Жене у црном

 

Закони су у нашој земљи као паучина кроз коју пролазе велике муве ,а мале муве се хватају у њу. Питање правде и закона постављамо себи сваки дан, јер је у данашње време правда без закона немогућа, а закон без правде тиранија. Ту је и она чувена Божија правда у коју се толико уздамо и која је она задња сламка за коју се хватамо док све више и више тонемо. У данашње време на овим просторима , од свих силних подела можда је највећа подела на две врсте људи: праведнике који се сматрају грешнима и грешнике који се сматрају праведнима. А законска правда овде је често тежа људима од неправде , нарочито оне највредније: неправде пропраћене иронијом.

Један наш дневни лист је објавио вест да је деведесетједногодишњој старици саобраћајац написао  казну од 5000 динара док је прелазила пут ван пешачког прелаза журећи ћерци на гроб. „Бака Јованка Лисица (91) из Земуна добила је решење да иде у затвор на пет дана због неплаћене казне од 5000 динара, коју јој је у априлу ове године написао саобраћајни полицајац због преласка улице ван пешачког прелаза. Времешну старицу , која, према речима комшија, ни мрава не би згазила, зауставио је саобраћајац у Улици Михајла Пупина када је пречицом прелазила на аутобуску станицу у Земуну како би аутобусом 82. Отишла на Бежанијско гробље ћерки на гроб”.

Ко зна шта се тој јадној жени у црнини мотало по глави . Тешко је ићи свом детету на гроб… Правда је слепа. Полицајац је поступио по закону, али да ли је поступио човечански?! Не би то ни био толики проблем да правда и закони важе за све. Да ли правда и закон исто тако важи и за још једну жену у црном – мајку прегажене и убијене Андрее Бојанић, коју је на пешачком прелазу прегазио и убио син медијског магната Жељка Митровића и добио за то годину дана кућног притвора (исто колико и ,,ријалити звезда” за упућених пар шамара)?

Најтрулија јабука у нашем друштву, од које потичу сва зла, јесте правосуђе. Корумпирано, морално обогаљено, цинично неправедно… На ваги правде на једном тасу су тегови од злата, а на другом сиротињско перје, па шта ко да, то и превагне.

Има ту и људи у црном. Пример: Новици Спасићу , човеку који је са 19 година изгубио око док је извлачио рањеног друга на Кошарама, оцу седморо деце, држава је исекла струју без икаквог решења, упозорења и судског налога. Пре тога несрећни Спасић је тражио виђење са надлежним лицима ради договора да дуг отплати на рате. Надлежни орган није хтео да прича са њим.

Недуго затим седморо деце је јело сув хлеб у мраку, јер се храна у фрижидерима покварила услед сечења струје, а за нову није било новца. И то би било у реду, јер се обавезе морају плаћати, да је закон исти за све. Добро се сећам вести од пре неку годину о тајкунима неплатишама (а сад је још горе по том питању) Мирославу Богићевићу и Горану Перчевићу, који су дуговали 3,2 милиона евра одноосно 425000 евра ЕПС-у за електричну енергију. Како њима нису исекли струју? Ах, да… Они нису изгубили око бранећи државу. Њихова деца једу котлете у осветљеним салонима док горепоменута деца једу сув хлеб у мраку.  Таквих примера има на још хиљаде и биће их још више. Вратићемо се на жене у црном.

Скоро је био међународни витешки фестивал у Манасији. Манасија, као један од најлепших светских манастира, је женски манастир. У овом манастиру је и настала она чувена „Ресавска школа”. Али не за дипломе и докторате као данас… У цркви манастира се кроз сузе стубова могу видети фреске избледеле и уништене у ратовима. На једној од бројних фрески, које спадају међу најзначајнија дела српског сликарства, једна држи свитак на ком пише: „Браћо и оци, ако хоћете да се спасите, волите један другога”. Ту реченицу су и монахиње, праве жене у црном , за разлику од сподоба о којима ће касније бити речи, понављале људима који су обилазили манастир , без и прекорног погледа на добар део њих, да не кажем већину који су ушли у цркву манастира у шорцевима и бермудама и тако исказали непоштовање према овој светињи. Нарочито они који се представљају као велики верници и најгласнији у србовању.  Увече испод звезданог неба и шест векова старог јединственог манастира – тврђаве Деспота Стефана, на стотине и хиљаде људи је седело и ћутке слушало младе извођаче, момке и девојке, који су обучени у средњевековне народне ношње певали старе српске песме о Косову. Близу мене  је седела једна жена обучена у црно – монахиња, и са поносом и смиреношћу која приличи духовним лицима, са сузом у оку (а није била једина) самом својом појавом ширила мир, филантропију, патриотизам и љубав ка ближњем свом.

Е сад, са једне стране имамо споменуту ухапшену деведесетједногодишњу баку у црном, потенцијалну жену у црном (жену или мајку оног несретног ратног инвалида који размишља да дигне руку на себе, јер му је више свега доста а нарочито двоструких аршина), монахињу која шири духовни мир и хиљаде других жена сличних њима које је живот обукао у црно.

Али имамо и друге типове, да не кажем врсте жена у црном. Пример председнице парламента Маје Гојковић. Поред тога што воли да мења фукнције и политичке партије, Маја воли да мења и гардеробу. Тако је и Маја постала жена у црном. Наиме приликом званичне посете Ирану, носила је хиџаб, тј. била умотана у црно од главе до пете. Изгледала је гротексно. У Ирану ником није засметало, али има коме јесте. Светској штампи је било симпатично. О људским квалитетима и доследности Маје Гојковић њени поступци говоре током свих ових година. Док у хиџабу представља државу Србију на сва звона труби о запостављености жена и угрожености њихових права, тако да је овај њен поступак у најмању руку дегутантан. Нарочито што представнице других европских земаља нису носиле хиџаб приликом посете Ирану.

Имамо још сличних примера. Ево министарка Зорана Михајловић. Она такође воли црне одевне комбинације. Нарочито маркиране црне комплете који коштају као годишња плата просечног радника у Србији, са акцентом на исту боју грудњака испод блузе. Јер зашто се не би видео грудњак једној министарки у јавности. Торбица марке „Шанел” од 4000 евра је такође црна. Да ли јој је образ црн вероватно је није брига, јер је часопис ,,Ало!” пре две године писао да је на службеној кредитној картици направила је трошак од тачно 1.515.451 динар. Службеном кредитном карицом она се није либила да чак плаћа и доњи веш. Тако је у једној од продавница познатих италијанских брендова женског веша и купаћих костима потрошила 83.992 динара. Картицу је арчила и у иностранству, купујући разне скупоцене крпице. Током једне посете чувеној робној кући „Блумингдејлс” у Њујорку искеширала је невероватних 233.389 динара. А и не треба да је буде брига, јер народ ћути и дозвољава јој да се тако бахати са његовим парама. Дозвољава и да министарка уништава читав екосистем исушивањем река и градњом мини хидроелектрана, којима је једина сврха да омогуће нагло богаћење политички привилегованих лица.

Имамо још једну жену у црном, која нас са својим мужем константо као народ завија у црно, али јој то не смета да поред  пензије прима и једну од највећих плата у Србији (ако не и највећу), као члан разних управних одбора. Даници Драшковић месечно на рачун легне 771.000 динара, при чему она као пензионер добија још 40.000. Где је то она и којим радом заслужила?

О певаљкама које својим црним одевним комбинацијама више откривају него покривају и шире неморал, вулгарности и политику „’леба без мотике по сваку цену”, а које не силазе са тв програма и новина, не бих трошио речи.

И имамо посебну категорију жена у црном. Тако се званично и зову-„ Жене у црном”. Основане су за време прве Интифаде 1988 у Израелу од стране јеврејских феминисткиња, које су имале задатак да ометају мобилизацију израелске војске ангажоване на сузбијању насиља на Западној обали и у Гази, све под фирмом заштите невиних жртава – жена и деце првенствено. У Србији су званично основане 9. Октобра 1991. Оснивачи и главне газде и финансијери покрета се налазе у Ленглију, САД, као и за већину невладиних организација у Србији.  Драгослав Павков је у свом чланку „Србија у црном” још 2014. написао одличан текст о настанку „Жена у црном”, који можете прочитати овде. Наиме, ништа није случајно, па  ни формирање такве организације. Непосредно са почетком грађанског рата у СФРЈ, као део специјалног програма за психолошко ратовање, њихова активности су усмерене на слабљење морала, дезинформације и стварање пометње, осећања кривице у друштву и слично. ,,Коначно, од маргиналних лудача каквима су од стране власти и националиста сматране током деведесетих,  ЖУЦ су након рушења Милошевићевог режима добиле статус стране амбасаде, да не кажем – свете краве. Кога Сташа Зајовић означи – обрао је зелен бостан… Сходно томе, београдске ЖУЦ су стављене изнад закона и не постоји нико ко би се усудио да их упита за јуначко здравље или финансије.
Када се погледа историјат ЖУЦ, њихове „акције“ и мете које редовно бирају (држава Србија и патријархални Срби, националисти и верници пре свих), резонски се поставља питање: Где ми то живимо, постоји ли држава уопште и чему служе онолики правосудни органи када не реагују ни на очигледна кршења закона од стране организованих група?  Или, ако и реагују – реагују на траљаве, будаласте и неефикасне покушаје које чине појединци и маргиналне групације покушавајући да од ултразаштићених Жена у црном одбране ово мало што им је остало од части, националног достојанства и државе.” (Д.Павков-Србија у црном)

Задатак обављају одлично, али без обзира што су активности поменутих штетне и по државу и по народ, наши политички и државни моћници их не дирају. За њих закони не важе као за друге грађане Србије, као што је био пример када су кршили закон о народној одбрани.  Под вођством Сташе Зајовић, уз очигледну подршку ЛДП, СПО и других комби странака исте проминенције, „Жене у црном” шире патолошку мржњу према свему српском, истицање измишљених ратних злочина од стране Срба, а запостављање и негирање било каквих злочина над Србима. То им је примарни задатак за који су лепо плаћене и предано га обављају, а колико пара за то добијају имате овде. Срби су увек и за све криви је њихова мисао водиља.  Поента у спомињању овога је ко и зашто дозвољава њихове активности и кршење закона?! Поред овакве пасивности народа, може им се и оне то обилато и још офанзивније користе. И не треба их потцењивати.

Црни барјаци се вију над Србијом (не они полупиратски као са Равне Горе), мрак је некима пао на очи, а Србија је пуна жена у црном којих је све више, док је младих све мање. Црна боја је овде увек у моди.

 

Аутор: Милован Бајагић

 

One Comment

  1. Ненад 3. септембра 2019. Reply

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.