Zaseda u Jelov klancu


Tog 13.11.1991. trojica mojih vozača su se postrojila ispred vozila. Potpisao sam putne radne liste i rekao im da se pridruže koloni koja je kretala iz komande.

Sa svojim transportnim vodom, koji je na Slunju ostao krajem avgusta 1991. jer zbog ratnih dejstava nije imao kuda da se vrati u matičnu jedinicu u Slavonsku Požegu, bio sam smešten u baraci na sredini tog stambenog dela poligona. Kolona je sa Izdvojenog komandnog mesta 5.Armije (IKM) krenula za Ličko petrovo selo i Bihać preko poligona i Jelov klanca, da bi izašla na asfalt kod motela ,,MG” u Rakovici. Tim putem se počelo ići par dana ranije, jer su nam paravojne formacije HOS-a (Hrvatskih oružanih snaga) i ,,zengi” (skarćeno od ,,Zbor Narodne Garde”) blokirale put Slunj-Plitvice, kuda smo inače svakodnevno išli za Plitvice, aerodrom Željavu i Bihać po sledovanja hrane i opreme. Istina, taj put je bio blokiran raznim barikadama od početka septembra, ali su zaustavljanja kolona početkom novembra bila sve češća i sve bezobraznija. Svaki pokret se najavljivao, iako je na poligonu Slunj bilo vojske i sredstava da se komotno ušetamo u Zagreb. Kada sam prilikom jednog polaska na zadatak pitao zašto vojska najavljuje pokret paravojnim formacijama, dobio sam klasični vojnički odgovor da ne pametujem mnogo i da oni (starešine u Komandi 5.A) slušaju političare. Eto, ja ,,pametujem”, a puk.Bulat Čedomir (Komandant operativne grupe) sa obezbeđenjem i moji vojnici sa tri kamiona TAM 150 umesto asfaltom idu preko kordunaškog kamenjara da bi obišli barikade. Znači regularna vojska jedne države ide preko gudura, da bi obišla barikade paravojnih formacija na državnom putu-sav apsurd rata u SFRJ.

Na čelu kolone je bio BOV iz čete oklopnih transportera (čOT), na čijoj kupoli se nalazio vIk Aćimović Goran-Aćim, kome kao zemljaku (rodom iz Mesaraca) mahnuh u znak pozdrava. Sa starešinama i vojnicima iz 65.zaštitnog motorizovanog puka znali smo se iz svakodnevnih zadataka, jer su oni pratili sve kolone kojima sam sa mojim vojnicima prevlačio naoružanje, municiju i opremu. Čak smo imali i par vatrenih krštenja, kada smo upali u zasede. Iza BOV-a je bio Puh sa puk.Bulatom i obezbeđenjem, kao i još jedno vozilo, da bi se pri prolasku pored naše barake priključila i moja tri kamiona sa nekim starešinom iz intendantske službe. Kamioni su išli prazni, što je značilo da su u povratku trebali da prevezu sledovanje. Znači ukupno je šest vozila krenulo u koloni.

Posle nekog vremena sam se našao na pisti, ispred Komande. Pista je bila mala, ni par stotina kvadrata, jer je u miru služila samo za postrojavanje vojnika koji su opsluživale visoke oficire i funkcionere u hotelski sređenim bungalovima. Sada su na pisti bila dva BOV-a i dva terenska vozila. Nosio sam neka dokumenta u rukama i bio sam u vetrovci, obučen u običnu M-77 uniformu, sa ,,titovkom” na glavi. Pored mene protrčaše vojnici u pancirima, kompletno naoružani. Došli su do prvog BOV-a i tu počeli da se komešaju, ulaze i izlaze iz vozila. Pitao sam jednog od njih o čemu se radi, s obzirom da se nigde nije čula pucnjava. Reče mi da je kolona upala u zasedu i da preko sredstava veze traže pomoć, ali da oni ne mogu da krenu jer nema starešine. I tog trenutka, baš tog trenutka, desilo se nešto što će mi odrediti dalju karijeru u vojsci. Pitao sam tog vojnika, koji im je valjda bio desetar, imaju li sve što im je potrebno, što je možda bilo suvišno jer su BOV-ovi bili uvek spremni za zadatak. Reče da imaju.
– Upadajte, ja ću da budem starešina.
– Ali Vi niste iz puka.
– Ali jesam starešina. Na svoja mesta, to je naređenje.
Pogledao se sa ostalima i ušao u BOV, ipak sam bio poručnik.

Seo sam na mesto komandira. Pored mene je bio vozač, a iza su bili mitraljezac i još tri vojnika. To nije bila puna posada, ali zbog nedostatka vojnika na zadatke se išlo sa onim što je bilo na raspolaganju. Nekada se išlo i sa manje. Cimnuo sam mitraljesca za nogavicu. Spustio se kroz otvor.
– Ti znaš šta treba da radiš?-upitah ga.
– Stavite šlemafon, obično komandir naređuje kada da otvorim vatru-reče.
Stavio sam šlemafon i vozač mi na brzaka objasni kako se koristi. Probao sam vezu dok smo još bili na asfaltu. Tada sam čuo Aćima kako kodnim imenom još uvek poziva pomoć. Bio sam jedan od od dvojice starešina van puka koje su imale Motorole, ali mi je ostala na punjaču u baraci kod jednog od dvojice mlađih oficira koji su bili sa mnom, dok je treći otišao kući u Makedoniju i nije se vratio. Zato i nisam čuo pozive za pomoć. Predstavih se kodnim imenom, on reče svoju lokaciju i ja mu odgovorih da sam krenuo. BOV poče od brzine da skakuće preko kamenja i vrtača, zbog čega naredih  vozaču da uspori, jer su i vojnici, i rezervna municija, i ,,zolje” počele da lete po vozilu, pa je postojala mogućnost da se nešto aktivira.

U tom skakutanju sam shvatio da kroz malo blindirano staklo ispred sebe ne mogu baš puno da vidim, tako da sam mitraljescu naredio da čim ugleda neprijatelja puca, ne čekajući da mu izdam naređenje. Srećom te je šlemafon imao zaštitna rebra, inače se bih se sav izubijao o gvozdenu karoseriju BOV-a.

Pošto smo vozili neko vreme kroz bespuće, izašli smo na kameni seoski put, što bi trebalo da znači da se približavamo Jelov klancu u kom je kolona bila u zasedi. Od tandrkanja i zveckanja unutra nisam ni čuo pucnjavu kojoj smo se približavali, tako da sam nekoliko puta ponovio poziv:
– Sava 64 zove Savu 47…
Odjednom se u vezu umeša neko treći:
– Sava 64, ovde Sava 23, iza tebe sam, odavde ja preuzimam.
Iza mene je bio vodnik Duško Vlaisavljević-Lika, koji je, kad je čuo poziv za pomoć, uskočio u onaj drugi BOV i krenuo za mnom. Iako mlad, već je bio iskusan borac i ranjen na mostu Mladosti u Zagrebu. Dok je on pričao da se pomerim kako bi prošao, što je na uskom kamenom putu bilo nemoguće, moj mitraljezac je počeo da puca. Ispred mene je bio kratak, ali strm uspon i kada se BOV popeo preda mnom se ukaza sledeća slika: levo i desno su bila vozila iz kolone, neki vojnici su bili iza kamenog zida i pucali, a neki su ležali iza vozila, izrešetan Puh je bio desno pored puta. Naredio sam da se posada razvije u strelce, što možda i nije bila pravilna komanda, ali su vojnici bili uvežbani i znali su šta treba da rade: otvorili su vrata i počeli da iskaču, prevrćući se do zaklona. Otvorio sam poklopac kako bih iskočio preko kupole, ali kada su meci počeli da prašte oko ruke, odustao sam i, uzevši prvu pušku koju sam ugledao (od vozača ili mitraljesca), iskočio na vrata iz vozila. U to je stigao i Lika sa njegovim BOV-om i dva ,,kosača”, kako su zvali mitraljeze PKT na BOV-ovima, počeše da rešetaju.

Desno od mene sam video jednog od vojnika iz obezbeđenja kako leži na puk.Bulatu i štiteći ga telom puca prema šumi. Dopuzao sam do ograde složene od kamenja, karakteristične za to područje, i pogledao preko. Svi su pucali u tom pravcu, ali ja nisam video nijednu metu. Pokazah mitraljescu da puca napred, gde su bile dve kuće, odnosno senik, jer je kada sam digao kupolu na mene pucano iz tog pravca. Posle nekoliko rafala sa osvetljavajućim mecima krov senika planu.

Dok su vojnici pucali, Lika je izvukao puk.Bulata i ostalih par starešina na sigurno. Po bojištu se kretao kao mačka. Moja dva kamiona su bila sa strane puta, ali nisam video treći. Ugledah i vozače. Pitao sam ih gde je treći kamion i oni mi pokazaše vrtaču sa leve strane. Rekoh im da se povlače iza BOV-a niz onu nizbrdicu, što su i uradili. Neko je viknuo da vidi ,,zenge” kako beže uzbrdo kroz šumu. Tražio sam ,,zolju” i jedan od vojnika iz mog BOV-a mi dobaci. Iako ,,zolja” nije namenjena za živu silu, već za oklopna vozila, ispalio sam jednu prema šumi. Odjeknulo je lepo. Ne verujem da je osim zvučnog imala neki drugi efekat. Daljina nekih silueta bila je veća od 400m i ja izdigoh ,,zolju” na ramenu kao minobacač. Kada sam opalio čekalo se par sekundi da granata padne. Ali se čulo. Verovatno su eksplozije doprinele da zveket metaka po vozilima splasne.

Pošao sam puzeći do desetak metara duboke vrtače. Vojnik Konovalov Aleksandar je ležao van vozila, dok se kamion zabio u suprotnu stranu. Gledao je negde u nebo, dok mu je lice bilo krvavo. Dozivao sam ga nekoliko puta. Učinilo mi se da se pomerio, ali nije okrenuo glavu prema meni. Mitraljezac je video gde sam i pojačao paljbu. Spustio sam se i uhvatio Konovalova za bluzu ili uprtač. Počeo sam da ga vučem i on kao da se odjednom osvesti. Drhtao je u šoku. Nisam video na telu nikakve rane.
– Kreći-proderao sam se-pobiće nas.
Malo sam ga vukao, malo je puzao, dok nije pritrčao jedan od vojnika i bukvalno ga dovukao iza zida.

Slali smo jednog po jednog vozača da izvuče vozila. Vatra prema nama se proredila, ali su svi vojnici još uvek sporadično pucali prema šumi i prema kućama koje su gorele ispred nas. Izvukli smo sva vozila, osim te ,,stopedesetke” koja je bila u vrtači. Pomerili smo se nekih stotinak metara niz onu nizbrdicu i stali u zaklon prvih kuća, što bi se reklo, da se prebrojimo. Svi su izašli da se zdrave, kao da se nisu videli godinama.

Šta se desilo? Za tih nekoliko dana, koliko je obilazni put preko poligona korišćen, Hrvati su shvatili da tim putem obilazimo veći deo barikada na putu od Slunja do Bihaća, pa su to hteli da spreče. Kolona koju je vodio Aćim po izlasku na uzbrdicu u Jelov klancu naišla je na tablu na kojoj je pisalo: ,,PAŽNJA ČETNICI! MINIRANO! ZA 30 SEKUNDI BIĆETE UNIŠTENI!” Nakon te table je bila još jedna upozoravajuća, pre koje je Aćim za svaki slučaj zaustavio BOV i naredio posadi da zauzme borbene položaje. Videvši da vojnici izlaze iz BOV-a, obezbeđenje izvodi puk.Bulata iz Puha, kada počinje dejstvo upravo po Puhu, koji u napadu i jeste najviše stradao. Iako dočekani u klasičnoj ,,potkovici” vojnici prihvataju borbu, ali napadači počinju da dejstvuju ,,zoljama”, nakon čega Aćim naređuje vozaču da pomeri BOV unazad, kako bi se koliko toliko sklonio sa otvorenog prostora. Međutim, iza BOV-a je izrešetan Puh, iza Puha to treće vozilo, pa moji kamioni. Aćim pretrčava do Puha, ubacuje u rikverc i pomera vozilo van puta, gde sam ga ja i zatekao. U tom trenutku ga jedan metak kroz vetrobransko staklo pogađa u desni deo ramena, dok je drugi prošao kroz vratni deo pancira, tako da je imao dosta, dosta sreće što je ostao živ-samo par centimetara levo i metak bi ga pogodio u vrat. Ranjen ispada iz vozila i njegov desetar mu priskače u pomoć. Mitraljezac na BOV-u je ranjen kroz obe noge dok je dejstvovao (Bugarčić, rodom iz Valjeva), jer vojnici nisu zatvorili vrata nakon iskakanja. Moj vojnik Konovalov Aleksandar je ranjen metkom kroz vetrobransko staklo u resu uveta, tako da je od rasprsnutog stakla i šoka skrenuo sa puta i uleteo u vrtaču. U akciji spasavanja kolone iz Jelov klanca niko od pripadnika JNA nije ubijen.

Tražio sam da se vratimo po kamion, ali je puk.Bulat rekao da ćemo se vratiti sutra sa jačim snagama i izvući kamion. Seli smo u vozila i u borbenom poretku krenuli nazad na poligon. U mom BOV-u je vladala tišina, sve dok jedan od vojnika nije rekao ,,Jebo te, pocepao sam pantalone”. Kao po komandi svi smo prasnuli u smeh: nije više bilo bitno što smo jedva izvukli žive glave, bitno je što su na kamenju pocepane pantalone. Ali, i da je neko rekao nešto drugo, posle tako krizne situacije verovatno bi reakcija bila slična, čisto da se skrenu misli sa pređašnje tenzije.

Kada su iznosili Aćima u ratnu bolnicu na Slunju, doktorica me upita:
– Šta je s tobom?
Nisam znao na šta misli, dok mi nije pokazala da mi curi krv niz vrat. Ni dan danas ne znam kako sam ranjen, da li je to u onoj pucnjavi bio metak, rikošet ili parče kamena, ali tek tada sam obratio pažnju na topao mlaz kako negde sa leve strane glave silazi niz vrat. Dok su nam u ratnoj bolnici na Slunju ukazivali pomoć, došao je helikopter sa Željave. Pri pogledu na Aćima na nosilima, polugolog, sa krvavim tupferom na ramenu, nisam mogao da suzdržim suze, iako sam znao da se ne radi o povredi opasnoj po život. Nas nekoliko se oprostilo s njim i on je odleteo u bolnicu na Petrovu goru, a nakon toga na VMA. Nije se više vraćao u jedinicu.

Slike izrešetanog Puha, slikanog na pisti ispred Komande, mogle su se videti na televiziji, ali sve je manje sačuvanih snimaka koje kompromituju one koji su napadali JNA. Sutradan, kada smo sa jačim snagama prošli istim putem, od kamiona su ostali šasija i motor, sve ostalo je izgorelo. Napadači su se posle našeg odlaska vratili i pokušali da izvuku kamion, a kada u tome nisu uspeli onda su ga zapalili.

Lika je Komandantu 65.zmtp, puk.Šuput Milanu, ispričao kako sam krenuo na zadatak i on me je pozvao na razgovor.
– Panto, nemamo dovoljno starešina u četi oklopnih transportera. Tvoj postupak je za svaku pohvalu i, iako nisi oklopnjak, da li bi prihvatio da dalje izvršavaš zadatke u čOT-u? Imaš još dvojicu podoficira, ima ko da brine o tvojoj vojsci, da li mogu da računam na tebe?
To je epilog ONOG trenutka: nisam se nijedne sekunde dvoumio o tome da li kao saobraćajac treba da uđem u BOV i krenem ili jednostavno prođem pored, pošto to što je neko upao u zasedu ,,nije moj posao”, već posao nekog drugog, obučenog za to. Smatrao sam da je rat i da svi treba sve borbene zadatke da izvršavamo, a ne da se sklanjamo od njih, za razliku od mnogih drugih koji su se širom Hrvatske predavali i ni ono za šta su obučeni i od naroda plaćeni nisu izvršavali. Naravno da sam prihvatio da pređem u čOT, ali sam i dalje vodio računa o svojim vojnicima iz Slavonske Požege. To je ujedno i priča kako sam ,,upao” u elitnu jedinicu kakav je bio 65.zmtp.

Posle te zasede, puk.Bulat je jedva čekao da 15.11. otpratimo Komandu 5.A sa gen.Životom-Ledenim Avramovićem na Kozaru i odmah sutradan naredio napad jedinicama na poligonu, kada je Slunj oslobođen, a samim tim i put na kojem su nas mesecima maltretirali prilikom prolaska. Sa Kozare smo se vratili Lika i ja, i mi smo ostali jedini sa transporterima koji smo obezbeđivali Komandu 6.OG. Kasnije nam se pridružio još jedan starešina iz puka, koji je prethodno bio ranjen. Na slici ispod je posada sa kojom sam jedno vreme izvršavao zadatke.

Ja sam u onom haosu posleratnih godina, o čemu ću nadam se stići da napišem bar blog, tek 1997. uspeo da dobijem potvrdu o tom prvom ranjavanju.

Aćim i ja smo se od te akcije videli prvi put na okupljanju starešina iz 65.zmtp posle 21 godine. Još uvek radi u vojsci, a ima i orkestar za ,,svadbe i sa’rane” u kom svira ćemane.

Aćim i ja 2012.

Lika je 1992. dobio orden za hrabrost, a vojničku karijeru je završio u ,,Kobrama” prošle godine. Na okupljanju ove godine ispričao je okupljenima za stolom za tu akciju u Jelov klancu, ali me nijednom rečju nije pomenuo. Pitao sam ga da li je osim njega u akciji spašavanja bio još neko od starešina. Reče da koliko se seća nije. Pitao sam ga da li je bio BOV ispred njega koji je prvi prihvatio borbu. Reče da jeste, ali da se ne seća ko je u njemu bio starešina. Pogledao sam ga i rekao ,,Sava 64…”
Njegov pogled, kada je shvatio, sve je rekao.

Lika i ja ove godine na okupljanju

Danas je godišnjica od te akcije…

 

 

 

 

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.