VAŠAR

Vašarski megafoni su najzad utihnuli posle čitavih sedam dana nadjačavanja jedih sa drugima u ponudi bržih vožnji, boljeg pečenja, lekova koji leče sve, čarapa “tri para za sto dinara“, švalerskih dozvola i milion drugih stvari koje su se nudile na najvećoj i najveselijoj vašarskoj manifestaciji u Srbiji, a, kažu, i na Balkanu. Vašar se održava od početka 20.veka i kažu da nije održan jedino 1941.godine, kada su Nemci zbog pokušaja oslobađanja grada naterali Šapčane na marš do logora u Jarku, odakle se dobar deo njih nije vratio. To je malogospojinski vašar i iako je taj glavni dan vašara na Malu Gospojinu 21.septembra, kako mu ime i kaže, sam vašar počinje već od vikenda pre i u proseku ga poseti od 300-400 hiljada ljudi. Možda je ovaj posetilo i više.

Dok sam stanovao preko puta naselja Zorkine barake, gde je kasnije izgrađena fabrika “Belih limova“, rodbina do šestog kolena iz Posavotamnave je svraćala prilikom odlaska ili u povratku sa vašara sa punim rukama posuđa i alata koji su kupili. Deca su dobijala pare za sladoled ili šećernu vunu. Išlo se peške. Ej rođaci, PEŠKE! Možete li sada da zamislite da su ljudi iz Kormana, Žabara, Cerovca i ostalih sela dolazili peške petnaest i više kilometara na vašar? I još toliko nazad. Retko ko može. U kući je bila prava promenada, vladala je svečana atmosfera povodom preslave (gradske slave) i čitav dan su se ugošćavali razni putnici-namernici. Iz tog perioda detinjstva najupečatljiviji mi je ostao jedan događaj vezan za vašar, a razumećete i zašto.

Ne znam koliko sam godina imao, možda negde pred kraj osnovne škole, otišao sam na vašar sa sada pokojnim bratom Dobrosavom-Dolom kao jemstvo da će brat vratiti kombi koji mu je otac dao da fascinira devojku (kasnije postala snajka). Brat je već odslužo vojsku i imao je neku diplomu odličnog strelca ili čak značku koja se tada dobijala u JNA. Idemo mi tako bulevarima vašara i jednog trenutka dolazimo do streljane sa ,,vazdušarama“ (vazdušnim puškama). Dole me pita hoću li da probam, naravno da hoću, tada muškarci nisu odbijali oružje, i on uplati gađanje. Stavi ciga dijabolu, da mi pušku, naslonim se ja na šank, nanišanim onu cevčicu na ekseru koji drži neki privezak i pljas…Ništa. Promašim i vidim da je dijabola udarila desno od cevčice u crni lim. Kažem bratu da uplati opet. Ciga stavi dijabolu. Opet se naslonim, ali sada uzmem da gađam cigarete okačene na običnom belom koncu. Nišansku tačku pomerim malo levo jer sam znao da je ciga mrduo nišan u desnu stranu. Zadržim dah i pljas. Spade ,,Kent 100’s“ kojeg tada nigde kod nas nije bilo da se kupi, kao ni drugih stranih cigareta (I to da nije nigde bilo stranih cigareta je teško poverovati, je l’ da?). Brat oduševljen, ciga ne može da ,,verue“, teška srca daje cigarete. Brat opet uplati, ciga stavi dijabolu i gleda me šta radim. Opet se naslonim, opet cigarete na koncu, opet zadržim dah i pljas, spade ,,Marlboro“. ,,Mali, pa ti si rođeni strelac!“-reče brat, iako sam već tada bio za glavu viši od njega, i uplati ponovo. I danas se sećam da se ciga okrenuo leđima dok je stavljao dijabolu. Uzeo sam pušku i video da prednji nišan sada nema veze sa zadnjim i da bih konac omašio jedno deset centimetara. Tražio sam drugu pušku, brat je pitao šta je bilo i ja sam mu rekao. Uzeo je pušku i video kako se prednji nišan lako pomera jer uopšte nije fiksiran, što su cigani namerno radili kako ne bi morali da daju nagrade. Brat je tražio da mu vrati pare, ciga je nešto počeo da gunđa, a kada mu je ovaj zapretio da će preći i polomiti i njega i kamp-kućicu dao mu je novac. Dole je bio glavni u društvu nekoliko dana sa “stranjskim“ cigaretama, a mene je hvalio na sva usta kao da sam osvojio zlato u streljaštvu na Olimpijadi. Međutim, ta se priča često puta ponavljala kasnije kada sam kao pitomac i oficir bio jedan od najboljih strelaca iz svog pešadijskog naoružanja. Eto zbog čega mi je baš taj događaj ostao u sećanju.

A po čemu je u stvari poznat Šabački vašar?

sabacki-vasar-5v-300x225-1

Poznat je po ponudi: ima više kilometara tezgi sa raznom robom (ove godine kažu da je izdato tezgi u dužini od oko tri kilometra i površine oko dva hektara uz cenu zakupa bio 3000 dinara po kvadratu), zatim veliki broj šatora sa raznim prehrambenim đakonijama gde uveče estradne zvezde u pokušaju žele da se probiju kao i one pre njih koje su davno postale poznate počevši upravo iz šatri Šabačkog vašara, ima ogroman zabavni park sa zanimacijama kako za malu, tako i za veliku decu. Trgovci dolaze i desetak dana ranije da bi zauzeli što bolje mesto sa svojom tezgom ili šatrom. Za svakoga ima ponešto, i za one koji hoće nešto da kupe, i za one koji hoće da se provedu, i za one koji su došli samo da vide, i za one koji su došli da budu viđeni, i za samce, i za one u braku, i ako nešto nema “obiđi krug pa će se nađe“. Poznata je uzrečica da “će te bije maler, ako ništa ne kupiš“, tako da se niko sa vašara ne vraća praznih ruku.

Nekada su za vašar dolazile i nacifrane udavače, ali da li zbog pojave interneta, ili što moderne udavače ne mogu po neravnom Mihajlovcu da šetaju svoje štikle “petn’estice“, uglavnom ih nema da se nakinđurene sa majkama šetaju glavnim magistralama vašara. Doduše, ja sam bio preko dana, tako da je to možda vreme koje izbegavaju jer se tada ne može sve sakriti puderom. Znaju one da su lepše u kasnim večernjim satima pod svetlima trčećih sijalica, dok ih od piva i špricera zamagljenih očiju gledaju potencijalne đuvegije. Ali teško da ih tada interesuju romantični izlivi ljubavi praćeni liciderskim srcima kao nekada, pre bi srce bar u “Svarovski“ izvedbi.

I tako je svake godine: red kiše, red gužve, red blata u kojem ostaju cipele, red vruće jagnjetine, red cenkanja, pa šta je tu toliko zanimljivo? E, pa najviše ovo poslednje, pogotovo u trenutnoj situaciji koja je u našoj zemlji: svi se nadaju da će za bagatelu kupiti nešto ekskluzivno od odeće, belu tehniku koja im nedostaje, ili priključnu mašinu koja nekom ne treba. Tom prilikom se mogu čuti razna ubeđivanja između kupaca i prodavaca, što i jeste najzanimljivije za hroničare koji za tih nedelju dana postavke vašara naprave par hiljada fotografija.

– Je li, pošto su ti felne?-pita lik Cigu koji prodaje četiri solidne aluminijumske felne sa znakom BMV-a, naslagane jedna na drugu.
– 50 evra-odgovara Ciga i nastavlja razgovor sa drugom mušterijom koja hoće da pazari nešto od bele tehnike, valjda mikrotalasnu.
– Sve četiri? (E sad, ako ovo nije zajebancija, onda je provokacija, jer bi samo budala pomislio da se četiri takve felne mogu kupiti za 50 evra)
– Jeste brate-odgovara Ciga-i kola idu uz nji’…
– Četrn’estice?
– Petn’estice.
– E jebi ga…meni trebaju četrn’estice za Ladu.
– Uzmi okuvaj, pa će se smanje…
– Ali ove su sa pet rupa, a meni trebaju sa četiri.
– Pa turi pampur u onu što je viška…
– Ti to mene zajebavaš?
– Pa brate, ti si prvi počeo…

Moja slabost su audio-uređaji. Iako kući imam ozvučenje uvek gledam da li se za male pare može sklopiti bolja kombinacija. Dolazim do tezge gde je naslagano pet uređaja jedan na drugi, ,,k’o drva” što bi rekli. Na dnu je neki ,,Soni” risiver koji mi je privukao pažnju, a na njemu su više nabacana nego naslagana četiri pojačala raznih proizvođača.
– Koliko je risiver?-pitam Garagana iza tezge.
– Ćega?
– Ovaj Soni risiver, koliko je?
– To su ti pojaćala.
– Ovo gore su pojačala, ovo dole je risiver.
– Ma sve su pojaćala.
– Zemljače, pojačalo sa radiom se zove risiver, a na ovima koja nemaju radio piše amplifajer (pokazujem mu na natpis na uređajima).
– Aaa…-pogledao je, nemajući pojma o čemu pričam.
– Imaš li daljinski?
– Nemaju oni daljinski.
– Risiver treba da ima.
– Ama nemaju.
– Pa vidiš da ima foto-ćeliju za prijem signala sa daljinskog!-kažem mu pokazujući na uređaju.
– Vid’ stvarno…-kao vidi. Je l’ ima daljinski za ovaj Soni?-pita ženu koja ga belo gleda i sleže ramenima. Nema!
– Kolika je cena?-pitam čisto onako jer mi je potreban risiver sa daljinskim.
– Svi su 50 evra.
– Je li Soni ispravan?
– Kako da nije, pa do jutros svir’o, al’ sam prod’o zvućnike, jednom se mnogo svideli kako zvuće pa sad ne mogu da ti pustim. Ispravno pod garanciju, dece mi moje.

To generacijama nasleđivano snalaženje u trgovini pokazalo se i na sledećem primeru: gospođa srednjih godina staje kod tezge gde je na vešalici okačena neka bluza-džemper.
– Koliko ti je ovo?-pita gospođa.
– ‘Iljadu, kaže ciganka, a ,,Osamsto” kaže ciganin pored nje u isti glas. Okrenuli su se mršteći se jedno prema drugom, jer nisu rekli istu cenu.
– Pa dobro, je li hiljadu ili osamsto?-pita gospođa.
– GospoDžo, ja sam nju pustio da kod mene prodaje svoju robu, a ona ne zna. Ja vidim da ste ozbiljan kupac i vama dajem za osamsto zato što sam već zamislio kako vam stoji.
Gospođa skida džemper sa vešalice i gleda. Sasvim solidno izgleda, bez ikakvih znakova oštećenja.
– Ma novo gospoDžo, kad vam kažem. Taki sigurno košta dve, tri ‘iljade nov.
– Ne znam da li će veličina odgovarati…
– Probaj, kad vam je on rek’o da vam stoji sigurno je taman, on ima oko…
– Nije za mene, za sestričinu…
– Kol’ko ima godina?
– Dvadeset pet.
– Pa ova koja mi je dala da prodam ima dva’es’pet. (Kakva koincidencija, je l’ da ?)
– Pa…ne znam…da ne bude mali…
– Kako mali? Kako mali? Vid’ koliko se rasteže, može dve mene da stane!-kaže ciganka razvlačeći džemper.
– Kad tako razvučeš onda izgleda veliki.
– Ma neće bude velik, ima ona još da se popuni!- uverava je izdižući svoje grudi.
– Ako joj porastu k’o tvoje moraće od šatora da pravi bluzu…-dobacuje ciga sa strane.
– A noćas su ti bile dobre, a?!?-besno odgovara ciganka.
– Pa mor’o sam nečim da se pokrijem, bilo ‘ladno.
– E kurac ćeš više da dobiješ, idi pa nek’ te žena pokriva!
Svi su se nasmejali toj prepirci, a gospođa je i dalje neodlučno gledala džemper iako je ciganka imala rešenje za svaki njen problem.
– Može li za petsto?-upita ciganku.
– Kakvi petsto gospodžo, pa mene košta toliko. (Opet koincidencija.)
– Daj sedamsto i nosi!-dobaci opet ciga.
– Pa nemoj mi se mešaš u pos’o crko dabogda!-uzvraća ciganka.
– To mi je mnogo, a i ne znam da li će joj odgovarati…-govori gospođa i polako se okreće da ide.
– Je l’ mož’ za trista?-preuzima cenkanje ciga.
– Može!-okrenu se gospođa sva srećna.
– Pa može, al’ nema!-dočeka je ciga.
Videvši da ju je ispalio, gospođa se okrete besno i reče ,,Pakuj!”, ciganka nađe neku kesu, spakova odevni predmet, gospođa dade 700 dinara i ode uz cigankine želje ,,da nosi u zdravlju i veselju”. Bar do izlaska sa vašara.

Ciganin iz prethodne priče je na svom najlonu prodavao svakakve vrste alata, ali je najviše bilo ručnog. Po gomili oadvijača pretura neki čiča. Nalazi jedan i diže uvis.
– Koliko je šrafciger?
– Taj je 150-kaže ciga.
– Šta bre 150?
– Krvnih zrnaca…Čega? Pa dinara, čega će biti.
– Što tako skupo?
– Čiča to je Unior alat, vidiš da ti sam kaže da je dvesta, i ja neću da ga slušam, spustim ti na stopedeset protiv njegove volje i ti opet nisi zadovoljan?!
– A je li izolovan? (Čiča to pita dok drži gumiranu dršku u ruci)
– Pa vidiš kak’u ima dršku, mo’š da ga gurneš u trafo-stanicu, a ne u struju kući.
– I ne daš za sto?
– Ma kak’i sto, imaš te druge ,,tri za sto dinara” pa uzmi različite boje i menjaj svaki dan.
– Evo 120?
– Daj 130 i nosi, ali da znaš da će ti plače do kuće što ga nisi platio kako treba.
Čiča vadi 130 dinara i tako je još jedna pogodba na vašaru sklopljena.

Stari Ciga sedi na hoklici iza najlona, sa najrazličitijim mogućim glupostima koje je mogao pronaći u kontejneru: polomljena ratkapna, stari mobilni bez displeja, nabubrele baterije, probušena cediljka, dve, tri lamele od roletni, upaljač bez točkića, ,,mala (polupana) plava kutijica za puder i (iskrivljena) ploča Best of Rej Kuder”…A šta je u stvari ,,stari” Ciga? Ako se žene u 10-12 godina, onda u pedeset izgleda kao da ima osamdeset (taj staž sa ženom ostari čoveka, tako kažu). Odbija dimove sa nekim mornarskim kačketom na glavi i komentariše sam za sebe, pošto niko i ne staje ispred njegove ,,tezge”:
– Alo, polako, ne gurajte se…Doći ćete svi na red…(maše rukama kao da tera nečastivog)…Skloni se, je l’ ti kažem da ne praviš gužvu! (Cigani okolo se smeju) Pa jes’ ti gluv? Nemoj sad da vas isteram sve sa vašEra! (Salve smeha) Ostavi to!…Ostavi!…Vidi ukrade, majku ti jebem, da ti jebem! (Ovo okolo već plaču od smeha) Pa od mene si naš’o da kradeš u’sta te lopovska! Što nisi doš’o i pit’o dao bi’ ti ja! Nemoj tako na mulu ko Đinkić. ‘Oću da pomognem majke mi! Dobar sam čovek, nemoj da mi kradeš! Pu kaki smo narod…

Mogao bih pisati danima jer svaka tezga ima svoju neku zanimljivu priču. Međutim, na mene je ove godine najveću utisak pored svega dosadašnjeg što sam video ostavila ova ,,tezga” sa falusom od pola metra. Svi ispred mene su zastajkivali, zastao sam da pogledam i ja.

Bili su tu i stari SFRJ pasoši za koje se nekad plaćalo i po petnaest hiljada maraka, onih pravih, nemačkih, bila je tu i gola Barbika (nema veze sa falusom), i istrošena krema za ruke (vrlo povoljno), ali polumetarski falus je zasigurno bio zvezda ,,koka-kola štanda”. I tu su odmah počeli biseri da padaju:
– Šta je ovo, jebo te?-pita jedan.
– Naguzi se pa da ti pokažem-odgovori mu ciga, što je izazvalo smeh prisutnih.
– E bre, nemoj da vređaš-poče da se kostreši začuđeni.
– Pa ti nemoj da nalećeš. Čuj šta je, kurac, šta će biti!
– Je li pravi?-izvali ponovo neko iz gomile.
– Jašta je nego pravi, juče ga osekli nekom crncu.
– Uuu, koliki je…
– I na taj se nabijaju, nemoj da brineš. (A možda ona upotrebljena krema i nije za ruke)
– Pa gde im stane?-razmišlja naglas ljubopitljivi.
– Pa gde i dete od pet kila…
– Je li gipsani?-pita jedan.
– Nije brate, silikonski, jedva sam ga doneo iz Beograda, ima 7-8 kila.
– Sigurno je antibakterijski-dobacujem ja.
– Antibakterijski, antimagnetni i antibejbi…
– Koliko košta?
– 50 evra.
– Mnogo kume, mnogo…
– Nije brate…ako ‘oćeš da mu digneš spomenik.
– Neka, hvala Bogu ima još onih koje mu dižu spomenik za života.
Imao sam tih 50 evra, toliko sam i bio poneo ako nađem risiver sa daljinskim, i već sam smislio kojoj da ga poklonim umesto kamena za kupus, ali sam se zbog one cigine izjave da bi ga mogla iskoristiti za nešto drugo pobojao i odustao od kupovine.

Jeste da nema više Zida smrti gazda Ćire, valjda dvotaktni motori koji su se vrteli unutra previše zagađivali okolinu. Nema ni čuvene mečke Božane, verovatno se bunili iz društva za zaštitu životinja. Nema ni Kuće straha, videli vlasnici da je nelojalna konkurencija sa stvarnim životom na ovim prostorima. Odavno nema više ni one čuvene atrakcije pola žena-pola zmija, kažu da je pobegla i razmnožila se, pa sad svaki oženjeni muškarac kući ima ženu-zmiju, a mnogi će reći više zmiju nego ženu. Nema ni streljana sa vazduškom puškom, gde si pravim pogotkom mogao skinuti ”vrednu” nagradu, jer sada i za vazdušnu pušku treba dozvola. Nema ni miša belog što sreću deli, što je imao na ovim prostorima je davno podelio. Decenijama nema ni volje oštinskih organa da malo bolje urede Mihajlovac i time privuku još veći broj ljudi. Mnogih stvari nema, ali jednog će uvek biti: posebnog duha Šabačakog vašara. Zato mi i nisu jasni sugrađani koji ne vole vašar zbog gužve, galame, prašine ili bilo čega drugog, ipak je to zaštitni znak grada koji ima i svoju poznatu pesmu ,,Hoćemo li u Šabac na vašar”, na koju je odgovor, naravno, HO-ĆE-MO. Zašto?

Zato što ono što nema ni na Guglu možete naći na Šabačkom vašaru.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.