Vukovar, još jedna priča

Priča iz knjige Dobrile Gajić-Glišić ,,Iz kabineta ministra vojnog-Srpska vojska”, koja baca malo drugačiju svetlost na ,,okupaciju Vukovara” 1991.godine.

Farba (i) za kosu

Vukovar je konačno bio oslobođen. Kolone ljudi su izlazile iz podruma. Leševa na sve strane. Prebrojavaju se koliko ih je bilo po podrumima, koliko je preživelo strahote višenedeljnih borbi. Žene, deca, starci, bolesni…svi su krenuli put Srbije. Hrvati svoj narod nisu hteli da prime. Stalno sam gledala u ekran.
– Šta to toliko gledaš?-pita me kolega na poslu.
– Žene-kažem mu.
– Zašto žene? Šta ti tu nije jasno?
– Sve žene koje imaju ofarbanu kosu imaju po više od dva santimetra podrasle neofarbane, ali me jedno čudi…
– Šta to?
– Te žene, sve, imaju vrlo čistu kosu i urednu frizuru.
– Šta ti tu nije jasno?
– Pričamo da su u podrumima bez struje i vode, bez hrane, da su sakriveni, pitali smo se da li su živi, a tamo ima preživele male dece, vrlo čiste, žene su neke vrlo uredne.
– Kako ti ništa ne shvataš?!-kaže mi kolega. Pa mi ti govorimo da su se oni pripremali za ovaj rat godinama, da su imali hodnike, u njima agregate, vodu, krevete, hrane koliko hoćeš, beli hleb su mesili…pa, imali su sasvim normalan život, čak i erkondišn-uređaje. Normalno je da su održavali higijenu, a sad što im baš nisu obezbedili farbu za kosu, e tu su jedino omanuli. Tamo su stradali Srbi, kako to ne shvataš?
– Kako da shvatim kad na televiziji stalno gledam film koji puštaju iz Vukovara i kažu da su to ljudi iz podruma?

Kad je vojska naišla, kad su se njihovi presvukli u civilna odela i izašli iz hodnika, vojska je kupila sve, ne pitajući ko je Srbin a ko Hrvat. Za sve je bilo mesta u autobusima i kamera je hvatala i one čiste i one prljave.

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.