UMOBOLNICI

Slučaj male Tijane Jurić me je kao oca troje dece teško pogodio. Suze mi krenu kada samo pomislim da je to moglo biti moje dete, ali ne mogu ni da zamislim bol koji trpe njeni roditelji i najmiliji. Sve do sinoć sam se iskreno nadao da će to biti slučaj “razmažene manekenke“ koja je “otišla u šetnju i isključila telefon“, odnosno da će se devojčica uskoro javiti roditeljima negde iz provoda ili nešto slično, izvinjavajući se što se tolika panika digla oko nje. Nažalost, najcrnje slutnje su se obistinile, ali ni najcrnje slutnje nisu pretpostavljale toliku monstruoznost ubice Dragana Đurića. Međutim, svo naše saučešće neće vratiti malu Tijanu.

Neće je vratiti ni pokrenuta grupa na Fejsbuku “Smrtna kazna za ubicu Tijane Jurić“, ali ljudi bar pokušavaju da iznesu svoje mišljenje. Samo što se ovde postavlja pitanje DA LI SE MI UOPŠTE ZA NEŠTO PITAMO? I koliko god nekom zvučalo surovo odgovor je odavno NE. Možda smo se pre dvehiljadite godine još ponešto i pitali, ali posle dvehiljadite ne pitamo se ništa. Izbacili su nam smrtnu kaznu iz zakona, a nasilno uveli ljudska prava za umobolnike kao što je ubica Tijane Jurić, kao što je Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče koji je ubio trinaestoro rođaka na spavanju, kao što je Darijan Musić koji je na smrt izlomio  devojku i pekao je cigaretama, kao što je Mališa Jevtović koji je silovao i svirepo ubio trogodišnju Katarinu dok je njena majka Ana Filipović čuvala stražu…Ono sve što smo gledali u američkim filmovima snimanim po istinitim događajima ostajući zapanjeni činjenicom da “tamo u Americi“ žive i takvi monstrumi preneto je sa platna kod nas. Ako po internetu pretražite od kada su počela tako monstruozna ubistva videćete da se to poklapa sa uvođenjem demokratije. Ne kažem da ranije nije bilo teških ubistava, ne, ali ih nije bilo tako monstruoznih. Gore sam naveo samo neka u zadnjih nekoliko godina, ali ta “masovna“ (2002. Dragan Ćedić iz Leskovca je ubio sedmoro i ranio četvoro ljudi, 2007. Nikola Radosavljević iz Jabukovca kod Negotina ubio je devet i ranio dvoje ljudi) su se pre uvođenja demokratije dešavala jako retko i koliko sam uspeo da nađem nikada sa tolikim žrtvama. Pojedinačna se jesu dešavala i pre dvehiljadite, ali opet ne sa tolikom učestalošću i ne sa tolikom monstruoznošću (mislim na ubistva “običnih“ ljudi, ne na ona u obračunima između bandi i naručena ubistva koja su izvršili plaćenici DB-a). Zastupnici demokratije će reći kako je to uticaj rata, zbog čega tek treba da se utvrde posledice posttraumatskog stresnog simbola (“Vijetnamski sindrom“) na ovim prostorima, ali posledice rata su postojale i pre dvehiljadite godine pa se takva ubistva nisu dešavala. Moralna propast društva jeste počela devedesetih i ne bih da dužim o tome, sociolozi i psiholozi će jednom to podrobnije ispitati, mada nisam siguran da će doći do nekih drugačijih zaključaka.

Znači svim tim ubicama, pedofilima, silovateljima, višestrukim povratnicima za teška krivična dela i ostalim umobilnicima uvedena su ljudska prava, a svim ostalima je samim tim uskraćeno osnovno ljudsko pravo da normalno žive i da od takvih pojava budu zaštićeni. Gde je bilo pravo na odrastanje Tijane Jurić i trogodišnje Katarine Janković?  Gde su ta ljudska prava za porodice žrtava? Gde je ljudsko dostojanstvo? Zašto nije raspisan referendum o tome da li narod želi da se iz zakona izbriše smrtna kazna? Zašto se taj demokratski način izražavanja mišljenja ne koristi u Srbiji? Zašto nije bio raspisan referendum o tome da li mi želimo da živimo sa Crnogorcima u zajednici, recimo? Ili referendum o tome da li želimo toliko povećanje broja azilanata u zemlji? Ili…referendum o bilo kom škakljivom pitanju koje se tiče naroda ove zemlje? Naravno da neće biti raspisan jer su to sve dirigovane odluke, a “naša“ vlast je postavljana da ih tehnički sprovede. Zbog toga reforma pravosuđa, koje je rak rana ovog društva, nikada nije sprovedena već se samo isti krug plaćenika vrti u krug na najodgovornijim mestima, zbog toga optužnice za najteža krivična dela zastarevaju, zbog toga se ne pokreću, ili se u mnogome kasni sa pokretanjem optužnica za ratne zločine, zbog toga sudije sude po dužnosti a ne po savesti, zbog toga se pravda kao elitna kurva podvodi samo najbogatijima i zbog toga su oštećeni uvek diskriminisani u odnosu na počinioce.

Neki dan je naš matematički genije Luka Bojović, koji je jedini iz Srbije primljen na Fakultet za inženjerstvo u Kembridžu, na koji ne može da ode jer država nema 20 000 evra koliko mu još fali da ga sponzoriše (a za onog debila Miladina Kovačevića je dala milion d07olara naših para, opet bez pitanja), ogorčen na državu izneo podatak da država izdvaja 6000 evra godišnje po zatvoreniku u CZ-u, a 5000 evra po studentu. Ako ubica Tijane Jurić dobije 40 godina robije, što je najveća kazna prema našem Krivičnom zakonu, kažem ako dobije jer će “pouzdani“ advokati verovatno naći olakšavajuće okolnosti,  koliko to treba trenutno prosečnih plata da bi se takav zatvorenik izdržavao? A da li neko hoće da se od njegove ionako bedne plate odvaja za izdržavanje ovakvog skota već sam objasnio da se niko i ne pita. Zašto onda zatvorenici ne rade na najtežim poslovima u rudniku, železari, na izgradnji autoputa, železnice i slično, na čemu je i izgrađena Amerika odakle nam stalno i stižu ta upozorenja za ljudska prava? Zašto ne mogu da rade sa bukagijama na nogama od jutra do sutra, kao što su radili zatvorenici na transkontinentalnoj železnici, gde su usled iscrpljenosti i sahranjivani? Ako već nema smrtne kazne zašto bar na taj način ne daju neki doprinos društvu umesto što imaju tri obroka dnevno, redovno kupanje, zamenu posteljine i teretanu, a u “Hajatu“ (renoviranom delu CZ-a) i terene za košarku, TV i sobe za ljubavne posete? Zašto umesto da svoje nedelo teško odrađuju i svoj dug prema društvu otplaćuju, oni poreske obveznike još zadužuju? Zato što nas Amerikanci smatraju narodom niže klase kojeg će oni da uče ljudskim pravima iako smo imali Dušanov zakonik 500 godina pre formiranja njihove države.

A prema Dušanovom zakoniku ubica ove divne devojčice bi već sutra visio obešen na Slaviji sa sve tablom srama oko vrata, par dana, pa par dana u Novom Sadu, pa par dana u Bajmoku, dok ne počne da se raspada. Ne bi to vratilo Tijanu, ali bi poslalo sasvim jasnu poruku onima kojima bi takve i slične ideje mogle pasti na pamet. I ne bi poreske obveznike koštalo ništa osim par metara štranjke i nešto goriva. E ali Dušanov zakonik bi nas vratio vekovima unazad i ne bismo bili u skladu sa evropskim i svetskim standardima o ljudskim pravima i slobodama, pa ne bismo mogli da uđemo u EU(tanaziju), za šta nas ponovo niko i ne pita da li želimo da budemo deo “tih i takvih“ prava i sloboda.

I sve dok se ne probudite i zatražite svoje pravo da odlučujete o svom životu i o stvarima u državi od kojih on zavisi živećete u stalnom strahu za fizičku egzistenciju sebe i svoje dece, a umobolnici će biti zaštićena vrsta i odlučivati umesto vas. I crne hronike sve punije.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.