Vorteks idiotizma

Pretprošlu nedelju uzeo par stvari u ,,Amanu” i na kasi kartica ne prolazi, kasirka kaže da nema sredstava. Pokušava par puta, prelazi na drugu kasu, proba i na drugoj kasi-isto. Kako nema sredstava kada imam odobren minus (pozajmicu) 120 000 dinara, a u minusu sam trideset i nešto, pitam se u sebi? Srećom ćera imala kod sebe nešto para i doplati razliku od onoga što sam imao kod sebe. Svratim na bankomat-pokaže 0,0 dinara.

U ponedeljak pošaljem upit preko sajta ,,Poštanske štedionice” da mi kažu zašto sam blokiran, ali ne dobijam nikakav odgovor. Zovem broj za pomoć 0112020292, ali ćeš dobiti vezu malo sutra. Doduše sutra i jesam uspeo da dobijem ,,operatera broj iks-ipsilon-cet”, koja mi je rekla da je račun u blokadi jer mi je istekao ugovor o pozajmici. Pitam kada je istekao. Kaže 1.7., ali je produžen zbog korone do 1.10. Pitam je zašto to nisu javili, kada su svaki put slali SMS desetak dana pre isteka ugovora. Kaže da jesu. Pregledam poruke, nemam nikakvu poruku od maja pa do danas da su poslali bilo šta u vezi ugovora.

U utorak legla peMzija, pokrila minus, odležao plus preko noći, u sredu odem da produžim ugovor u ,,Poštansku” u Pop Lukinoj. Po ko zna koji put proklinjem štedionicu što su prostorije prebacili iz solitera na centru, gde je sve bilo u prizemlju, u zgradu sa stepenicama, gde je navoz za invalide urađen samo forme radi (čitaj: radi dobijanja dozvole). A o stepenicama sa aluminijumskim prepustom za mene sa natkolenom protezom da i ne govorim (biće u nekom od narednih tekstova opširnije).

Ulazim i vidim red na kraju, gde su šalteri za rad sa tekućim računima. Na jednom od šaltera radi žena koja zna da nemam nogu (znamo se još dok je radila za šalterom u pošti). Na drugom šalteru čeka ciganski par, muž sedi na stolici ispred šaltera, ne može da stoji. Nisam ni došao do šaltera kada su iza žene koja je trenutno ,,u radu” ustali u gard još jedna žena i stariji muškarac. Na tabli pored šaltera ima obaveštenje da trudnice, majke sa malom decom i invalidi imaju prednost. Sedam na jednu od stolica za čekanje, misleći da će radnica na šalteru da mi da prednost posle one sa kojom završava.

Žena potpisuje papire koje joj ova daje. Jedan, drugi, treći, peti…Pita nešto, ova za šalterom odgovara. Opet pita, iako je iz prethodnog odgovora sve jasno. Nikako da završi. Na kraju joj radnica saopštava neku cifru i ova odlazi. Ustajem u nameri da priđem šalteru. Žena koja je bila iza nje se zatrčava i staje ispred mene. Polazim da kažem da sam invalid i da imam prednost, ali me poznanica sa šaltera sprečava u tome rečima: ,,Daj molim te da završim s njom, radim joj od subote”. Opet sedam.

Ne znam šta se to radi četiri dana, ali čujem reč ,,moratorijum”, ,,niste uplatili”, ,,jeste uplatili”…Traje i traje, jedan potpis, drugi potpis, treći, enti… ,,Sada ćete imati 25000 svakog meseca” kaže joj moja poznanica. Četiri dana dolaženja u štedionicu da bi se potvrdio mesečni prijem penzije (ili čega već) od 25000 dinara. Posle dvadesetak minuta završava i ona. Ustajem i onda ispred mene na šalter staje ON. Čikica od sedamdeset i nešto godina, bele kose i istih takvih brkova, pogrbljen, vadi papire iz unutrašnjeg džepa jakne i stavlja ih na šalter. Radnica ih još brže uzima u rad. Nisam imao srca ništa da kažem, moleći se u sebi da što brže završi, jer je unutra nepodnošljivo sparno, usled čega se preterano znojim, što opet znači da će vakuum na protezi uskoro popustiti. Kako je onima ispod maski ne mogu ni da pretpostavim.

Čika je izvadio poslednji izveštaj sa tekućeg računa i pitao zašto je sada rata (kredita valjda) 5392 dinara, umesto 5119, koliko je bila (zapamtio sam u dinar koliko puta je bilo ponovljeno). To da vam najavim oko čega se vodi rasprava:
– Niste potpisali moratorijum-kaže mu radnica.
– Kakav moratorijum?-pita čikica.
– Pa, znate, zbog korone štedionica nije radila maj, jun i jul i Vi ste trebali da dođete i potpišete moratorijum ili da nazovete ,,kol-centar”…
– Ko mi je to rekao?
– Piše vam na izveštaju…
– Kojem izveštaju?
– Iz juna.
– Gospođo, ovo je drugi izveštaj koji sam dobio ove godine-govori, držeći u šaci izveštaj iz nekog meseca.
– Kako drugi?
– Otkud znam kako, poštara sam pitao i on kaže da izveštaji ne dolaze.
– Nemoguće, evo ovde piše da su vam izveštaji uredno slati.
– Tu može da piše šta hoće, što ne dođete i ne pitate poštara?
– Evo odštampaću vam poslednjih nekoliko izveštaja…
– Pa šta će mi sada izveštaji kada ste podigli ratu?
– Država je svima koji nisu došli da potpišu podigla…
– Kako može da podigne kada me niko nije obavesti ni gde, ni šta da potpišem?-bio je uporan čiča.
– Bilo je i na televiziji…
– Ne gledam televiziju, isključili mi antenu i uveli onu kutiju, imam 6-7 programa i na svima sve isto…
Radnica već ne zna šta da radi.
– Mogu li ja negde da se žalim?-pita logično čika.
– Pa…ne možete…možda narodnoj banci…ali to je isto država…-muca radnica.
– Kol’ko je to više, 200 dinara?-kao za sebe pita čiča.
– 200 i nešto-kaže radnica, iako je 273 dinara bliže 300 nego ,,200 i nešto”.
– Pa to izađe 5000 na kraju…-za sebe računa čikica koliko će ga to povećanje rate izaći.
– Malo više…
– Je l’ to Vučiću ide?
Radnica ga gleda i na to pitanje ne zna kako da odgovori. Čika vidi da joj je neugodno.
– Njemu nikada nije dosta, zar nije tako?
Jeste čiko, njemu nikada nije dosta, bravo za zaključak. Ali ako vi iz sela niste glasali za njega ko onda jeste? Ubacuje odštampane papire u jaknu i odlazi besan.

Prilazim šalteru da bi poznanica rekla ,,Samo dva minuta, molim te, nisam od jutros bila na pauzi”. Pokazujem štapom u obaveštenje za trudnice i invalide i pitam je ,,Hoću li ja jednom dočekati da me propustite preko reda?”
– Samo dva minuta…-kaže molećivo.
U tom trenutku druga radnica završava sa ciganskim parom. Skoro sat vremena sam ja bio tu, a oni su pre mene počeli potpisivanje papira. Srećom te imamo kompjutere, pa sve ide mnogo brže.
– A pare?-pita Ciga.
– Pare tek kada odobri kreditni biro, bićete pozvani.
Ciga širi ruke prema nebu i oslanjajući se na ženu odlazi.

Prilazim tom drugom šalteru i kažem za šta sam došao. Radnica uzima ličnu kartu i čekovnu karticu i počinje da kuca…i kuca…i kuca…Pitam nju da li zna zašto nije poslata poruka o isteku ugovora. I ona ,,misli da je poslata”. Kažem da na telefonu nemam od maja nikakvu poruku u vezi ugovora i da tako dovode ljude u neugodnu situaciju, jer nekoga mogu ostaviti u sred putovanja, recimo, kada treba da sipa gorivo, a kartica mu je blokirana. Ćuti.

Štampa nekih 7-8 papira, popisujem 4 ili 5, da bi radnica na kraju rekla: ,,Danas samo radimo zahtev, a kada kreditni biro odobri bićete obavešteni”. Kažem da nemam kredit, niti sam ga ikada uzimao, uvek sam u toku meseca nekoliko dana u plusu, kakva mi provera treba za dozvoljeni minus na tekućem računu, koji, uzgred, imam trideset i nešto godina, od kada sam postao oficir i otvorio svoj prvi račun? Odgovara poznatim službenim odgovorom onih bez odgovora: ,,Ja samo radim ovde”…Uzimam štap sa podesta ispod šaltera i posle više od sat vremena čekanja odlazim, dok jedna majka tepajući pita bebu u kolicima ,,Ko je ispod maske? Ko je ispod maske?” i spuštajući masku kaže detetu ,,Pa ja, nemoj da se plašiš…” Nisam od naslona video da li je i dete imalo masku, što bi svakog normalnog uplašilo.

Odlazim u stacionar da uzmem uput i putne naloge za banju i zatičem novu, mladu doktoricu. Lepa devojka, tek završila medicinu na VMA. Dok popunjava papire kaže:
– Nešto mi teško dišete, jeste li Vi testirani na koronu?
– MOLIM?
– Čujem da teško dišete, zato Vas pitam da li ste testirani na koronu?
– Gospođice, dajte mi to za šta sam došao i pustite me gluposti.
– Ali Vi imate simptome, ne mogu da Vas pustim…
Ustao sam sa kreveta na koji sam bio naslonjen, pošto ne mogu da sedim na suviše niskoj okrugloj stolici u ordinaciji, i krenuo da uzmem svoju dokumentaciju. Gospođica se malo brecnula.
– Gospođice, dugo sam nosio tubus i rađena mi je traheotomija posle nesreće u kojoj sam jedva ostao živ, tako da imam smanjen protok vazduha u dušniku, što ste mogli pitati ili pročitati u anamnezi, a ne donositi glupe zaključke.
– Izvinite, nisam znala…
Uzeo sam papire i otišao. Umalo da me ubace u svetski poznat ,,cirkus korona”.

Dolazim pred zgradu, hvala Bogu niko nije parkirao na moje mesto za invalide, parkiram kola i izlazim. U tom momentu primećujem majstora kako betonira ventilaciju od podruma. Izbetonirao već dva otvora, ide okolo zgrade i betonira ostale.

Pitam ko mu je to rekao, kaže šef. Zovi šefa.
Dođe šef. Pitam ko mu je rekao, kaže šef gradilišta. Bila neka žena iz zgrade, kaže, rekla da voda curi u podrum i šef gradilišta rekao da se otvori zabetoniraju.
Zovi šefa gradilišta. Nema broja, ima broja, daj mi broj da ja zovem. Vadim telefon u džepu, on ugašen. Dešavalo mi se i pre da se sam ugasi, upalim ga, on nastavi da radi, ali ovaj put istrošena baterija, zaboravio da ga napunim.
Gde je šef? Kod kontejnera u Kneza Lazara (,,Pod orahom”). Hajde, sad će Ludi Panta (kako su me zvali u vojsci) bez noge da ide da ga nađe.

Sedam u kola, odlazim do kontejnera-nije tamo. Vozim do parkinga iza ,,Glasa Podrinja”, pitam ljude na gradilištu, kažu nije ni tamo, već ISPRED ,,Glasa Podrinja”. Ne razumem kako to nije isto gradilište i zašto niko ne može da ga zove, obilazim čitav blok dok ne uđem u tu ulicu i stajem naspram mašine koja asfaltira. Zovem neke radnike, ne čuju me, vidim smrada koji im je direktor (valjda), nekadašnje vojno grlo, kako stoji sa tim koga zovu. Najzad dolazi i kažem mu o čemu se radi. Zamolim ga da sedne sa mnom i da se vratimo do zgrade.

Dolazimo, tu su u poslovođa i majstor, svi čekaju. Šef gradilišta kaže istu priču da je bila neka žena, objašnjava kako izgleda, ne prepoznajem nikog iz zgrade, ona mu je rekla da tu voda ulazi. objašnjavam čoveku da je nemoguće da voda ide uzbrdo, to prvo, da pređe preko nekoliko centimetara visoke bankine, uđe u kanal širok metar, napuni kanal koji ide skroz okolo zgrade i popne se opet desetak centimetara i uđe kroz prozor podruma. Njemu tako rekla ova, on preneo šefu, šef majstoru. Objašnjavam da je to JEDINA ventilacija u podrumu i da će hermetičkim zatvaranjem nastati neviđena vlaga, koja će se penjati zidom na prizemlje i prvi sprat. Pita me hoću li preuzeti odgovornost, kažem da hoću i on kaže majstoru da radi kako mu ja kažem. ,,Majstore, ruši!”-naređujem. I majstor ruši. Kaže ,,Slikaj brate, da imam dokaz da sam radio”. I ja slikam.

Šef gradilišta odlazi, šef se vraća tamo kod ,,Krune” da nastavi započeto, a u tom trenutku se pojavljuje komšinica koja kaže da je ona rekla šefu gradilišta ,,da napravi nešto” kako bi sprečio prodiranje vode u podrum, ali ne i da zazida ventilaciju. Odem do stana, uzmem ključeve od podruma, odlomim letvu upravo sa njenog podruma i iz podruma njoj na ulici pokažem kroz rešetku kolika je udaljenost i kolika je visina prozora iznad dna tog kanala. Došla je još jedna komšinica, pa još jedan komšija, koji su kao i ja pokušavali ovoj da objasne da voda ne može da uđe u podrum, osim ako ne budu ,,hiljadugodišnje poplave” kao 2014., a i tada će u podrum ući od dole, kao i tada kroz temelj kao podzemna voda, a ne kroz rešetke. Posle nekih sat i po vremena šetanja, vozanja i objašnjavanja majstor je porušio zazidano i ja sam se psihički iscrpljen vratio u stan.

Ovo sam vam samo ukratko pokušao da objasnim na šta meni ode dan. Ako vam je bilo naporno i dosadno da čitate ovo poslednje zapitajte se kako je bilo meni kada sam i majstoru, i poslovođi (njegovom šefu), i šefu gradilišta, i komšinici morao da objašnjavam da voda ne može da ide uzbrdo…

Kada sam skinuo protezu legao sam na krevet i blenući u plafon postavljao sebi po ko zna koji put isto pitanje: da li su moja vrata od stana izlaz u neki drugi univerzum gde većinom žive idioti? Možda će se nekom ova tvrdnja učiniti pretencioznom, ali hajde da prema onoj izreci oca Tadeja ,,Kakve su ti misli takav ti je život”, odnosno univerzalnom Zakonu privlačenja, po kome privlačimo ono o čemu mislimo, proanaliziramo čime sam ja to mogao da na sebe privučem gore pomenuto ponašanje. Ujutru sam ustao normalno, obavio sve jutarnje aktivnosti kao i svaki dan i u sasvim dobrom raspoloženju krenuo u ,,Poštansku štedionicu”. Još sam se i nasmešio poznanici za šalterom kada sam došao. Čime sam onda na sebe mogao privući negativnu energiju te iste poznanice koja se ne pridržava pravila firme u kojoj radi o prvenstvu na šalteru, žene koja od subote rešava neke svoje prinadležnosti ili čike kome je Vučić bespravno podigao ratu kredita? Čime sam kod mlade i nadobudne doktorice mogao izazvati želju da se baš na meni ostvari i strpa me u kovid-ludnicu, pardon bolnicu, kada je ona kao lekar opšte prakse samo trebala da prepiše nalaz specijaliste sa VMA i izda putne naloge za ambulantno lečenje u banji? I na kraju u kakav to Vorteks (vrtlog, vir, u prenesenom značenju prolaz koji vodi u druge dimenzije) ja upadam kada tri građevinca (majstor, poslovođa i šef gradilišta) postupe po sugestiji žene koja nema nikakve veze sa građevinom i zazidaju sve ventilacione otvore na podrumu zato što im je ona rekla da voda ide uzbrdo?

Ljudi koji me poznaju kažu da sam i pored svega što sam preživeo pozitivan lik (ili baš zbog toga), što se, opet kažu, može videti i sa slika. To znači da želim dobro ljudima oko sebe, upravo šireći pozitivnu energiju. Trudim se da se i dalje usavršavam uz knjige i muziku koju volim, provodeći vreme sa ljudima koje volim i onima od kojih mogu nešto da naučim, upravo u cilju izbegavanja tog ,,vorteksa idiotizma” u koji svakodnevno pokušavaju da nas uvuku. Međutim, svedoci ste da sam i pored poštovanja Zakona privlačnosti protivno svojoj volji uvučen u taj vrtlog, kao da sam na autopilotu koji me vodi od jedne idiotske situacije do druge. I pored svog znanja i iskustva ne znam kako da se iz tog ,,vorteksa idiotizma” izvučem, tako da sam otvoren za sve sugestije, osim onih koje podrazumevaju iseljenje iz Srbije.

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.