Zlatko Portner

U sredu 23.9. sam dovršavao neki tekst za blog i spremao se polako da krenem u Novi Sad, gde mi je starija ćerka branila diplomski na Medicinskom fakultetu. U pauzi pisanja ukačim se na Fejsbuk, da ,,na brzaka” vidim šta ima, kad me kao grom iz vedra neba dočeka objava nekog Italijana ,,R.I.P. Zlatko Portner’’, ispod koje je bilo desetine izraza saučešća. Odmah sam njegovoj supruzi Radi poslao poruku sa pitanjem o čemu se radi, na šta mi je jedino uspela da odgovori da je vest istinita.

Sedeo sam i s nevericom gledao u monitor, dok su se, kao i kod svih koji su za vest čuli, u tim trenucima ređala pitanja kako i zašto…Našao sam našu zajedničku sliku od pre par godina i postavio na svoj profil kao obaveštenje i poslednji pozdrav. I kao u onoj izreci od nekog mudraca da ,,nema velike sreće bez velike tuge” tako mi je veliku sreću zbog završetka studija ćerke i odbranjenog diplomskog sa ocenom 10 pokvarila tužna vest o Zlajinoj smrti.

Po povratku iz Novog Sada čuo sam se sa Miloradom-Mićkom Kuzmanovićem, koji je bio moj prvi desetar po početku profesionalne vojne karijere u 223. Autonastavnom centru JNA u Slavonskoj Požegi. Mićko je bio septembarska generacija 1988., a Zlaja je došao u vojsku u martu 1989.godine. Neko je Zlaju doveo kod mene u kancelariju, pošto mu nisam bio direktno nadređen starešina (nije bio u mom vodu). Tu smo se zvanično upoznali, iako su vanzemaljce iz ,,Metaloplastike” znali svi u Evropi, a kamoli mi iz Šapca. Vrlo brzo smo se sprijateljili, jer je bio skroman i nije patio od izigravanja veličine, zbog čega su zavoleli i ostali vojnici u jedinici.

Jednom prilikom je bio sa nama starešinama na terenu iza Doma JNA u Požegi, gde smo mi, kada bismo se skupili, igrali fudbal utorkom i/ili četvrtkom kada su bile planirane fizičke aktivnosti. Pošto nas nije bilo dovoljno Zlaja je predložio da on brani, ali uz opkladu: kome odbrani udarac on njemu kupi pivo, a ko mu da gol Zlaja njemu kupi gajbu piva. Nasmejao sam se, a ostali su puni samopouzdanja odmah prihvatili. Zlaja je u ,,Adidas” trenerci jugoslovenske reprezentacije, koju je nosio na Olimpijskim igrama u Seulu 1988.godine, stao na liniju rukometnog gola, a starešine su sa sedmerca pucale na gol. Počeo je da maše rukama, pokrivajući skoro čitav gol sa svojih metar i devedeset visine, braneći udarac jednog starešine, drugog, trećeg…Ne znam koliko je njih pucalo, ali niko nije uspeo da mu da gol. Ostao sam samo ja.

Pitao sam ga kojom nogom hoće da mu pucam. Samo se nasmejao. Kada sam ponovio pitanje samouvereno je rekao ,,Ma daj Panto…” Iako je znao da me u Šapcu zovu Bunar u Požegi me je zvao Panta, kako su me zbog prezimena zvali i ostali u vojsci. Odgovorio sam mu da desnom sa’ranjujem, a leve se i sam plašim. To je naravno bila zajebancija, ali da sam šutirao odlično i jednom i drugom nogom-to jesam. Stavio sam loptu na 7 metara i iz koraka pucao ,,špicerajku” desnom nogom. Iako su ostali pucali sa zaletom smatrao sam da na toj daljini za tim nema potrebe. Lopta je sevnula između njegove leve ruke i leve noge u mrežu. ,,Hajde još jednom”, zatražio je, ne verujući da sam mu dao gol. Naravno da se tu nije radilo o pivu, jer Zlaja nije ni pio pivo, radilo se o nadigravanju (tada su se muškarci uvek oko nečeg takmičili zbog viška testosterona, sada se takmiče ko će pre da zakaže termin za depilaciju zbog viška estrogena). Pomerio sam loptu na 9 metara, zaleteo se par koraka i udario loptu levom nogom najjače što sam mogao. Lopta je udarila u desnu stativu i ušla u gol, izmestivši drvenu konstrukciju gola nekih petnaestak centimetara iz ležišta na asfaltu. ,,O, pa ti si ozbiljan igrač, drvo-gol se ne brani”, rekao je dok mi je pružao ruku da čestita.

Poklonio mi je tu trenerku i sportsku torbu sa grbom Jugoslavije, takođe sa Olimpijade. Gornji deo trenerke sam i mogao da nosim, ali donji mi je bio duži nekih desetak centimetara. Sa tom torbom i gornjim delom trenerke su me početkom jula 1991. u vozu zarobile hrvatske paravojne formacije i privele u stanicu milicije u Slavonskom Brodu. Da li zbog trenerke ili zbog toga što je u miliciji bilo još Srba, tek posle sat vremena ispitivanja i pokušaja oduzimanja ličnog naoružanja, patrola milicije me je prevezla u kasarnu u Slavonsku Požegu, o čemu ću, ako poživim dovoljno dugo, pisati u nekom od narednih blogova. Inače je Zlaja stalno ljudima oko sebe poklanjao nešto.

Početkom maja me je pitao da li idem kući sledeći vikend. Kada sam mu rekao da najverovatnije idem, jer iako sam živeo i radio u Požegi svaki vikend koji sam mogao provodio sam u Šapcu, pitao me je da li može sa mnom. Novi ,,Moskvič”, koji mi je otac kupio nekih 7-8 meseci ranije, bio je prostran, tako da za prevoz nije bilo problema. U petak posle mog posla smo zajedno izašli iz kasarne i krenuli za Čivija-siti.

Pošto se u nedelju u sportskoj hali ,,Grabrik” u Požegi održavao sportski turnir povodom nečega, u kojem je Zlaja igrao za rukometni tim kasarne, dogovor je bio da budem kod njega u nedelju u 5.30, kako bi stigao za turnir koji je počinjao u 8. Tada autoput ,,Bratstvo-jedinstvo” nije bio urađen od Sremske Mitrovice do Županje, pa su se tu i stvarale najveće gužve, zbog čega sam ga pitao da li je siguran da za dva i po sata može stići u 240km udaljenu Požegu, pogotovo što je i deo od Slavonskog Broda preko Pleternice bio običan dvosmerni put. Rekao mi je da ništa ne brinem i da ćemo ići njegovim kolima.

Kao svaki pravi vojnik zazvonio sam u 5.25 na vrata porodice Portner u zgradi na Trkalištu. Ništa se nije dešavalo. Ponovo sam zazvonio, ovaj put malo duže. I ponovo se sa druge strane nije čulo ništa. Kada sam već pomislio da odem vrata je otključala Rada, rekla mi da uđem, a da ona ide da probudi Zlatka. Vratila se i rekla da su u subotu svi nagrnuli da vide vojnika i da se ostalo do kasno. Posle par minuta došao je i Zlaja, koji je izgledao kao da je legao pola sata pre mog dolaska. Seo je da popije kafu. Ubrzavao sam ga, jer smo već kasnili. Rekao je da mora da popije kafu i dođe sebi, što nikakve veze sa kafom nema (jedna od najvećih zabluda je da kafa služi razbuđivanju). Sačekao sam dok je popio kafu, na brzaka se obrijao, što jedino u vojsci nije voleo, i nešto pre 6 smo njegovim Opel Kadetom (popularna ,,suza”) krenuli u matičnu jedinicu.

Zlaja nije vozio pogibeljno, ali je vozio brzo, tako da smo u halu u Požegi stigli nekoliko minuta posle 8. Presvukao se i odmah ušao u igru. U prvoj utakmici je dao 15 golova, kao da je bio na treningu. Ekipa vojske je bila skupljena ,,s konca i konopca”, jer je jedino Zlaja bio rukometaš, dok su ostali vojnici bili iz nekih drugih sportova ili su ,,nekada u školi igrali rukomet”. U drugoj, koja se od četiri prijavljene ekipe, igrala za prvo mesto, dao je 7 ili 8 golova. Jedva je sačekao kraj turnira, na kom je proglašen za najboljeg strelca i još ponešto.

Krajem maja sam u Šapcu po povratku sa svadbe školske drugarice teško nastradao, kada je pijana budala (nije preuveličavanje, nadimak vozača je bio Klipan) prešla na moju stranu sa Ford Taunusom i uterala mi motor od Moskviča u kabinu. Dok sam bio u bolnici Zlaja je dobio prekomandu u sportsku četu i iz Slavonske Požege početkom juna otišao za Beograd. Njega je život odveo u nove sportske pobede, a mene nakon oporavka u rat, tako da smo izgubili kontakt. Mnogo godina kasnije jedan od bivših desetara mi je poslao deo slika iz vojske, među kojima je i ona na kojoj je Zlaja u mojoj uniformi poručnika.

Nismo se čuli skoro 27 godina. Znao sam ponešto što bih nahvatao preko interneta ili čuo od ljudi u gradu, ali direktnog kontakta nije bilo sve dok mi nije poslao zahtev za prijateljstvo na društvenoj mreži Fejsbuk 2016. godine. Odmah smo se ,,ispričali” i razmenili brojeve telefona. Rekao mi je da je Rada redovni čitalac bloga i da će se javiti kada bude dolazio iz Švajcarske. Preko bloga je i saznao da sam nastradao i ostao bez noge, i to one kojom sam izmestio gol.

Onda je u martu 2017. gledao emisiju TV Šapca ,,Leksikon” u kojoj sam bio gost, kada mi je i poslao poruku sa slike ispod.

Iako nije bio siguran da će na leto 2017. dolaziti, našao je vreme, videli smo se i ispričali, kada sam u ,,Evergrin” kafić zvao i mog Aleksu da dođe i upozna se. Tada se i slikao sa Zlajom, a tom slikom se dugo hvalio u društvu, kao što sam se nekada ja hvalio trenerkom.

Pričali smo o tim prošlim godinama i tada mi je rekao koliko je bio razočaran ponašanjem ljudi iz Rukometnog saveza Srbije (RSS) kada je Nikola, Zlatkov sin, bio proglašen za najboljeg golmana sveta u kadetskoj konkurenciji, jer predstavnici RSS na proglašenju nisu došli ni da se pozdrave s njim, a kamoli da čestitaju na takvom uspehu, iako su neposredno pre toga bili gosti kod Zlaje u Bernu i upoznali Nikolu. Nikola je tada žarko želeo dres srpske reprezentacije, ali ,,stručnjaci” iz RSS su imali svoje izbore. Kakvi su ti njihovi izbori bili vidi se po sranju, pardon, stanju u našem rukometu i po tome što je Nikola jedan od najboljih golmana Evrope i sveta (sa Monpeljeom 2018. osvojio Ligu šampiona).

Videli smo se još nekoliko puta, a u kontaktu smo bili sve vreme do tog 23.9.2020. i zato me ta vest o njegovoj iznenadnoj smrti i jeste toliko potresla. Iako sam u životu sahranio previše mladih ljudi i nagledao se naricanja roditelja i rodbine, još potresnije mi je bilo prilikom govora Zlajinih saigrača Vuka, Vuje i Đola Rašića na komemoraciji i sahrani. Đenka, voditelj, na komemoraciji je predložio da RSS ili ,,Metaloplastika” upute zvaničan zahtev da u Hrtkovcima jedna ulica ponese Zlajino ime. Po polaganju kovčega u zemlju na seoskom groblju u Hrtkovcima, kao i mnogo puta pre toga, zapitao sam se da li su sve te lepe reči došle prekasno? Čovek koji je tri puta osvajao rukometnu Ligu šampiona i prvenstvo sveta sa reprezentacijom, jedan od najboljih srednjih bekova u rukometu i pokretač tima kada drugima ne ide (Vuja je na komemoraciji rekao da je Zlatko govorio ,,Kad god ne znate šta ćete sa loptom dajte meni”) sigurno se naslušao hvalospeva za svoju sportsku karijeru, ali nisam siguran da smo mu kao čoveku stigli da kažemo koliko nam je značio. I zato bih vam ovim tekstom, kojim se na svoj način opraštam od bivšeg vojnika i prijatelja, poručio da sve te ,,o pokojniku sve najlepše” reči onima koji vam nešto znače u životu, koje volite i cenite, kažete dok su živi, više će im značiti, jer tamo gde svi odlazimo ,,nećemo poneti ono što posedujemo, ponećemo samo ono što smo dali” (Franjo Asiški).

A Zlatko Portner jeste davao i zato počivaj u miru, veliki čoveče.

 

 

 

4 Komentara

  1. Christo Botev 3. oktobra 2020. Reply
  2. Radmila Portner 3. oktobra 2020. Reply
    • BunarAuthor 3. oktobra 2020. Reply
  3. baka Štrumpf 3. oktobra 2020. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.