ZAŠTO MOTOR?

”Ti nisi normalan ako opet sedneš na motor!” ili samo drugačije rečeno sa istim smislom ”Ti si lud…” Ne znam zaista koliko sam puta čuo tu rečenicu od kada sam počeo sa oporavkom, ali u svakom slučaju mnogo, mnogo češće nego reči razumevanja ili podrške.

A oba načina sam u istoj rečenici prvi put čuo od bivše supruge dok sam još bio na VMA kada je posle tri meseca od nezgode došao da me poseti moj tada šestogodišnji sin, zato što sam ga pitao ”Hoćemo li se opet voziti motorom?” Ona mi je posle rekla da je to bilo PRVO što sam pitao sina kada sam ga posle toliko vremena video, zbog čega ”definitivno nisam normalan”. Ako se uzme u obzir da mi je otac skoro otkinuo desno stopalo u šestoj godini na motoru (slika ispod sa ocem neposredno pre nezgode) i da sam imao sve predispozicije da nikada ne sednem na motor, dobar deo ljudi će verovatno doći do istog zaključka.

I zaista, da li bi pored svega što sam preživeo i što još uvek preživljavam nakon tako teške saobraćajne nezgode ponovna želja za vožnjom motora bilo čisto izazivanje sudbine? Ako je poznato da je verovatnoća stradanja na motoru 45 (i slovima: četrdeset pet) puta veća nego u automobilu, postavlja se pitanje zašto neko uopšte želi da sedne na motor i da li je onda iko od onih koji voze motor normalan?

Najprostije objašnjenje i ujedno najjači razlog zašto ponovo želim da vozim motor je to što je za vozača motocikla (motora) potrebno mnogo više motoričkih sposobnosti nego za vozača automobila. Mislim da o ovome ne treba posebno raspravljati, dovoljno je pomenuti samo održavanje ravnoteže u toku vožnje i izvršavanje svih radnji koje izvršava i vozač automobila, samo na dva točka. Tako sam i razmišljao od kada sam počeo sa rehabilitacijom: ako bih se posle nezgode oporavio toliko da ponovo mogu da vozim motor znači da bih se oporavio daleko više od ”običnog čoveka”, odnosno nivoa vozača automobila, koji sam i počeo da vozim posle nekih sedam, osam meseci od nezgode (vozio bih i pre, ali sam tek tada sam našao adekvatna kola sa automatskim menjačem). I to bi bilo to, mada sama činjenica da sam uopšte živ je već daleko više od očekivanog.

Kada sam pre nekoliko dana SEO, ne VOZIO, samo seo na motor, prvo sam pao, za šta na žalost postoje svedoci, jer sam pošao da ga zajašem kao nekada zaboravljajući na protezu koja je klecnula i….popasao sam trotoar. Posle toga sam seo na zadnje sedište, prebacio nogu preko rezervoara i uspeo.

cale-i-ja

Eto, nakon sedam meseci sam bio u stanju da vozim auto, a posle dve godine još nisam u stanju da vozim motor, bar ne onaj koji sam vozio. U ovom stanju bez leve noge sve je problem, ali se nadam da ću vežbanjem i možda nekim doradama uspeti jedan po jedan da eliminišem. To i jeste TAJ razlog zbog kojeg i dalje guram nesmanjenim tempom. Međutim, nije jedini. Da bih objasnio koji još razlozi postoje potreban je mali uvod.
Vozači se dele na one koji voze i one koji ne voze motocikle. Oni koji ne voze motocikle imaju svoje razloge što ih ne voze: ne smeju, ne mogu, neće, ili šta već može biti razlog, i to je u redu. Voze kola jer ne žele da budu 45 puta izloženiji riziku od nezgode i nikada neće razumeti zašto pas voli da izbaci glavu kroz prozor kola prilikom vožnje.
Oni koji voze motocikle dele se na one koji voze i one koji VOZE. Oni koji samo voze motocikle u dobrom delu slučajeva služe da se popuni statistika: većinom su to tatini i mamini sinovi koji voze motocikle koji koštaju kao nečiji stan, mašine su im stalno oprane i ispolirane, njihovi motori ne troše ulje, a voze ih samo ako je temperatura preko 25 stepeni i vlažnost vazduha do 30%, i to isključivo od jedne do druge letnje bašte, po čemu i nose naziv ”kafe bajkeri”. U grupu onih koji samo voze motore možemo svrstati i one poštene pregalnike kojima je motocikl ili moped isključivo prevozno sredstvo do i sa posla, kao i one koji dvotočkaše koriste u redovnom poslu raznošenja hrane, pošte i drugo.
E sada, one koji motocikle VOZE možemo podeliti na razne načine: kruzeraše, trkalice, enduraše, turizmaše i krosaše, one koji nose kožu i one koji nose goroteks, one koji vole hrom i one koji vole plastiku, one koji pripadaju nekom klubu i usamljene jahače, one koji vole Hondu i one koji vole Jamahu, one koji vole Harli i one koji ga zovu Kvarli….Podela se može napraviti mnogo, ali su one u suštini nebitne jer ih sve povezuje jedna stvar, a to je ta ljubav prema vožnji motocikla. Sve zajedno ih možemo nazvati jednim imenom-BAJKERI. Ne bih sada objašnjavao poreklo reči bajker, jer će se odmah početi rasprava zašto sam i trkalice stavio u tu kategoriju, ali neka, neka to bude neka moja sistematizacija. Uglavnom, svi koji sebe zovu bajkerima prelaze dosta kilometara, dobrim delom i po nepovoljnim vremenskim uslovima, žive za te vikende i ponovna druženja, često i po cenu velikih odricanja pokušavaju dati lični pečat svom dvotočkašu sa kojim posle rizikuju život u saobraćaju. Neko će reći da vole motocikl više nego ženu i decu, ali to su samo šaljiva poređenja, jer se ispod kaciga nalazi velik broj muževa i očeva koji i te kako cene prave porodične vrednosti. Zato bajkere nećete videti da divljaju gradskim ulicama sa prekomerno odvrnutim gasom jer im ne treba pažnja privučena paljenjem guma i škripom kočnica, niti im treba da ih se neko plaši i smatra agresorima na putu. Nećete ih videti da voze u papučama i šortsevima, niti ćete ih videti da se iživljavaju na svojim ljubimcima jer znaju da sutra opet treba da sednu na njega i pređu dvesta, trista, četristo kilometara. Bajkeri se nikada ne osuđuju zbog izbora motora, izgleda ili zanimanja, poštovanje drugih se zaslužuje isključivo ponašanjem kao bajkera, bilo da se radi o doktoru nauka ili radniku na mešalici. Bajker će uvek stati i pomoći koliko može kolegi na putu koji je u kvaru. Bajker je po nekoj definiciji i onaj koji ženama priča bajke, a u stvari ih samo provoza motorom i kresne, što su nepotvrđene glasine.

Bajkerski svet je stvaran dugo, protiv ustaljenih društvenih normi, i postoji jedino zahvaljujući bajkerskom kodeksu. Kodeks su NEPISANA PRAVILA PONAŠANJA koja su se prenosila prilikom druženja i vezana su za čast i plemenitost na putu, viteštvo i lojalnost koja se ne zasniva na rečima već na delima, jer biti bajker ne znači da voziš motocikl, to je način života. Naveo sam samo deo koje sam za neki petnaestak godina intenzivne vožnje čuo, i možda se nekom učini kao čista demagogija, ali upravo su i to razlozi zbog kojih želim ponovo da se vratim u to zajedništvo, u to bratstvo, što naravno nema nikakve veze sa ”bratstvima” iz serije ”Sons of Anarchy” ili neke druge gde su moto-klubovi samo paravan za kriminalne radnje. To zajedništvo, poštovanje i požrtvovanje, koje sam i sam iskusio kada je trebalo dati krv i trombocite da bih preživeo nakon nezgode, to je ono što čoveka čini ponosnim i zbog čega bi i pored saznanja da je 45 puta izloženiji nezgodi na motoru nego u kolima ponovo seo na motor.

za_blog2
Ako se na sve to doda neponovljiv osećaj slobode u vožnji kada ste mantranjem sopstvenih misli ispod kacige u čudnoj simbiozi sa predelima kroz koje prolazite nekako najbliži Bogu, kao i neprestano kuljanje adrenalina usled verovatnoće da ga u sekundi možete i sresti, a koji ne može doživeti u automobilu makar bio i kabriolet, da li i dalje mislite da nisam normalan?

 

One Comment

  1. Marija 6. juna 2017. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.