Vaučer

Kako je nestao Valjevski put?

Pre par dana javi mi drugar koji ima apartmane u Banji Koviljači da je počeo da radi i sa vaučerima za penzionere. Odmah mi padne na pamet majka Mica koja nikako neće da ide u banju, ali da bar onda probam da joj realizujem vaučer kad već tolike godine idem tamo na rehabilitaciju.

Kažem joj da ode u poštu u Cerovcu i da se raspita šta od dokumenata treba. Ode ona i radnik u pošti joj kaže da ona na to nema pravo. Potražim po internetu i nađem na sajtu Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija sva potrebna obaveštenja. Vidim da je onaj iz pošte otkačio po kratkom postupku. Odštamapam prijavu, popunim, sestra mi da kopiju lične karte od majke, drugar iz Banje pošalje rezervaciju i nađem i poslednji ček od penzije. Milina, za par sati sve prikupljeno. Pošaljem mlađu ćerku Natašu u poštu da to preda.

Posle nekih 45 minuta javlja se ćera iznervirana i kaže da neće da prihvate ček od penzije jer treba neka “potvrda iz “Poštanske štedionice gde piše prosek penzije“. Kažem joj da uObaveštenju za podnošenje prijava za dodelu vaučera piše da se uz prijavu za penzionere podnosi “poslednji penzioni ček ili kopija rešenja o ostvarenoj penziji, itd.“ i da na čeku pišu svi podaci o korisniku penzije. Vrati se ona ponovo, ovaj put preko reda i kaže ono što sam joj rekao telefonom, ali je radnica na šalteru napadne i kaže da “Tamo nije dobro napisano, već se to odnosi samo na one penzionere koji penziju primaju na ruke“. Pročitam ponovo stav 1 na strani 3 Obaveštenja i vidim da to tamo nigde ne piše. Znači šalteruša u pošti zna bolje od Ministarstva šta treba da se traži.

Šta ću, preuzmem dokumentaciju i odem u “Poštansku štedionicu“ u Pop Lukinoj. Vrata zaključana jer je skoro 18 časova (letnje radno vreme kad je deo radnika na odmorima), ali me prepoznaje lik iz obezbeđenja, nekadašnji vojnik po ugovoru i otvara vrata. Kažem mu šta treba, on kaže da je to na spratu, zamolim ga da taj koji radi potvrde siđe ili da mu on odnese papire kako se ne bih penjao sa protezom. Ode on gore, silazi žena, kažem šta treba, uzme papire i silazi posle par minuta: “Ne mogu Vam dati potvrdu jer niste ovlašćeno lice“. Kažem joj da je u dokumentima i poslednji ček, i kopija lične karte, dajem joj moju ličnu kartu, molim je da izda tu #$&%& potvrdu da ne bih išao po majku u selo samo zbog toga, ali ostaje neumoljiva. Verovatno da bi sprečila malverzacije koje mogu nastati sa potvrdom za 13000 dinara.

Izlazim i zovem majku na mobilni. Jednom, dva puta…Ne javlja se. Odlazim kući iznerviran. Dobijam je na fiksni tek oko 22 časa. Nije joj jasno kako nije čula mobilni koji joj je bio u džepu. Objašnjavam da moram doći po nju zbog te potvrde. Kaže da ima potvrdu od pre nekoliko meseci, samo da je nađe i da nazovem za pet minuta. Nazivam posle posle pet minuta, na šta me dočekuje ljutita opaska “Pa vidiš da tražim!“ i spuštanje slušalice. Negde oko 23 časa sva uplakana javlja da ne može da nađe i da će da se ubije zbog papirologije. Kažem joj da ne plače i da ću doći po nju ujutru i vratiti je nazad odmah, ne bi trebalo da u štedionici to traje dugo. Ne može ujutru, ide u maline za nadnicu, završava oko šest. Kažem da završi malo ranije i da ću je čekati od pet kod nje da bi otišli.

Sutradan u pet parkiram kola u dvorište kad stiže i majka Mica na biciklu, sa vezanom motikom na korpi. Sva izgrebana i pocepana od trnja malina bogorada zbog neke “lude koja nema 30 kila i vozi nov Audi, a dovodi staru majku da kopa maline čitav dan na 35 stepeni za 2000 dinara…kako Srbi neće da rade na praznik (tada bio Prokop koji nije crveno slovo, op.aut.) i da je to njoj zauvar“. Tuga me obuzela i bes koji sve teže kontrolišem. Dok nisam nastradao radio sam klima-uređaje od kojih sam, zajedno sa majorskom penzijom, mogao da priuštim iole prostojan život sebi i deci, a da delom pomažem i majci. Sada jedva krpim kraj sa krajem tako da majka kao primalac penzije od 13000 dinara u 68 godina mora da ide u nadnicu, jer sudski postupak koji vodim za naknadu štete ni posle četiri godine nije završen, a po stanju u pravosuđu veliko je pitanje kada će. Uglavnom se majka spremila i krenusmo za Šabac.

U “Poštansku“ smo stigli oko 17.30. Majka se popne i za samo par minuta dobije tu “potvrdu“. Gledam i ne mogu da verujem: papir je potpuno isti kao i ček, sa skoro identičnim podacima, samo što je u donjem desnom uglu udaren pečat. Pa zar sam zbog istih podataka koji već postoje na čeku morao da idem po majku u selo? I ako na sajtu Ministarstva piše da se dostavlja poslednji penzioni ček, kao zvaničan dokument koji izdaje banka, zašto šalteruše u pošti traže potvrdu koja se nigde ne pominje u Obaveštenju? Vratim majku u selo, ona mi utrapi par zaleđenih paketa piletine i uputim se u poštu.

U pošti red do ulaznih vrata. Obezbeđenje me sprovede preko reda do jednog od šaltera. Sačekam da ispred mene žena završi i predajem dokumentaciju.
– Dobar dan. Došao sam da predam prijavu za vaučer za majku.
– Dajte.
Uzima i pregleda.
– Niste ovo popunili-kaže, pokazujući nešto na drugoj strani prijave.
Popunim tražene podatke. Uzima i kuca nešto po tastaturi.
Enter.
Kuca.
Enter.
….
Enter.
…..
Enter, jače. (Uvek me fascinirala ta tehnička obučenost Srba koji misle da izvršavanje naredbe zavisi od jačine lupanja po tastaturi)
– Što neće da mi prihvati Valjevski put?-pita kolegu na šalteru do nje.
– Onda nema u sistemu-odgovara kolega.
– Jeste li Vi sigurni da je adresa Valjevski put bb?
– Znam valjda gde mi živi majka.
– Mislim da li se sada ne zove drugačije ulica?
– Jedino ako se Valjevo zove drugačije.
Ustaje i odlazi kod glavnog kontrolora.
Čekam.
Čekam.
Pogledi onih što čekaju streljaju me kroz potiljak.
Dolazi.
– Izvinite, ali ta ulica ne postoji kod nas u sistemu.
– Molim?
– Takva adresa ne postoji u sistemu i ne može kompjuter da prihvati prijavu.
Licne u glavi počeše da mi pregorevaju, levo oko da nekontrolisano žmiga, a usta da se krive.
– Gospođo, ta “ulica“ je magistralni put Šabac-Valjevo i nije menjala svoj naziv poslednjih 40 godina koliko ja pamtim, a verovatno mnogo, mnogo duže. Kako je moguće da u sistemu nemate čitav magistralni put?
– Hoćete da napišem samo bb?
– Šta bb?
– Pa da napišem Cerovac bb.
– Napišite šta god hoćete, samo da se sistem ne ljuti.
Kuca.
Enter.
Stavlja neke obrasce u štampač.
Enter.
– Potpišite.
Potpisujem.
– Izvolite Vaš primerak potvrde.
– Hvala.
Krenuh napolje u poslednjem trenutku izbegavši moždani udar.

Svi od Jelenče na izlasku iz Šapca pa do početka valjevske opštine koji žive pored magistralnog puta M21 dobijaju poštu na adresu Valjevski put bb, što možete videti i na zvaničnim sajtovima firmi kao što su “Sind“, “Fenster AS“ i drugih. Tako je od kad put postoji. Samo za sistem “Pošte Srbije“ Valjevski put ne postoji. A možda mi ne postojimo već živimo u Zoni sumraka koja se zove Srbija.

Tinu-ninu, tinu-ninu…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.