ŽIVOT

 

U svom životu sam svašta radio: od malena sam radio u selu, odrastao sa domaćim životinjama tako da nisam imao tu sreću da me vode u zološki vrt da vidim kravu, do odlaska na vojnu akademiju radio sam sve poslove oko farme svinja osim klanja, a valjao sam i neke ,,sitnice“ po kraju, nakon završetka akademije bio sam oficir koji je posle rata morao da švercuje gorivo i cigarete jer je oficirska plata sa dežurstvima bila 10 nemačkih maraka (ako znaš dilera), pored tog profesionalnog vojnog posla imao sam pržionicu kafe, prodavao sam softver za neku beogradsku firmu, bio glavni menadžer benzinske pumpe, radio sajtove, bio agent osiguranja i, posao koji sam najduže radio od svih, prodaja, montaža i servis klima uređaja. I to verovatno nije sve. Bivša supruga mi je govorila da nema potrebe da se toliko angažujem i da imamo dovoljno za neki pristojan život. Ali, nisam ja to radio iz materijalnih razloga, radio sam jer sam naprosto takav, menjao sam poslove zbog izazova, želeo sam da dokažem da mogu, takmičio sam se sam sa sobom. U nekim knjigama popularne psihologije se kaže da čovek nije zreo ako u svom životu ne promeni bar četiri posla (zanimanja, ne četiri radna mesta). Verovatno se tu misli na obične ljude-meni je malo bilo i četrdeset četiri posla, uvek sam želeo nešto novo. Novac koji je bio propratna pojava svih tih poslova mi je godio, naravno, ali su se povećanjem novca povećavali i apetiti. Nikada nisam imao previše, ali sam, iako je to moju suprugu nerviralo, imao dovoljno da na nekoliko godina menjam kola, kompjutere i motore (,,Šta fali ovim kolima? Je l’ idu-idu. Taman sam se navikla na ova, a ti sada menjaš.“) Išlo se redovno i na letovanje i na zimovanje. Stan se renovirao po potrebi. Ukratko, živeli smo nekim NORMALNIM životom (što je vrlo diskutabilan pojam u ovoj zemlji) porodica srednje klase, koja je, na žalost, odavno počela da izumire na ovim prostorima. Ali, nekako, nikada nisam bio DOVOLJNO srećan: ,,Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo, a ko ga je tražio taj nikada nije bio dovoljno srećan“ (Dučić).

Međutim, u trenucima nakon saobraćajne nesreće, kada se duša razvodila od tela odnoseći pune kofere uspomena, nisam želeo ni veći stan, ni bolji motor, ni besna kola, ne, ništa od toga mi nije palo na pamet. Jedino što sam u tim trenucima želeo bila su deca. Već sam pisao da sam u životu previše puta bio u životnoj opasnosti, ali su se skoro sve te okolnosti desile pre braka i pre dece tako da sam tada mislio jedino o tome kako da preživim. Sada je bilo nekako drugačije. Ne mogu da uporedim samu borbu za život, u smislu da li je teže bilo kada su posle saobraćajke sa Moskvičem sekli krov da bi me izvadili ili kada bih u skoro besvesnom stanju sa pokušajem da udahnem vazduh dobio čizmu u glavu kada su me zarobili u Sarajevu, bilo bi glupo uopšte porediti jer je svaki put bilo najteže. Ljudski organizam jednostavno nije predviđen za tako nešto. Može se isprogramirati namerno za ,,neke“ potrebe, ili slučajno kao kod ljudi u dužem boravku u ratnim dejstvima, ali to znači da biste konstantno bili okrenuti iščekivanju smrti, odnosno življenje u ,,neživotu“, nakon čega medicina nije uspela da nađe način vraćanja na stari operativni sistem.  Ako je u prethodnim slučajevima ta želja za životom bila koncentrisana čisto na sopstvenu ličnost, sada sam nekako najmanje brinuo o sebi u smislu fizičkog bića, a, kao što sam već pisao, brinuo sam da li ću ponovo videti sina koji kada sam nastradao nije imao ni 6 godina, ako preživim da li ću moći da ga odvedem u školu, da li ću dočekati mature kada ćerke završe srednju školu i upišu se na fakultet, da li ću…brinuo sam o uspomenama i o tome kako ih deca ne bi imala dovoljno kao sećanje na mene.

Kada sam posle neuspelog izleta sa odeljenja intenzivne nege  na traumatologiju, kada su mi ponovo otkazala pluća pa sam reanimiran i izboden drenovima vraćen na intenzivnu, najzad posle više od mesec dana prešao na poluintenzivnu, što ne znači da i dalje nisam bio u životnoj opasnosti, majka Mica mi je donela neku staru sliku dece koju je zavila u običnu foliju i isečak iz ,,Glasa Podrinja“ (lokalnih novina), gde mi je mlađa ćerka Nataša osvojila prvo mesto na opštinskom takmičenju iz engleskog, koju je postavila na bolničku komodu pored uzglavlja, tako da mi je pogled na tu sliku bio jedina veza sa životom . U trenucima kada sam povremeno dolazio sebi nakon tretmana sa brdom hemije, između ostalog i sa jednim američkim lekom za koji sam tek pre nekoliko dana saznao šta je (o čemu nameravam napisati posebnu priču, lek se zove Remeron, a ne Romeron, kako su meni govorile sestre da piše u bolničkoj listi), kada je do mozga počela da dolazi stvarna situacija, pogled na tu sliku je izazivao toliku tugu da je nemoć u potocima curila niz lice. I ta nemoć, to je ono najgore što može da se desi čoveku, zaista najgore, trenutak, ili trenuci, kada ništa ne možeš da uradiš da nešto promeniš, kada bi dao i stan, i kola, i pare, sve (jebi ga, za motor bi se cenkali), samo da možeš da ponovo budeš sa decom i sa dragim osobama, da ponovo stvaraš uspomene. I tada, kada mislite da je sve gotovo, kada vam je nekako neugodno zbog nemoći doktora i sestara koji se svim silama trude da vam pomognu, kada je linija na monitoru prava, kada Lutkar seče nit na kojoj vas je vodio sve vreme i kada očekuje da mu se predate, tada taj zadnji atom snage treba da iskoristite i da viknete ,,Alo bre drkadžijo, OSTAVI TE MAKAZE, IMAM JA ZA ŠTA DA ŽIVIM!!!” (Bez BRE nikako ne ide kod Srba, time se nekako pojača važnost izrečenog, a ,,drkadžijo“ je uvreda zbog toga što nas je već jeb’o čitav život, koju možete po ličnom izboru zameniti). I tada se lomi, dok je Lutkar zabezeknut jasno iskazanom neposlušnošću, vi se u stilu Indijane Džonsa čvrsto hvatate za ostatak prekinute niti i vraćate se na polaznu obalu reke Stiks.

p9120002

Pomisao na decu i na uspomene koje NEĆU napraviti bila je moja nit za koju sam se uhvatio. I preživeo.

Život koji vodim nije lak, naprotiv. Ali ne pričam o nesrećama i nepravdama koje sam preživeo i koje još uvek preživljavam, da ne bih slučajno probudio one što spavaju koje bih mogao doživeti. Nije to stanje napetosti u kojem stalno iščekujem da se nešto desi, jer većina ljudi koje poznajem u svom životu, hvala Bogu, i nije imala neke veće nesreće, a ipak konstantno o tome pričaju brojeći tuge i mereći pravde dok svoj čitav život ne prikažu kao nesreću (Prost primer: ako čovek priča kako će ,,dobiti“ rak, ili neku drugu bolest, i posle nekog vremena mu stvarno ustanove rak, šta mislite da li je njegovo konstantno razmišljanje BAŠ o toj bolesti doprinelo da BAŠ od te bolesti i oboli?). Zato ja ipak mislim da sam srećan: dočekao sam maturu starije ćerke, evo sada kreće na fakultet, dočekao sam da me mlađa ćerka pita da polaže za motor, što joj je majka kategorički zabranila, dočekao sam ono o čemu sam nepokretan sanjao-odveo sam sina prvi dan u školu na svojim ,,nogama“. Redovno se viđam sa drugarima. Još uvek stvaram uspomene. I ne mogu da ne budem zahvalan, više nego ikada ranije u životu, jer imam svoje katalizatore koji mi razdvajaju dimenzije dobra i zla i koji me čuvaju da ne odlepim i odem u drugi svet gde postoji logika.

Zato i jesam pun neke zahvalnosti, jer prema staroj izreci ,,Počinješ da živiš, tek kada shvatiš da imaš za šta da umreš“.

zivot

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.