ULICA

 

Dvadeset jednu godinu
verno me čeka mladić
na istom mestu na asfaltu
u toj sramnoj ulici
leži ranjen u krvi
gleda me i očekuje pomoć
pokušava da mi uhvati ruku
opet ga udaraju kundacima
očiju zaslepljenih mržnjom
njegova krv prska po meni
gleda me i traži da ga zaštitim
pokušava da me dozove
kroz vazduh zasićen kricima
ne može od cevi u ustima…

Dvadeset jednu godinu
s nevericom gleda
drhtanje prsta na obaraču
čekajući odluku bezumlja
dok Smrt hodi u odsjaju oka
žrtve i dželata
Pokušavam da mu kažem
da veruje i da će preživeti
ne čuje me od rafala
zveketa metaka po čeliku
i ljudskim kostima…

Dvadeset jednu godinu
čeka da mu kažem
zašto sam ga ostavio
u mraku nabijenim preko glave
da njegovo vezano telo muče
i od duše ga rastave
Pita koliko još
treba da čami
sve vreme ponižen
u neistina tami…

Dvadeset jednu godinu
nosim vapaj tog mladića
za Istinom i Pravdom
uveravajući ga da je Istraga svuda
i da je iz krvi niko ne može izbrisati
neko jednom mora reći
neko jednom mora priznati
neko jednom mora odgovarati
Kaže tek tada će oprostiti
tek tada će smoći snage
da se iz te ulice pomeri
i život u meni ponovo nastavi…

 

NAPOMENA: Pesma je nastala nakon odlaska u Sarajevo prvi put posle dvadest jedne godine od dešavanja u Dobrovoljačkoj ulici, gde sam kao oficir JNA zarobljen i, iako ranjen, teško maltretiran i izvođen na streljanje. Posvećena je svim nastradalim i zarobljenim pripadnicima JNA 2. i 3. maja 1992.

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.