Žene u crnom

 

Zakoni su u našoj zemlji kao paučina kroz koju prolaze velike muve ,a male muve se hvataju u nju. Pitanje pravde i zakona postavljamo sebi svaki dan, jer je u današnje vreme pravda bez zakona nemoguća, a zakon bez pravde tiranija. Tu je i ona čuvena Božija pravda u koju se toliko uzdamo i koja je ona zadnja slamka za koju se hvatamo dok sve više i više tonemo. U današnje vreme na ovim prostorima , od svih silnih podela možda je najveća podela na dve vrste ljudi: pravednike koji se smatraju grešnima i grešnike koji se smatraju pravednima. A zakonska pravda ovde je često teža ljudima od nepravde , naročito one najvrednije: nepravde propraćene ironijom.

Jedan naš dnevni list je objavio vest da je devedesetjednogodišnjoj starici saobraćajac napisao  kaznu od 5000 dinara dok je prelazila put van pešačkog prelaza žureći ćerci na grob. „Baka Jovanka Lisica (91) iz Zemuna dobila je rešenje da ide u zatvor na pet dana zbog neplaćene kazne od 5000 dinara, koju joj je u aprilu ove godine napisao saobraćajni policajac zbog prelaska ulice van pešačkog prelaza. Vremešnu staricu , koja, prema rečima komšija, ni mrava ne bi zgazila, zaustavio je saobraćajac u Ulici Mihajla Pupina kada je prečicom prelazila na autobusku stanicu u Zemunu kako bi autobusom 82. Otišla na Bežanijsko groblje ćerki na grob”.

Ko zna šta se toj jadnoj ženi u crnini motalo po glavi . Teško je ići svom detetu na grob… Pravda je slepa. Policajac je postupio po zakonu, ali da li je postupio čovečanski?! Ne bi to ni bio toliki problem da pravda i zakoni važe za sve. Da li pravda i zakon isto tako važi i za još jednu ženu u crnom – majku pregažene i ubijene Andree Bojanić, koju je na pešačkom prelazu pregazio i ubio sin medijskog magnata Željka Mitrovića i dobio za to godinu dana kućnog pritvora (isto koliko i ,,rijaliti zvezda” za upućenih par šamara)?

Najtrulija jabuka u našem društvu, od koje potiču sva zla, jeste pravosuđe. Korumpirano, moralno obogaljeno, cinično nepravedno… Na vagi pravde na jednom tasu su tegovi od zlata, a na drugom sirotinjsko perje, pa šta ko da, to i prevagne.

Ima tu i ljudi u crnom. Primer: Novici Spasiću , čoveku koji je sa 19 godina izgubio oko dok je izvlačio ranjenog druga na Košarama, ocu sedmoro dece, država je isekla struju bez ikakvog rešenja, upozorenja i sudskog naloga. Pre toga nesrećni Spasić je tražio viđenje sa nadležnim licima radi dogovora da dug otplati na rate. Nadležni organ nije hteo da priča sa njim.

Nedugo zatim sedmoro dece je jelo suv hleb u mraku, jer se hrana u frižiderima pokvarila usled sečenja struje, a za novu nije bilo novca. I to bi bilo u redu, jer se obaveze moraju plaćati, da je zakon isti za sve. Dobro se sećam vesti od pre neku godinu o tajkunima neplatišama (a sad je još gore po tom pitanju) Miroslavu Bogićeviću i Goranu Perčeviću, koji su dugovali 3,2 miliona evra odnoosno 425000 evra EPS-u za električnu energiju. Kako njima nisu isekli struju? Ah, da… Oni nisu izgubili oko braneći državu. Njihova deca jedu kotlete u osvetljenim salonima dok gorepomenuta deca jedu suv hleb u mraku.  Takvih primera ima na još hiljade i biće ih još više. Vratićemo se na žene u crnom.

Skoro je bio međunarodni viteški festival u Manasiji. Manasija, kao jedan od najlepših svetskih manastira, je ženski manastir. U ovom manastiru je i nastala ona čuvena „Resavska škola”. Ali ne za diplome i doktorate kao danas… U crkvi manastira se kroz suze stubova mogu videti freske izbledele i uništene u ratovima. Na jednoj od brojnih freski, koje spadaju među najznačajnija dela srpskog slikarstva, jedna drži svitak na kom piše: „Braćo i oci, ako hoćete da se spasite, volite jedan drugoga”. Tu rečenicu su i monahinje, prave žene u crnom , za razliku od spodoba o kojima će kasnije biti reči, ponavljale ljudima koji su obilazili manastir , bez i prekornog pogleda na dobar deo njih, da ne kažem većinu koji su ušli u crkvu manastira u šorcevima i bermudama i tako iskazali nepoštovanje prema ovoj svetinji. Naročito oni koji se predstavljaju kao veliki vernici i najglasniji u srbovanju.  Uveče ispod zvezdanog neba i šest vekova starog jedinstvenog manastira – tvrđave Despota Stefana, na stotine i hiljade ljudi je sedelo i ćutke slušalo mlade izvođače, momke i devojke, koji su obučeni u srednjevekovne narodne nošnje pevali stare srpske pesme o Kosovu. Blizu mene  je sedela jedna žena obučena u crno – monahinja, i sa ponosom i smirenošću koja priliči duhovnim licima, sa suzom u oku (a nije bila jedina) samom svojom pojavom širila mir, filantropiju, patriotizam i ljubav ka bližnjem svom.

E sad, sa jedne strane imamo spomenutu uhapšenu devedesetjednogodišnju baku u crnom, potencijalnu ženu u crnom (ženu ili majku onog nesretnog ratnog invalida koji razmišlja da digne ruku na sebe, jer mu je više svega dosta a naročito dvostrukih aršina), monahinju koja širi duhovni mir i hiljade drugih žena sličnih njima koje je život obukao u crno.

Ali imamo i druge tipove, da ne kažem vrste žena u crnom. Primer predsednice parlamenta Maje Gojković. Pored toga što voli da menja fukncije i političke partije, Maja voli da menja i garderobu. Tako je i Maja postala žena u crnom. Naime prilikom zvanične posete Iranu, nosila je hidžab, tj. bila umotana u crno od glave do pete. Izgledala je groteksno. U Iranu nikom nije zasmetalo, ali ima kome jeste. Svetskoj štampi je bilo simpatično. O ljudskim kvalitetima i doslednosti Maje Gojković njeni postupci govore tokom svih ovih godina. Dok u hidžabu predstavlja državu Srbiju na sva zvona trubi o zapostavljenosti žena i ugroženosti njihovih prava, tako da je ovaj njen postupak u najmanju ruku degutantan. Naročito što predstavnice drugih evropskih zemalja nisu nosile hidžab prilikom posete Iranu.

Imamo još sličnih primera. Evo ministarka Zorana Mihajlović. Ona takođe voli crne odevne kombinacije. Naročito markirane crne komplete koji koštaju kao godišnja plata prosečnog radnika u Srbiji, sa akcentom na istu boju grudnjaka ispod bluze. Jer zašto se ne bi video grudnjak jednoj ministarki u javnosti. Torbica marke „Šanel” od 4000 evra je takođe crna. Da li joj je obraz crn verovatno je nije briga, jer je časopis ,,Alo!” pre dve godine pisao da je na službenoj kreditnoj kartici napravila je trošak od tačno 1.515.451 dinar. Službenom kreditnom karicom ona se nije libila da čak plaća i donji veš. Tako je u jednoj od prodavnica poznatih italijanskih brendova ženskog veša i kupaćih kostima potrošila 83.992 dinara. Karticu je arčila i u inostranstvu, kupujući razne skupocene krpice. Tokom jedne posete čuvenoj robnoj kući „Blumingdejls” u Njujorku iskeširala je neverovatnih 233.389 dinara. A i ne treba da je bude briga, jer narod ćuti i dozvoljava joj da se tako bahati sa njegovim parama. Dozvoljava i da ministarka uništava čitav ekosistem isušivanjem reka i gradnjom mini hidroelektrana, kojima je jedina svrha da omoguće naglo bogaćenje politički privilegovanih lica.

Imamo još jednu ženu u crnom, koja nas sa svojim mužem konstanto kao narod zavija u crno, ali joj to ne smeta da pored  penzije prima i jednu od najvećih plata u Srbiji (ako ne i najveću), kao član raznih upravnih odbora. Danici Drašković mesečno na račun legne 771.000 dinara, pri čemu ona kao penzioner dobija još 40.000. Gde je to ona i kojim radom zaslužila?

O pevaljkama koje svojim crnim odevnim kombinacijama više otkrivaju nego pokrivaju i šire nemoral, vulgarnosti i politiku „’leba bez motike po svaku cenu”, a koje ne silaze sa tv programa i novina, ne bih trošio reči.

I imamo posebnu kategoriju žena u crnom. Tako se zvanično i zovu-„ Žene u crnom”. Osnovane su za vreme prve Intifade 1988 u Izraelu od strane jevrejskih feministkinja, koje su imale zadatak da ometaju mobilizaciju izraelske vojske angažovane na suzbijanju nasilja na Zapadnoj obali i u Gazi, sve pod firmom zaštite nevinih žrtava – žena i dece prvenstveno. U Srbiji su zvanično osnovane 9. Oktobra 1991. Osnivači i glavne gazde i finansijeri pokreta se nalaze u Lengliju, SAD, kao i za većinu nevladinih organizacija u Srbiji.  Dragoslav Pavkov je u svom članku „Srbija u crnom” još 2014. napisao odličan tekst o nastanku „Žena u crnom”, koji možete pročitati ovde. Naime, ništa nije slučajno, pa  ni formiranje takve organizacije. Neposredno sa početkom građanskog rata u SFRJ, kao deo specijalnog programa za psihološko ratovanje, njihova aktivnosti su usmerene na slabljenje morala, dezinformacije i stvaranje pometnje, osećanja krivice u društvu i slično. ,,Konačno, od marginalnih ludača kakvima su od strane vlasti i nacionalista smatrane tokom devedesetih,  ŽUC su nakon rušenja Miloševićevog režima dobile status strane ambasade, da ne kažem – svete krave. Koga Staša Zajović označi – obrao je zelen bostan… Shodno tome, beogradske ŽUC su stavljene iznad zakona i ne postoji niko ko bi se usudio da ih upita za junačko zdravlje ili finansije.
Kada se pogleda istorijat ŽUC, njihove „akcije“ i mete koje redovno biraju (država Srbija i patrijarhalni Srbi, nacionalisti i vernici pre svih), rezonski se postavlja pitanje: Gde mi to živimo, postoji li država uopšte i čemu služe onoliki pravosudni organi kada ne reaguju ni na očigledna kršenja zakona od strane organizovanih grupa?  Ili, ako i reaguju – reaguju na traljave, budalaste i neefikasne pokušaje koje čine pojedinci i marginalne grupacije pokušavajući da od ultrazaštićenih Žena u crnom odbrane ovo malo što im je ostalo od časti, nacionalnog dostojanstva i države.” (D.Pavkov-Srbija u crnom)

Zadatak obavljaju odlično, ali bez obzira što su aktivnosti pomenutih štetne i po državu i po narod, naši politički i državni moćnici ih ne diraju. Za njih zakoni ne važe kao za druge građane Srbije, kao što je bio primer kada su kršili zakon o narodnoj odbrani.  Pod vođstvom Staše Zajović, uz očiglednu podršku LDP, SPO i drugih kombi stranaka iste prominencije, „Žene u crnom” šire patološku mržnju prema svemu srpskom, isticanje izmišljenih ratnih zločina od strane Srba, a zapostavljanje i negiranje bilo kakvih zločina nad Srbima. To im je primarni zadatak za koji su lepo plaćene i predano ga obavljaju, a koliko para za to dobijaju imate ovde. Srbi su uvek i za sve krivi je njihova misao vodilja.  Poenta u spominjanju ovoga je ko i zašto dozvoljava njihove aktivnosti i kršenje zakona?! Pored ovakve pasivnosti naroda, može im se i one to obilato i još ofanzivnije koriste. I ne treba ih potcenjivati.

Crni barjaci se viju nad Srbijom (ne oni polupiratski kao sa Ravne Gore), mrak je nekima pao na oči, a Srbija je puna žena u crnom kojih je sve više, dok je mladih sve manje. Crna boja je ovde uvek u modi.

 

Autor: Milovan Bajagić

 

One Comment

  1. Nenad 3. septembra 2019. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.