život. I, naravno, čim je kauč ”ponovljen” zaboravio sam koliko ga je bilo teško uneti, kao i na nedostatak ostalih stvari u stanu.

To je bilo vreme Ante Markovića kada je plata poručnika bila u vrednosti 1300-1400 nemačkih maraka, tako da je dozvoljavala da se na čekove uzme još deo nedostajućih stvari: kupio sam za kuhinju drveni sto sa dve stolice, mali ali vrlo lep, koji se uklopio kao da je tu bio projektovan, deo sa sudoperom gde sam držao posuđe i naknadno sam doterao stari frižider visine tog dela. U špajzu me je sa prijemom stana dočekala drvena polica u zidu koju je verovatno bivši stanar napravio, ali ga je mrzelo da je rasklapa, gde sam umesto raznih namirnica i tegli držao stripove i auto-časopise koje sam tada pratio. U junu se održavalo svetsko prvenstvo u fudbalu, pa sam sa dvojicom vodnika išao Fićom u Zagreb da kupim televizor, što zaslužuje posebnu priču. Stan je posle nekoliko meseci bio opremeljen sa većinom stvari i ja sam odlučio da napravim žurku za useljaj, kako su, jelte, običaji i nalagali.

Te godine je negde u aprilu ili maju stranka HDZ (Hrvatska demokratska zajednica) pobedila na izborima u Hrvatskoj na čelu sa Franjom Tuđmanom i neposredno nakon toga počeli su se pojavljivati ustaški simboli i pevati ustaške pesme, zbog čega su već 13.maja izbili neredi na utakmici između Dinama i Crvene zvezde u Zagrebu. Tadašnji načelnik Generalštaba JNA Blagoje Adžić naredio je da se naoružanje i municija iz magacina TO u Hrvatskoj povuče i uskladišti u magacinima JNA, da bi novi hrvatski sabor  30.maja na svom prvom zasedanju objavio da će novim Ustavom Hrvatske Srbi umesto konstitutivnog naroda biti proglašeni manjinom. Srbi su u avgustu raspisali referendum na kojem se skoro 100% Srba opredelilo za autonomiju unutar Hrvatske. Referendum je hrvatska policija pokušala da spreči i tako je počela ”Balvan revolucija”. Sve to se naravno preslikalo i na situaciju u Slavonskoj Požegi gde su se na jesen po poštanskim sandučićima starešina počeli pojavljivati znaci latiničnog slova U, po gradu su se počeli pojavljivati grafiti ”Srbe na vrbe” i uopšte se osećala tenzija zbog izrazite antijugoslovenske politike u medijima. Starešinama nije bilo jasno zašto vojni i politički vrh ne preduzimaju ništa ni posle snimka emitovanog na televiziji 25.januara 1991. u kom se vidi da se Hrvatska uveliko naoružava preko Mađarske pod komandom generala Špegelja i Josipa Boljkovca (Ministra odbrane i Ministra unutrašnjih poslova Hrvatske).

U takvoj atmosferi netrpeljivosti i iščekivanja odlučio sam da žurku za useljenje spojim sa rođendanom da ne bih najbližim drugarima bespotrebno stvarao dvostruku obavezu. Rođendan mi je 12.februara, ali pošto se taj datum padao u sred nedelje žurku sam zakazao za prvu subotu posle toga. Obavestio sam na vreme društvo iz Šapca, kao i one sa kojima sam se družio u Sl.Požegi. Tog dana sam nakupovao pića i grickalica, doneo od komšija nešto stolica, muzike sam imao na pretek (samo snimljenih ”sentiša” od Di-džeJa sa ”Radio Kutine” sam imao petnaestak kaseta), tako da sam mirno mogao da čekam goste.

Kako to obično biva, od desetak najavljenih drugara iz Šapca došli su samo dvojica: Jane i Bane. Jane-Janković Siniša, dalji rođak iz sela koga sam zvao bratom pošto ni on ni ja nismo imali rođene braće, i Bane-Branislav Lukačević, školski drugari sa kojima sam se najintenzivnije družio. Došli su vozom, doneli kristalne čaše i neko piće za useljaj, ali i kiflice tetka Marijane, Banove majke, koje je specijalno spremila za mene. Prošetali smo kroz grad, odigrali par partija bilijara i vratili se do stana.

Ostali su počeli da stižu polako, kako zvani tako i nezvani, pa je oko 22 časa u stanu bila Jugoslavija u malom, sačinjena od tridesetak mladih svih nacionalnosti. Dok je društvo bilo manje muziku sam puštao ja, počevši od laganog popa, zatim stranog i domaćeg roka, pa do nekog klasika hevi-metala i naravno sentiša, što je bila ustaljena šema sa ranije organizovanih igranki u Šapcu. Pošto nije bilo mesta u toj jednoj sobi ljudi je bilo po čitavom stanu. Ono što je bilo u ponudi bilo je izneto tako da se svako služio prema svojim potrebama, neki su stajali i pričali, neki igrali i plesali, neki se vaćarili sa devojkama, a neki su pokušavali da nadjačaju muziku pokušavajući da bolje otpevaju reči od originalnih pevača.

Stan se nalazio na sredini hodnika naspram stepenica, sa ulaznih vrata se levo ulazilo u tu jedinu sobu i kuhinju, a desno su bili odvojena klonja i kupatilo. Zid prema ulici u toj dnevno-spavaćoj sobi bio je komplet u prozorima. Veče je bilo prijatno i zbog duvanskog dima neko je skinuo dva krila tako da se muzika mogla čuti i napolju. Da li se izbor muzike svideo prolaznicima tek u kasne sate sa zatvaranjem kafića stan je bio prepun ljudi. Zaliha pića se potrošila, grickalice su odavno nestale pa su alkoholno izgladneli prešli i na čišćenje frižidera. Drugari koji su stanovali u blizini donosili su od kuće svoje zalihe pića i hrane, a puštanje muzike je nakon pregleda ploča i kaseta na polici preuzimao ko je kako stigao.

Sa nadiranjem maligana posle ponoći su se začuli zvuci poznatih srpskih pesama ”Ko to kaže, ko to laže”, ”Oj vojvodo Sinđeliću”, ”Tamo daleko” i ostalih sa kasete koju su 1988. povodom 600 godina od Kosovske bitke snimili šabački popovi. Kako je kaseta izgledala imate na slikama ispod.

kaseta2

kaseta3

Ko je kasetu prvi pustio ne sećam se, možda sam i ja posle dosađivanja onih pripitih ”Daj nešto narodno”. Do tada se najviše skakalo i pevalo uz ”Igra rokenrol cela Jugoslavija” Električnog orgazma, Azru, Dugmiće i ”Skeledžiju” Garavog sokaka, ali sada su svi prisutni, ili bar većina koju sam mogao da vidim u sobi, počeli da vrište u euforiji kao da su dočekivali ratnike po povratku iz bitaka navedenih u pesmama. Kaseta je odsvirala svoje obe strane, muzike se dokopao jedan kolega vodnik, inače Musliman, pa je posle ispunjavanja želja devojkama ponovo pustio tu ”popovsku” kasetu. I onda je oko dva ujutru neko pozvonio na vrata.

Mislio sam da se neko zavitlava jer su vrata bila otvorena pošto su neki stajali i ispred stana, a i ljudi su non-stop cirkulisali, jedni odlazili drugi dolazili, tako da nije bilo potrebe za zvonjenjem. Onda su oni iz hodnika rekli da traže vlasnika. Otišao sam da vidim ko me traži i susreo se sa dvojicom milicajaca, od kojih je jedan bio kum mog zemljaka Rada Kojića, vodnika iz Klenja, koji je bio unutra na žurci.
– Dobro veče-reče službeno taj kum, ako se dobro sećam zvao se Želja Kalić.
– Ej ‘de si-odgovorih neslužbeno jer smo se od ranije poznavali.
– Kakva je ovo galama?
– Slavim rođendan i useljaj, hajde na piće pošto su klopu potamanili.
Pričali smo na vratima pošto je unutra bilo i preglasno i prebukirano.
– Ne, na dužnosti smo, došli smo po prijavi.
– Kakvoj prijavi?
– Zbog glasne muzike.
– Ma daj, kakve glasne muzike-našalio sam se dok je unutra treštalo.
– Hajde završavaj ili ćemo morati da te vodimo.
– Slušajte, koliko ja vidim imate dva izbora: da se okrenete i odete pa podnesite prijavu ili šta već treba tamo gde treba ili da uđete i popijete piće sa nama, taman smo se zagrejali. To treće neće da može.
– Gasi muziku, vidiš li koliko je sati, ljudi okolo spavaju.
Prvo, ozvučenje nije bilo toliko jako (mislim da je bilo 2h35 Vati), više su se derali oni umišljeni pevači i svirači na vazdušnim gitarama, a drugo ako se za šest, sedam meseci od kada sam dobio stan nisam čuo to jedno veče su okolni stanari mogli da se pretrpe.
Pošto drugovi organi iza vrata nisu videli koliko ljudi ima unutra rekao sam nekom ko je trenutno puštao muziku da smanji i tada viknuo da je milicija došla da prekine žurku. Svi su počeli da negoduju, a nekoliko starešina je krenulo prema vratima, znatiželjno da vidi ko je taj ko je želeo da im prekine zabavu. Među njima je bio i Rade Kojić koji je ugledavši kuma rekao:
– Hajde kume ne seri, ulazi unutra da popijemo piće.
Videvši da neće moći ništa da uradi patrola milicije je posle kraćeg nagovaranja ušla na žurku upravo dok je svirao ”Marš na Drinu”. Opustili su opasače, poskidali šapke, popili par pića, zamolili da smanjimo muziku, što smo i uradili, i u prijatnoj atmosferi sa ostalima, od kojih su većinu znali iz grada, proveli više od sat vremena. Tokom njihovog boravka takođe su se čule srpske pesme, a muziku je ponovo puštao ko je stigao, između ostalih su to činili i Jane i Bane. Neko mi je tražio ključ od Fiće koji je bio parkiran iza zgrade da vodi devojku, neko je pijan spavao u kadi, uglavnom je nas desetak ostalo do jutra.

Prema prosutom piću, ispovraćanoj klonji i kupatilu, svuda rasutim staklenim i plastičnim čašama, flašama i tanjirićima Jane, Bane i ja smo nakon odmora od nekoliko sati zaključili da je žurka bila uspešna. Pomogli su mi da pospremim  i u nedelju u popodnevnim satima se uputili nazad za Šabac. Ponedeljak je prošao radno kao i svaki drugi, a u utorak pre podne je u kasarnu sleteo helikopter sa generalom Vladom Trifunovićem.

Komandant Autonastavnog centra u Slavonskoj Požegi bio je pukovnik Zarija Drašković. Kada su mu javili da je iz Zagreba stigao helikopter sa tadašnjim Zamenikom komandanta 5.Armije strčao je iz komande, pretrčao pistu i otišao na livadu koja je izigravala pešadijski poligon između stambenog dela i autoparka, gde se helikopter spustio. Krenuo je strojevim korakom, iako to nije bio obavezan jer se ”strojak” nije gazio u terenskim uslovima, prema generalu Trifunoviću, vojnički pozdravio i počeo da raportira, da bi general bez pozdrava besno prošao pored njega uz samo jednu rečenicu:
– Dajte mi poručnika Pantelića!

Desetar, dežurni čete, našao me je u učionici gde sam držao nastavu iz moto-tehnike i zadihano rekao da se hitno javim komandiru čete. Pošto je komandir čete, kapetan, bio poznat kao starešina koji stoji u stavu mirno dok razgovara telefonom sa komandantom centra mislio sam da je neki od mojih vojnika nešto napravio preko vikenda, pa je stigla prijava. U četi me je dočekao sav preplašen kapetan sa zahtevom da se hitno spremim za raport jer mora da me vodi kod generala. Pitao sam o čemu se radi, ali sam dobio odgovor da ni njemu nisu rekli. Presvukao sam se, obukao obavezne ”ski-pantalone” (pantalone koje su se sužavale pri stopalu, namenjene samo za svečane prilike i raporte) i sa komandirom čete, takođe obučenim u iste pantalone kao da i on ide na raport, krenuo prema komandi centra.

Popeli smo se na sprat do debelih tapaciranih vrata gde nas je sačekao zamenik komandanta. Rekao mi je da ja da uđem, a da kapetan ne treba, na šta se ovaj zamalo nije upiškio od sreće. Ušavši unutra za stolom u kabinetu komandanta u pročelju stola je sedeo general-major Vlado Trifunović, desno od njega komandant centra, zamenik i moralista, a levo organ bezbednosti, personalac i valjda komandant mog bataljona. Kakav je ovo preki sud jebo te, pomislih u sebi.
– Druže generale, poručnik Pantelić Željko javlja se po Vašem naređenju-izgovorih u stavu mirno.
– Na mestu voljno. Da li znate zašto sam Vas pozvao?-upita general.
– Nije mi poznato druže generale.
– Da li su se u Vašem stanu za vikend pevale nacionalističke pesme?
Iako sam imao veoma solidan trocifren koeficijent inteligencije, što je nekoliko puta mereno na akademiji, tada baš i nisam odmah shvatio kakve to veze ima sa pozivanjem na raport, ali mi je ona zakržljala intuicija (zakržljala u odnosu na žensku) govorila da ću ubrzo saznati.
– U subotu sam pravio žurku za rođendan i ujedno useljaj u prošle godine dobijen stan, pa su se pored ostalih slušale i srpske pesme.
– Slušale ili pevale?
– I slušale i pevale.
– Odakle Vam ta muzika?
– Kasetu sam kupio na benzinskoj pumpi na auto-putu.
– Na kojoj pumpi?
– Na Spačvi.
– Hoćete da kažete da se kaseta sa srpskim nacionalističkim pesmama prodaje na benzinskim pumpama u Hrvatskoj?
– Druže generale, ne znam zašto te pesme nazivate nacionalističkim kada su to srpske narodne pesme stare i po nekoliko stotina godina. I naravno da se kaseta prodaje u slobodnoj prodaji u Hrvatskoj jer ju je izdao zagrebački ”Jugoton”.
– Jeste li sigurni?
– Mogu Vam doneti kasetu.
Video sam da je ta informacija koju nisu znali na sve prisutne ostavila utisak i mislio sam da će biti dovoljna da se prekine besmisleno saslušavanje, ali, kako sam i pretpostavio, onda je počeo govor sličan svim ostalim koje sam slušao na raportima:
-Da li ste svesni u kakvom trenutku Vi širite nacionalizam? (Da, ja širim nacionalizam, a oni grafiti po gradu su mi verovatno čestitke za useljaj) Da li ste svesni da se zemlja raspada i da je JNA jedina koja sprečava građanski rat? Da li ste svesni koliku ste štetu Vašim nacionalističkim istupom naneli JNA u trenucima kada pokušava da očuva suverenitet i integritet zemlje? (Bez suvereniteta i integriteta nijedan raport nije mogao da prođe) Ko Vam je dao to pravo? Da li ste svesni da ste tako neodgovornim ponašanjem mogli da izazovete sukobe većih razmera? Da li ste svesni da ste vređanjem nacionalnih osećanja drugih naroda mogli da započnete rat?
U prvom momentu nisam mogao da verujem šta me pita pored svega što se u državi događalo. Mislio sam da se ”ispucao”, ali posle kratke dramske pauze nastavi:
– Ko je puštao te pesme?
– Muziku sam najviše puštao ja, ali su je puštali i drugi.
– Koji drugi, hoću imena.
Tog trenutka sam mogao da navedem bar pet imena ljudi koji su puštali muziku, ali sam odabrao dva jedina koja nisu bila iz Slavonske Požege.
– Jane i Bane.
– Ko su Jane i Bane? Puna imena.
Kažem ja ko su i kakva su mi ”svojta”.
– Gde stanuju?
Kažem da su iz Šapca, ali da su na studijama u Beogradu i da žive u ulici Save Kovačevića 47, što je naravno bila izmišljena adresa koja mi je prva pala na pamet.
– Jeste li zapisali?-pitao je bezbednjaka. Kada je dobio potvrdan odgovor rekao mu je da navedene podatke što hitnije proveri.
– Proverićemo sve podatke-ponovo se obratio meni-a uzećemo i izveštaj patrole koja je intervenisala. Kako ste mogli sebi da dozvolite da u tolikoj meri narušite moralni lik pripadnika JNA da patrola milicije interveniše zbog nacionalističkih pesama?
– Patrola milicije jeste intervenisala po prijavi, ali ne zbog vrste muzike već zbog jačine, što vam mogu potvrditi i članovi patrole koju su bili sa nama na žurci.
– Molim? Hoćete da kažete da je patrola bila na žurci, a ne da je prekinula žurku?
– Upravo to hoću da kažem.
– I za to vreme su se takođe slušale nacionalističke pesme?
– Koliko se sećam oni su ušli baš kada je svirao ”Marš na Drinu”, ako tu pesmu smatrate nacionalističkom.
– I šta su uradili?
– Zamolili su da smanjimo muziku, što smo i uradili, uzeli su piće i bili sa nama nešto više od sat vremena.
– Da li je to tačno?-upitao je bezbednjaka koji je izbegavajući pogled potanjao kroz masivnu stilsku stolicu.
– Znate, nismo to znali…proverićemo…
Lampice su počele da mi se pale: Autonastavni centar (ANC) je bio pod direktnom komandom 5.Armije i u ponedeljak ujutru je komandant referisao Komandi armije na osnovu onoga što mu je bezbednjak rekao. A beznednjaku me je prijavio neko od komšija, odnosno kolega koje su radile sa mnom, možda čak i neko ko je bio na žurci. I umesto da bezbednjak prvo porazgovara sa mnom požurio je da neproverenim i nepotpunim informacijama ušlihta kod komandanta i generala. Gledao sam ga sa gadošću, a on je uporno gledao u svoju beležnicu.
– Druže generale, mogu li nešto da kažem?
– Recite.
– Ne znam ko Vam je šta preneo, ali na toj žurci je bilo svih naroda i narodnosti, što bi se reklo od Vardara pa do Triglava. Niko nijednog trenutka nije rekao da mu ta muzika smeta, niti je neko zbog toga napustio žurku. Kroz stan je prošlo više od trideset ljudi i nije bilo nijednog incidenta, ako ne računamo jednu flašu bačenu kroz prozor na ulicu, nakon čega sam ja intervenisao i to se više nije ponovilo. Patrola milicije jeste došla po prijavi, ali za glasnu muziku, a ne zbog toga što su pesme vređale nečija nacionalna osećanja, tako da nema govora o nacionalističkom ispadu. Sve što sam rekao mogu Vam potvrditi starešine koje su bile na žurci, tako da nije bilo ni narušavanja moralnog lika pripadnika JNA.
Tajac.
– Čekajte, Vi hoćete da kažete da je društvo na žurci bilo nacionalno mešovito?
– Upravo sam to rekao.
Nabrojao sam i nekoliko starešina koje su moje navode mogle da potvrde.
Osećao sam kako bes generala do tada usmeren na mene prelazi na bezbednjaka, koji se znojio ispod naočara. Osim moraliste bez morala (o čemu ću pisati drugi put), ostalim starešinama iz jedinice bilo je vidno neugodno. Neprijatnu atmosferu prekinuo je general.
– Panteliću, Vi ste mlad starešina, a već se o Vama raspravljalo u Komandi armije. (Mislio je valjda na onu situaciju sa Savezom komunista opisanu u priči Knjižica) To nije dobro. Napišite detaljnu izjavu o ovom događaju, Vi komamdante uzmite izjave i od ostalih starešina koje su bile prisutne na toj žurci, pa ćemo videti da li postoje elementi za pokretanje postupka pred Vojnim sudom. A Vi dobro razmislite da li ste sposobni da obavljate dužnost oficira jer se ovakvi i slični ispadi neće tolerisati. Slobodni ste.
– Razumem druže generale.
Nakon toga je general Trifunović odleteo nazad za Zagreb.
To je bio jedini put da je neko sleteo helikopterom u kasarnu u Slavonskoj Požegi.

Nakon napisane izjave u vezi žurke nikada nikakav postupak nije pokrenut protiv mene zbog puštanja srpskih pesama.

Mesec i po dana kasnije na Plitvicama su pale prve žrtve, pa je tako građanski rat u Hrvatskoj i zvanično počeo. Želja Kalić, milicajac kojije bio ono veče u patroli, tada je svom venčanom kumu Radu Kojiću, vodniku JNA, rekao da ima spreman nož za njega. Sticajem okolnosti Rade Kojić je taj nož izbegao. Vojnu penziju je dočekao u Šapcu, ostali smo prijatelji do današnjih dana.

Kauč, kako sam se i zarekao, nisam nikada više izneo iz stana. Kao ni sve ostale stvari jer se nakon odlaska na teren u Sloveniju više nisam vratio u Slavonsku Požegu. Starešine koje su kasnije dolazile po stvari pričale su mi da moja slika stoji okačena na nekom punktu u Pleternici (mesto na putu od skretanja sa autoputa do Sl.Požege) i da mi je glava ucenjena, zbog čega nikako ne bih smeo da se vraćam. Neki su govorili da su mi nakon upada ”zengi” stvari izbačene kroz prozor i zapaljene na ulici. Tačnost informacija zbog kasnijih dešavanja na ratištu nisam uspeo da proverim. Posle nekoliko poslatih zahteva Vladi Hrvatske i Ministarstvu pravde dobio sam rešenje da mi je stan oduzet jer više od tri godine nisam boravio u njemu.

General-major Vlado Trifunović je 22.9.1991. predao Varaždinski korpus, nekada jednu od najjačih jedinica u JNA. Neki ga zbog spasavanja 280 vojnika i starešina prilikom predaje smatraju herojem (NVO predlažu da se po njemu nazove i ulica u Beogradu), drugi ga zbog predaje takve jedinice smatraju izdajnikom. U Beogradu mu je više puta suđeno i jednom je osuđen za izdaju, da bi ga posle pritiska javnosti predsednik SRJ Zoran Lilić abolirao 1997. godine. Vrhovni sud Srbije je 2010. godine ukinuo presudu protiv njega i njegovih oficira. Sramota je što je od visokih oficira suđeno samo njemu, a ne i Kadijeviću, Adžiću i ostalim iz tadašnjeg vojnog i političkog vrha za veleizdaju. Kao čovek mogu da imam razumevanje prema teškoj ljudskoj sudbini koju je kasnije imao, ali kao oficir i učesnik tog rata ne, sve dok se ne utvrdi koliko je pripadnika JNA i civila poginulo od naoružanja koje je ostavio Hrvatima. Zbog toga za mene nikada ne može biti heroj, a  pogotovo ne posle izjave u jednom intervjuu u kom navodi da je tako postupio ”jer ga je majka zaklela da nikog ne zavije u crno”, što se kosi sa vojnim pozivom.  Umro je na VMA 15.1.2017.

Iz te situacije oko žurke moglo se videti koliko je JNA bila zaostala, inertne institucija, koja je višedecenijskim pogrešnim sistemom vrednosti okarakterisanim kroz partijsko jednoumlje dovela do toga da starešine kao ja koji su slušali srpske pesme budu nepodobni za vojni poziv, a oni koji su bili cinkaroši i dupeuvlakači su bili podobni. I dok su podobni predavali jedinice za vreme rata i po Srbiji dobijali stanove, mi nepodobni smo na ratištu bili ranjavani, zarobljavani, mučeni i izvođeni na streljanje, a od 1991. se dobar deo, među kojima i pisac ovih redova, vodi bez rešenog stambenog pitanja. Od tada pa sve do penzionisanja sam imao averziju prema bezbednjacima, kojima je osim retkih časnih i vrlo časnih izuzetaka veća briga bila ko sa čijom ženom spava nego sa koje strane preti opasnost jedinici.

Janu i Banu sam tek nekoliko godina kasnije ispričao šta se desilo posle žurke. I dalje smo prijatelji i samo ih ponekad žacnem pitanjem šta će ako iz Haga dođe optužnica što su puštanjem ”nacionalističkih” pesama izazvali rat u bivšoj Jugoslaviji.

 

4 Komentara

  1. Roman 28. decembra 2017. Reply
    • Željko Pantelić-Bunar 29. decembra 2017. Reply
  2. Mr.Good 23. aprila 2018. Reply
    • BunarAuthor 23. aprila 2018. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.