U paklu Skenderije

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

 

Telefon u kancelariji u prizemlju pomoćnog objekta Vojne bolnice Sarajevo tog 2.maja 1992. zazvonio je nešto pre 13 časova. Kapetan I klase Marko Labudović znao je ko sa tog telefona zove i pre nego što je podigao slušalicu.
– Halo-izgovorio je sa zebnjom.
– General Kukanjac-predstavio se glas sa druge strane.
– Izvolite druže generale, kapetan Labudović.
– Labudoviću, Šuput je sa svojima upao u zasedu negde kod Doma JNA, formirajte grupu i krenite da mu pomognete i izvučete ranjene i poginule. ODMAH!
Pogledao je za stolom starešine diverzantskog odreda kojim je komandovao. Sedeli su u tišini gledajući u motorolu na stolu, iz koje su dopirali vapaji njihovih kolega iz jedinice koji su upali u zasedu.
– Druže generale, nemam čime da izvršim to naređenje, od sredstava imamo samo dva Pinca bez cerada, a i ne mogu ostaviti bolnicu bez obezbeđenja.
– Slušajte, tamo vojnici i starešine ginu! Razumete li-GINU! Hitno formirajte grupu i krenite!
– Kuda da prođem? Znate da je čitav grad blokiran, hoćete da na nama vežbaju gađanje?
– Zvaću Ganića i Delimustafića da propuste kolonu.
– Ne može Vam niko garantovati prolazak kada pucaju sa svakog prozora.
– Rat je kapetane, RAT, shvatate li to? Izvršite naređenje!
Marko Labudović je bio hrabar čovek, što je više puta i dokazao, ali odluka koju je trebalo da donese nije imala veze sa hrabrošću. U Hrvatskoj je već imao iskustva sa odbijanjem naređenja pretpostavljenima koji su njegovu jedinicu slali u razne nemoguće misije, ne znajući čemu je uopšte jedinice namenjena, tako da je i to naređenje gen.Kukanjca lagano mogao odbiti. Međutim, komandant puka, puk.Šuput, Labudoviću nije bio samo prvopretpostavljeni, već i dobar prijatelj, od koga je nekoliko godina ranije i primio dužnost komandira DOd-a. Gledao je svoje starešine i u njihovim očima video podršku za odluku koja nije realna, ali nije hteo da odbije naređenje i ostane da sluša pozive za pomoć. Uz psovku je spustio slušalicu i prekinuo vezu sa gen.Kukanjcem, odluka je bila doneta.
– Oni koji su na dužnosti neka ostanu, svi ostali odmah sa opremom da se postroje ispred-naredio je prisutnim starešinama.
Za trenutak mu postade krivo što su ga kolege nagovorile da povuče zahtev za demobilizaciju iz JNA napisan nekoliko meseci ranije.

Starešine su pozvale svoje vojnike na uzbunu. Deo vojnika, koji je bio u kantini na četvrtom spratu bolnice, muslimani iz osoblja bolnice su pitali ,,Zar vi ne idete na zadatak?”. Vojnici su se zgledali, čudeći se kako je osoblje pre njih čulo za zadatak.

Za nekoliko minuta trinaest ljudi u pancirima bez zaštitnih ploča bilo je postrojeno ispred pomoćne zgrade u dvorištu Vojne bolnice. Čekao se vojnik Pejić Milan, vozač koji je dužio jednog od dva Pincgauera u garaži, a tog trenutka se nalazio u glavnoj zgradi na 13.spratu. Stigao je i stao u stroj sa beretkom. Vojnik Nikolić Dragoslav mu govori da ide da uzme šlem. Kapetan Labudović se obratio postrojenim:
– Vojsko, naši drugovi iz jedinice su uleteli u zasedu. Krećemo u Dom JNA da izvučemo ranjene i poginule. Iza nas će ići sanitetska vozila sa medicinskim osobljem. Ovo je borbeni zadatak na koji nikom ne mogu narediti da ide. Ako ima neko ko ne želi da ide neka istupi.
Svi su u tišini gledali svog komandira. Niko nije istupio.
– Metak u cev i ako budemo napadnuti gađajte dobro.
U bolnici je od starešina iz odreda ostao samo stariji vodnik Perica Dimitrijević sa trinaest vojnika.

U prvi Pincgauer 710 M bez cerade, registarske oznake P-4319, na mesto vozača ušao je vojnik Pejić, koji ga je inače i vozio. Poručnik Gvozdenović Obrad izvlači ga iz kabine i naređuje mu da se popne na karoseriju. Pejić seda na klupu baš iza njega. Na mesto suvozača seo je kapetan Labudović. Za mitraljezom M-84 postavljenim na krov vozila stajao je poručnik Cvetković Ivica. Osim Pejića na karoseriji su sedeli vojnici Popović Branko, Blagojević Aleksandar i Nikolić Srđan.

U drugom Pincgaueru, registarske oznake P-3535, na mestu vozača bio je poručnik Kastrati Nihad, suvozač je bio vojnik Bešlić Kruno, za mitraljezom na krovu bio je vodnik Matić Dragan, a na karoseriji su sedeli vojnici Lazukić Dragan, Nikolić Mladen, Glamočić Dragan, Pajović Radoš i Nikolić Dragoslav.

Osim mitraljeza sa dve municijske kutije od po 250 metaka (ukupno 500 metaka), vojnici su imali lično naoružanje sa jednim borbenim kompletom municije, odnosno automatske puške sa po dva doboša od 75 metaka, ukupno 150 metaka. U prvom Pincu se nalazio sanduk sa municijom za mitraljez M-84 i sanduk municije za automatske puške, dok su  vojnici u drugom Pincu imali preko leđa prebačene ručne raketne bacače ,,Zolja”, ukupno pet ili šest komada. Starešine su imale pištolje sa sobom. Neki od vojnika su imali defanzivnu ručnu bombu M-75, a neki gasne bombe sa suzavcem, koje su trebale biti upotrebljene za lakše izvlačenje ranjenih, pošto su računali da napadači nemaju zaštitne maske. To je bilo naoružanje sa kojim je petnaest pripadnika diverzantskog odreda krenulo na zadatak.

Izašli su na sporedan ulaz, obišli bolnicu i došli na glavni, gde je u  sanitetima čekalo osoblje Vojne bolnice. Bili su u belom i nisu bili naoružani. Sanitetska vozila ,,Sitroen” jasno su bila obeležena sanitetskim oznakama, imala su i rotaciju i sirene na krovu.

Kolona od četiri vozila krenula je sa glavnog ulaza Kranjčevićevom ulicom i izašla na ulicu Hamze Hume. Gvozdenović je vozio brzo, žureći da što pre stigne do ranjenika. Nailaskom na Skenderiju, na sred raskrsnice ih je čekao crni BMV sarajevskog kriminalca Juke Prazine koji je na krovu imao upaljenu rotaciju. Isti onaj kojeg su diverzanti zbog svakodnevnih provokacija tražili da gađaju, ali nijednom nisu dobili odobrenje od Labudovića. Na suvozačevom mestu sedeo je čovek sa kamerom i snimao dolazak kolone. Ulica desno prema Skupštini BiH bila je zatvorena ježevima, a na ulici se nalazio poprečen kamion ,,Tamić” i Folksvagen Džeta sa upaljena sva četiri migavca. Ulaskom kolone u raskrsnicu na Skenderiji, BMV se kretao unazad do ulice Save Kovačevića (sadašnja Reisa Džemaludina Čauševića), skrenuo u ulicu i zamakao zadnjim krajem iza zgrade u Mis Irbinoj, dok je prednji kraj ostao da viri. U ulici Obala vojvode Stepe na tramvajskim šinama nalazila su se tri prazna tramvaja.

Kada je prvi Pinc došao naspram drugog tramvaja odjeknuo je pucanj. Iz zgrade na uglu ul.Obala vojvode Stepe i Save Kovačevića ubijen je Gvozdenović, nakon čega je Pinc ostao bez kontrole, ugasio se, zaneo u levu stranu i zamalo prevrnuo. U tom momentu ispred zgrade se pojavljuje čovek sa ručnim bacačem na ramenu nišaneći u Pinc. Poručnik Cvetković ga rafalom iz mitraljeza eliminiše. Labudović iskače ispred vozila i sa podignutim rukama maše da se prekine paljba. Okreće se prema prvom Pincu i vojnici jasno čuju komandu ,,Prekini paljbu!”. Cvetković prestaje da puca. Labudović korača ulicom nekih desetak metara sa podignutim rukama mašući unakrsno prema zgradi, vičući ,,Ne pucajte!”. Tada ga pogađa prvi metak i on pada. Cvetković sa krova počinje da puca po zgradi, dok iz te, zgrade naspram parka i zgrada na uglu ul.Valtera Perića u klasičnoj ,,potkovici” počinje unakrsna vatra iz svih oružja po koloni. Vodnik Matić izdaje naredbu ,,Napad na vozilo!” i vojnici iskaču iz drugog Pinca. Prvi Pinc pogađa neka eksplozivna naprava u desni donji deo kabine gde je nekoliko sekundi pre toga sedeo Labudović. Vojnici, poranjavani još na vozilu, iskaču i zaležu pod tramvaj, a na karoseriji ostaju Cvetković i Pejić. Pejić rešeta BMV. Sa drugog Pinca dejstvuje Matić pucajući prema zgradi naspram parka u Mis Irbinoj. Labudović uspeva da se podigne i ponovo viče ,,Ne pucajte”, ali ga ponovo pogađaju. Provlači se između tramvaja prema betonskom nasipu Miljacke.

Prvi sa karoserije drugog Pinca iskočili su Nikolić Dragoslav i Pajević Radoš. Obojica odmah bivaju ranjena. Dragoslav dobija metak kroz nogu i pada preko vozača prvog saniteta, koji jauče da je ranjen. Dok puca preko njega, štiteći ga, kaže mu ,,Brate i ja sam, ćuti i povlači se”. Vozač drugog saniteta, koji je bio civilno lice, iskače iz vozila, silazi iza tramvaja betonskim nasipom do Miljacke, gde se nekako svlači i ranjeni vojnik-vozač prvog saniteta. Tu na nasipu ubijaju vojnika iz zgrada sa suprotne strane reke. Drugi vozač samim koritom trči prema Ajfelovom mostu. Kod mosta pokušava da se popne na ulicu i tu ga hvataju muslimanske snage.

Poručnik Kastrati samo sa pištoljem pretrčava park i prelazi Koševski potok, dok ga Matić i ostali podržavaju. Pod paljbom pretrčava i oba smera ul.Hamze Hume i kod zgrade na uglu ul.Valtera Perića dolazi do komandira Vojne policije muslimanskih snaga, Ismeta Bajramovića-Ćele. Po jednoj verziji imao je uperen pištolj u njega, a po drugoj pištolj nije ni vadio iz futrole, već je došao da pregovara. U obe verzije tražio je od Ćele da svojim ljudima naredi da prekinu paljbu i dozvole povratak grupe u Vojnu bolnicu. U obe verzije ga ubijaju s leđa.

Cvetković herojski i dalje sa Pinca pokušava da odbrani grupu. Sasvim slučajno se tog dana zadesio u Vojnoj bolnici, jer se prethodno popodne zbog napada muslimanskih snaga na bolnicu nije mogao vratiti u Lukavicu, gde je bio na zadatku.

Matić na drugom mitraljezu ispucava jednu municijsku kutiju i tada ga pogađaju u kuk. Pada na karoseriju i, videvši da su mu vojnici ranjeni, sa karoserije viče ,,Predajemo se, ne pucajte”. Čini mu se da na njegove povike muslimani još jače pucaju. Prebacuje se preko stranice vozila na ulicu. Mitraljez preuzima vojnik Nikolić Mladen, grmalj iz Maglaja, koga su drugovi u odredu zvali Mrko. Od svog oružja Mladen je najviše voleo mitraljez M-84. Jednom prilikom je, kada su ih u Vojnoj bolnici  danima gađali snajperima sa zgrada zvanih Momo i Uzeir, uzeo mitraljez, nastavio redenike i izrešetao sve spratove odakle su pucali na bolnicu. TV Sarajevo je, kao i uvek u to vreme, ”objektivno” izvestilo da su diverzanti napali civilne objekte i da je bilo mrtvih. Sada puca prema zgradi naspram parka odakle sa svakog prozora pucaju na njih.

Nikolić Mladen i Bešlić Kruno iz Zavidovića išli su u istu školu, tako da su se znali i pre vojske. Leže ranjeni jedan pored drugog na sarajevskom asfaltu. Kada je zaštitni puk, u čijem sastavu je bio i diverzantski odred, u jesen 1991. predislociran iz Zagreba na Slunj, Krunin otac je došao da ga poseti. Nagovarao ga je da napusti jedinicu i sa njim krene kući. Kruno je odbio i rekao da će ostati sa svojim drugovima dok ne odsluži vojni rok. Tom prilikom njegov otac, Hrvat, poručio mu je da će platiti nekoga da ga ubije ako ostane u JNA. Starešine su Krunu nakon odlaska oca zatekle sa suzama u očima. Rekli su mu da može da ide kući ako mu je žao što je ostao. Kruno je odgovorio da mu nije žao zbog odluke, već se plašio da otac kući neko zlo ne učini majci koja je bila Srpkinja. Sve vreme dok puca psuje majku muslimansku.

Iako višestruko izranjavani, svi vojnici se herojski bore. Pajović Radoš, ostavši bez municije, skida ,,Zolju” sa ramena. Pridiže se da bi zauzeo bolji položaj, dok mu Dragoslav viče da ne ustaje. Ispaljuje raketu prema mitraljeskom gnezdu u zgradi na uglu i sledećeg trenutka pada smrtno pogođen. Labudović puzi prema Ajfelovom mostu.  Počinje vatra i sa suprotne obale, sa hale ”Skenderija”.

Cvetković ostaje bez municije na mitraljezu. On i Pejić skaču sa Pinca i zaležu pored ostalih vojnika. Popović Branko je ubijen, Blagojević Aleksandar je teško ranjen, herojski se bori Nikolić Srđan. Blagojević je po VES-u vozač, odslužio je i vojni rok i produžetak od tri meseca, ali zbog situacije u Sarajevu nije mogao da ode kući. Mogao je da istupi iz stroja i ne ode na zadatak, niko mu to ne bi zamerio, ali nije, ostao je do poslednjeg trenutka sa svojim drugovima.

Lazukić ne čuje mitraljez pored sebe. Okreće se i vidi Mladena kako leži na leđima. Drma ga: ,,Mrko, Mrko, jesi živ?”. Mladenove beživotne oči bile su uprte prema nebu.

Pejića udara nešto u šlem. Pomislio je da je metak, ali shvata da ga Cvetković udara rukom jer ga nije čuo. Pita ga: ,,Mali, imaš li šta?”, misleći na municiju. Pejić hoće da mu da dva okvira od automatske puške koja je držao u bočnom džepu pantalona, ali vidi da je metak tu pogodio i da su mu se okviri raspali i meci poispadali. ,,Nemam ništa”, odgovara. Imao je kod sebe par kutija metaka za automatsku pušku u rifuzi, ali niko nije imao vremena da pod tolikom vatrom ponovo puni redenike i doboše. Jedan po jedan, diverzanti ostaju bez municije. Cvetković vadi pištolj i puca sve do poslednjeg metka. Pejić ga pita ,,Šta da radimo druže poručniče?”. Videvši da nema odgovora okreće se i vidi svog komandira kako leži dok mu se krv sliva sa čela niz lice. Provlači se ispod tramvaja i nalazi zaklon iza jedne od dve trafike na obali Miljacke.

Nakon nekih petnaestak minuta, diverzanti više nisu pucali jer nisu imali municije. Ubijali su ih ranjene jednog po jednog kao na strelištu. Labudović negde kod mosta ponovo viče ,,Ne pucajte, predajemo se!”, na šta muslimani još jače osipaju paljbu iz svih kalibara. Vatra je bila tolika da su vozila i tramvaji počeli da gore, jer su pucali i pancirno-zapaljivim i obeležavajućim mecima. Videvši da muslimani neće da prihvate predaju, Labudović traži pomoć preko ,,Motorole”. Zove Komandu 2.VO, Vojnu policiju iz kasarne ”Viktor Bubanj”, traži da dođe UNPROFOR, zove u pomoć bilo koga ko čuje njegove poruke. Bori se koliko može, pucajući iz pištolja ne da da mu priđu.

U zapaljeni Pinc Lazukić ubacuje puške bez municije kako ne bi ostale neprijatelju. Dok vatra bukti u tramvaju iznad njih, Lazukić i Matić puzeći unazad počinju povlačenje prema mostu na Skenderiji. Samo što su se odmakli od tramvaja, ulicom Hamze Hume, kuda su i sami došli, u punoj brzini nailazi kamion sa koga pucaju na njih. Ponovo ranjavaju obojicu, ovaj put Matića kroz stomak. Lazukić uspeva da skine svoju ,,Zolju” sa ramena, puca u kamion i uspeva da ga zaustavi. Stiže ih i Dragoslav i zajedno sa Lazukićem puzeći vuku Matića do bankine mosta dok svuda oko njih rikošetiraju meci. Glamočić je ispod zapaljenog tramvaja izašao prema reci i sa rupom na plućima počeo da puzi prema Labudoviću.

Usled vatre koja je zahvatila instalaciju prvi Pinc anlasuje i pokreće se par metara. Iz zapaljenog vozila ispada beživotno telo Gvozdenovića. Vatra zahvata i municiju na karoseriji koja počinje da se aktivira. Muslimani misle da to diverzanti pucaju i još više pojačavaju vatru iz svih kalibara. Oko tramvaja počinju da padaju i minobacačke granate. Raketa pogađa trafiku iza koje je Pejić i on nekoliko metara leti kroz vazduh. Sav dezorijentisan i izranjavan od gelera vraća se do onoga što je od trafike ostalo. Gore i vozila i tramvaji, gore i tela ispod njih.

Na suprotnoj strani Miljacke pojavljuje se jedan od tri tenka koja je, ponovo van svake pameti, po naređenju gen.Kukanjaca, gen.Đurđevac poslao iz Lukavice da pomognu divrzantima u izvlačenju. Međutim, od ta tri tenka, poslata bez ikakve podrške, samo se jedan probio do Skenderije. Dejstvuje sa desne obale prema zgradama odakle su pucali na diverzante. Matić diže ruku i maše prema tenku kako bi ih ovi iz tenka videli i tada ga snajper pogađa u levu slepoočnicu, metak izlazi kroz usnu duplju. Zbog obilnog krvarenja i bolova koje je trpeo Lazukić mu iz sanitetskog kompleta daje i svoju i njegovu injekciju morfijuma. Nakon ispaljene municije tenk se povlači nazad, gde ga muslimanske snage sa dve rakete iz RBR ,,Osa” uništavaju.

Pošto je i Komanda 2.VO napadnuta, Kukanjac u panici naređuje Vojnoj policiji u kasarni ”Viktor Bubanj” da se sa tri transportera na svaki način probiju od Švrakinog naselja do Bistrika, što je zahtevalo prolazak s jednog na drugi kraj grada. Starešine i vojnici su sa jednim BVP (borbeno vozilo pešadije-guseničar) i dva BOV-a (borbeno oklopno vozilo-točkaš) čisteći barikade pred sobom uspeli da stignu do Skenderije. Međutim, kada su prvi BOV i BVP prošli most i skrenuli u Dobrovoljačku ulicu prema Bistriku, komandir drugog BOV-a je ugledao Matića, Lazukića i Nikolića kako krvavi leže na asfaltu. Umesto u Dobrovoljačku skreće na most, gde posada pod jakom vatrom uspeva ovu trojicu da uvuče u transporter. Pejić vidi kkao mu izvlače drugove, ali zbog vatre ne može da dođe do transportera. Samo što je BOV krenuo pored je pala granata koja ga zamalo nije prevrnula. Pod kišom metaka od koje se činilo da se oklop BOV-a puši, posada je uspela da ranjene doveze do Vojne bolnice. Kada su ih iz transportera iznosili na pokretna nosila otvorena je vatra iz okolnih zgrada, tako da umalo nije stradalo i medicinsko osoblje koje je pošlo da im ukaže pomoć.

Prošlo je nekoliko sati kada su vozila izgorela. Muslimani su prestali da pucaju jer su videli da odavno nema nikakvog odgovora. Onda se odjednom negde kod zgrade na uglu ul.Valtera Perića pojavio lik u civilu, obučen u farmerke i jaknu, sa automatskom puškom, koji je trčao prema ul.Branka Radičevića (sadašnja Hiseta). Iz zgrade su istrčala dvojica ljudi i uperivši puške prema njemu, rafalom ga ubili s leđa. Pejić gleda kako telo ubijenog pada naspram Džete kojoj još rade migavci. Baca rasute metke i bombe iz pancira u Miljacku. Leva ruka mu je toliko izranjavana da je ne može koristiti.

(Drugi Pinc i prvi sanitet)

Glamočić od rane na plućima ne može da diše. Dehidriran, skida pancir i opremu želeći da se prevrne u korito Miljacke. Labudović ga pita šta radi. Kaže mu da neće da umre žedan i da će da se baci u reku da pije vode. Labudović ga odgovara i kaže mu da će neko doći i njih da spasi. Glamočić odustaje i ostaje da leži.

Jedan čovek u civilu oprezno proviruje između tramvaja. Pejić diže ruku i kaže mu da je ranjen, moli ga da ga spasi. Na to ovaj vadi pištolj i sa nekoliko metara puca u Pejića. Jedan metak. Drugi. Treći. Četvrti. Svi promašuju metu, ali ga peti pogađa u leđa. Jauče od bolova, dok čovek sa pištoljem brzo beži putem kojim je došao.

Posle nekog vremena ulicom nailazi stariji čovek. Gleda olupine koje se još puše. Pejić ga dovikuje i moli da ga spasi. Čiča gleda okolo. Saginje se i pomaže Pejiću da izađe na ulicu. Poslednjim atomima snage, oslonjen na čiču, počinje prelazak ulice. Čiča ga požuruje ,,Hajde brže, brže, dok ovi opet nisu pripucali, pobiće nas”. Ne vidi da su Pejiću i noge i ruke u ranama od gelera. Samo u levom stopalu kroz čizmu viri geler veličine šake. Nekako prelaze ulicu i dolaze do zgrade na uglu Valtera Perića. Čiča uvlači Pejića u zgradu i spušta ga na stepenice. Odlazi napolje do dvojice sa puškama. Čim su ova dvojica ugledala Pejića odmah su ga digli i odvukli do zida u Vrazovoj ulici. Repetirali su i uperili puške u njega:
– Ćiji si ti? Jesi ćetnik?
– Nisam.
– Ja ćiji si? Prićaj, ub’ću te!
– Ja sam vaš ljudi, ja sam Jugosloven…
– Da nisi to rek’o sad bi’ te ubio k’o psa!
– Jes’ ti puc’o sa Labudovićem?-uporan je drugi.
– Nisam, ja sam vozio sanitet, evo piše u knjižici-kaže im, pružajući vojničku knjižicu.
Srećom po Pejića u vojnoj knjižici i jeste pisao samo VES 12701-vozač motornih vozila. U tom trenutku se pojavljuje prosedi čovek i kaže ovoj dvojici da ne diraju vojnika. Diže Pejića sa stepenica i dovlači ga do Doma zdravlja. Predaje ga dvema ženama i kaže im da ga čuvaju dok se on ne vrati. Pejić se osvešćuje u podrumu gde su ga one dve sklonile, jer je čitav Dom pretrpan ranjenim. Te dve medicinske setre bile su Srpkinje iz Srbije, udate za muslimane. Rekle su mu da niko nije hteo da krv da za njega, već su to učinili novinari ”Rojtersa”, što su i snimili. Kada se prosedi čovek vratio ubacio je Pejića u vozilo Golf i krenuo ka bolnici Koševo. Pejić ga je molio da ga doveze do Vojne bolnice, ali se čovek, koji mu se predstavio kao Ekrem Lekić, plašio da ga ne zarobe. Odvezao ga je i ostavio u bolnici Koševo. Vojnička knjižica je ostala kod one dvojice koji su hteli da ga streljaju.

Labudović je bio je podoficir i profesionalni bokser. Nisu mu dali da se takmiči, određujući ga na dežurstvo ili za komandira straže kada je trebao da ima mečeve. U inat onima koji su mislili da mogu da se iživljavaju nad nižim činovima samo zato što imaju neki ,,čvarak” više, završio je i vojnu akademiju i DIF. Bio je u odličnoj fizičkoj spremi i odličan strelac. Vojska ga je poštovala, a starešine u odredu cenile. Posle svih dešavanja koje je njegova jedinica prošla u Sloveniji i Hrvatskoj, razočaran izdajom od strane vojnog i političkog vrha, početkom 1992. napisao je zahtev za demobilizaciju iz vojske. Nakon višednevnog nagovaranja od strane kolega iz jednice nije ga predao. Sada, ležeći izranjavan kod Ajfelovog mosta, zbog tog osećaja izdaje preko ,,Motorole” psuje i Kukanjca, i UNPROFOR, i muslimane koji su mu pobili vojsku, govoreći da im neće pasti živ u ruke. Jedan od kolega ga nagovara da odustane od namere da se ubije, da izdrži još malo i da će pomoć stići, ali je Labudović rekao da je za to kasno. Svi koji su imali ,,Motorole” tog trenutka mogli su čuti potresne reči kojima se opraštao od ovog sveta: ,,Pozdravite mi porodicu…čuvajte ih i pomažite…pozdravite sve moje drugove…recite Kukanjcu da smo izginuli džabe…i neka razruši Sarajevo jer se sa ovakvim dželatima ne može drugačije…”. Glamočić ga je poslednji put video kada je izranjavan puzao preko Ajfelovog mosta na drugu stranu.

Predveče su zarobili Glamočića, koji je bio samo u donjem vešu i čizmama. Preživeo je samo zato što je rekao da je vozač saniteta. Dok su ga odvodili telo Marka Labudovićevo već dugo je ležalo nepomično na mostu.

(slika na kojoj se vidi položaj oba Pinca i tela pobijenih diverzanata)

Pejić Milana, koji je imao tri rane od metaka i trinaest od gelera, u bolnici Koševo su operisali bez anestezije dok je vrištao od bolova. Čim se osvestio i mogao da priča, pod pretnjom smrću su ga naterali da pred kamerom TV Sarajevo izjavi kako su diverzanti prvi pucali. Ta izjava emitovana je istog dana u večernjim časovima, a sledećih dana je više puta ponavljana u informativnim emisijama.

Vozača drugog saniteta muslimani su odveli u hotel ,,Zagreb” u blizini Vojne bolnice, gde su ga čitavu noć tukli. Unakaženog od batina pustili su ga sutradan da se vrati u bolnicu, kako bi takvim monstruoznim ponašanjem zastrašili ostale.

Matić Dragan sa pet, Lazukić Dragan sa tri i Nikolić Dragoslav sa četiri prostrelno-ustrelne rane od metaka i ko zna koliko od sitnih gelera, zbrinuti su u Vojnoj bolnici Sarajevo. Tokom boravka su saznali da je gen.Kukanjac tražio od Ejupa Ganića i Alije Delimustafića da se njihova kolona propusti kako bi pokupula mrtve i ranjene, a da je tačno vreme polaska kolone iz bolnice javila bolničarka Vuk Sabina, koja je posle toga napustila bolnicu.

I pored više pokušaja iz JNA da se tela ubijenih na Skenderiji i okolnim ulicama pokupe, muslimani nisu to dozvoljavali.
Ugljenisana tela prikazivana su danima na svim svetskim televizijama, većinom uz komentar TV Sarajeva da su diverzanti krenuli da zauzmu Predsedništvo BiH, a da se narod spontano organizovao i sa lovačkim naoružanjem branio svoj suverenitet. Kao da takve laži nisu bile dovoljne, kapetana Marković Miodraga, komadira protivterorističke čete koji je zarobljen u grupi koja je pošla u deblokadu Doma JNA, izmrcvarenog od batina vozili su u Pincgaueru i terali ga da gleda kako vozilom prelaze preko mrtvog tela Marka Labudovića. Kada je 6.5. najzad postignut dogovor da se prekinu dejstva i krene zajednički konvoj koji bi pokupio tela poginulih, muslimani su pre dolaska konvoja tela sa Skenderije sklonili u bolnicu Koševo. I pored postignutog dogovora odbijali su da predaju tela, tražeći razmenu za žive zarobljenike. Zbog toga je rodbina poginulih danima primala oprečene informacije o sudbini najmilijih, nadajući se da su živi.

Dana 10.5.1992.godine Vojna bolnica je predata muslimanima, kada je kolona sa ranjenim i delom zaposlenih pod pratnjom UNPROFOR-a najzad napustila bolnicu (9.5. kolona je vraćena zbog navodno neuspelih pregovora). Do tog datuma stariji vodnik Perica Dimitrijević je sa trinaest vojnika diverzantskog odreda odbijao napade na bolnicu, dok je u isto vreme Ejup Ganić na TV Sarajevo izjavljivao kako je ,,Vojna bolnica žestoko pobunjeničko uporište sa 80-90 specijalaca”. Diverzante iz Vojne bolnice u Lukavici dočekao je general Mladić i svakom pojedinačno čestitao na hrabrosti, rekavši im da će osvetiti nastradale drugove. Za to vreme sa strane je nezainteresovano stajao general Kukanjac, koji se diverzantima nije ni obratio.

Matića, Lazukića i Nikolića su iz Lukavice prebacili na Sokolac, a kasnije helikopterom na VMA u Beograd. Tamo su ih 14.5. vodili na prepoznavanje  tela pristiglih iz Sarajeva, od kojih su neka bila potpuno ugljenisana. Tom prilikom se pojavio neki oficir koji im je rekao ,,da drže jezik za zubima i da nikom ne pričaju šta su doživeli”. Supruga Marka Labudovića kasnije je izjavila da je supruga prepoznala po belegu na levoj nozi, jer je telo posle dvanaest dana bilo u izuzetno lošem stanju. Na telu pokojnog supruga bilo je šest rana od metaka, od kojih je smrtonosna bila jedna-prostrelna kroz stomak koja je prošla kroz slezinu, ispucana iz neposredne blizine, što joj je lično rekao patolog, potpukovnik Zoran Stanković. Ostale rane su bile po rukama i nogama, van predela koje pokriva pancir, ali nije bilo nikakvih rana od gelera, tako da priče o tome kako se Marko Labudović razneo bombom ili kako je poginuo od minobacačke granate nemaju veze sa istinom.

Tokom boravka u bolnici Koševo kod Pejića se jednog dana pojavio čovek iz susedne sobe koga su zvali Mujo.
– Milanče, dođi kod mene-rekao mu je.
– Zašto?-upitao je Pejić.
– Dođi, dođi, imam nešto da ti kažem.
Pejić se, iako još rovit, prebacio kod ovoga u sobu, gde mu je rekao da legne u jedan od praznih kreveta. Bilo mu je čudno, ali je poslušao. Posle nekog vremena pojavila su se dva čoveka u belim mantilima. Prvo su ušla u sobu gde je bio Pejić, a posle u sobu kod Muje.
– Gde je ovaj?-pitali su Muju za Pejića.
– Ne znam, otišao, valjda je pušten.
– A ovaj, je l’ naš?-pitao je jedan pokazujući na Pejića.
– Jeste, naš, naš.
Kada su se okrenuli i otišli Muja se obrati Pejiću:
– Milanče, sad sam ti spasio život.
Kasnije mu je rekao da su tada ubili nekoliko ranjenih vojnika u bolnici.
12.5.1992. Pejić je razmenjen i prebačen na Lukavicu, odakle je helikopterom prevezen na VMA u Beograd.

Glamočić nije znao da su deset dana Pejić i on zajedno ležali u bolnici Koševo. Dana 17.5., prilikom razmene zarobljenih, slučajno je rekao kapetanu koji je vodio razmenu da je pripadnik diverzantskog odreda i da je ranjen na Skenderiji, na šta ga je ovaj brzo dopisao na spisak i sa ostalima izvukao iz bolnice. Kada je prevezen u bolnicu Sokolac imao je 48 kilograma.

Epilog masakra na Skenderiji 2.5.1992.:

Iz DOd-a/65.zmtp ubijeni su:
1. kIk Marko Labudović-sahranjen 16.5.1992. u Beogradu
2. por. Cvetković Ivica-sahranjen 16.5.1992. u Knjaževcu
3. por. Gvozdenović Obrad- sahranjen 22.5.1992. u s.Potkozlovača na Romaniji (traženo dodatno prepoznavanje po stvarima jer je telo bilo ugljenisano)
4. voj. Popović Branko-sahranjen 16.5.1992. u Beogradu
5. voj. Blagojević Aleksandar-sahranjen 16.5.1992. u Kragujevcu
6. voj. Nikolić Srđan-sahranjen 16.5.1992. u Pirotu
7. voj. Pajović Radoš-sahranjen 16.5.1992. u s.Jarčujak kod Kraljeva
8. voj. Nikolić Mladen-sahranjen ?
9. por. Kastrati Nihad-vodi se kao nestao jer telo nije pronađeno
10. voj. Bešlić Kruno-vodi se kao nestao jer telo nije pronađeno

Na sahrani Marka Labudovića, Ivice Cvetkovića i Obrada Gvozdenovića bila su prisutna trojica starešina iz DOd-a. Niko iz 65.zmtp, niti Komande 2.VO nije prisustvovao sahrani, niti je na bilo koji način porodicama poginulih izrazio saučešće.

Ranjeni su:
1. vod. Matić Dragan-RVI sa 100% telesnog oštećenja (TO)
2. voj. Pejić Milan-RVI prvo sa 90%, zatim 80%, trajno sa 60% TO
3. voj. Lazukić Dragan-RVI prvo sa 40%, trajno sa 30% TO
4. voj. Nikolić Dragoslav-PVI prvo sa 50%, trajno 30%
5. voj. Glamočić Drgan-RVI sa 80% TO

Na Skenderiji su tog dana ubijeni i sledeći vojnici:
1. voj. Bojanić Nebojša-vozač prvog saniteta, iz Ribnice kod Kraljeva. U umrlici br.203-346/98 izdatoj 13.4.1998. kao datum smrti imenovanog navodi se 22.11.1996., a mesto smrti Sarajevo. Međutim, pozitivan DNK nalaz na ime Bojanić Nebojša Komisiji za nestala lica Republike Srbije dostavljen je tek 24.9.2004.godine. Porodica je odbila da potpiše zapisnik o identifikaciji. Ekshumiran je na groblju Lešće u Beogradu i posmrtni ostaci identifikovani 19.11.2004. (Podaci dobijeni od Centra za istraživanje ratnih zločina Republike Srpske)
2. voj. Vitković Dragan
3. voj. Mojsilović Milomir
4. voj. Rakić Željko
Za poslednju trojicu vojnika nisam uspeo da pronađem podatke na koji način su nastradali.

Ranjen je Babović Mihailo, koji se u spiskovima vodi kao vojnik, ali je verovatno to vozač drugog saniteta koji je bio civilno lice na službi u JNA.

Izvinjavam se rodbini i prijateljima nastradalih koji ovo budu čitali zbog ponovnog podsećanja na svirepa ubistva najmilijih, ali sam, zajedno sa preživelim diverzantima, smatrao da posle 25 godina od zločina ova priča, koju niko nije hteo da ispriča, mora da se ispriča. Priča o državi koja je izdala svoju vojsku i nesposobnosti vojnog vrha da to shvati. Priča o herojskom otporu petnaestorice pripadnika DOd-a višestruko nadmoćnijem neprijatelju (Ekrem Lekić je rekao Milanu Pejiću da ih je u zasedi čekalo oko 2000 ljudi, što je odnos 133:1). Priča o prijateljstvu i požrtvovanju među vojnicima koji su ginuli jedan za drugog. Priča o nečoveštvu i beščašću gde su se mrtvi ponovo ubijali i ponižavali. Priča o besmislu rata gde te musliman ranjava, Musliman spasava (komandir BOV-a kojim su evakuisani Matić, Lazukić i Nikolić bio je stv.Šaban Hajdarević) i Musliman operiše (doktor u Vojnoj bolnici). Otuda i razlika u malim i velikim slovima. Priča o lažima koje se o ovom događaju pronose 25 godina…

Ipak, prvenstveno, ovo je deo priče o ratnom zločinu za koji niko nije odgovarao, u sudskim spisima nazvanim ,,Slučaj Dobrovoljačka”.

 

(Ilustracije: internet)


Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Pregledano: 33439 puta

96 komentara na “U paklu Skenderije”

    1. Tačno sam znao da je ovaj Kukanjac bio najveća greška i kukavica nevićena. Vidio sam ga drugi dan u Lukavci kad je izašao iz komande grada.
      To smeće od oficira je trebalo srijeljati zbog ovh ljudi koje je poslao u smrt

  1. Zašto niko ne napiše i ko je odgovoran za Dobrovoljačku ? Po mojim saznanjima to je general Neđo Bošković koji je trgovao sa muslimanima.
    Pravda za žrtve i njihove porodice, jer je dotični živ i zdrav u Montenegru , a porodica u Beogradu i Atini !!!

  2. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/06/19/srpski/F00061801.shtm
    PRAVDA ZA MRTVE !!!
    Željko: Druže generale, je l’ znate vi šta se dešava?
    Mladić: Šta?
    Željko: Pa onu kolonu iz “Donkića”, oni su krenuli u 21 sat, nju su razvukli svuda po Sarajevu…
    Mladić: Razvukli je svuda po Sarajevu?
    Željko: Razbili je…
    Mladić: Razbili je? Neka su, jebi ga, to je vaš Bošković napravio. Gde je Panić?
    Željko: Panić zna, razgovarao sam s njim… Uš’o s megafonom (Bošković) u kasarnu i rek’o – vi ste moja vojska, za mnom…
    Mladić: I, razbijeno?
    Željko: I od 170 vozila, dva’est mu ostalo…
    Mladić: Dva’est ostalo?
    Željko: Da.
    Mladić: Slušaj, prenesite ostalim komandantima dok se ja ne vratim i ne naredim, da ne izlaze, taman da mu gospod Bog garantuje…
    Željko: Razumijem, druže generale!
    Mladić: E, moji drugovi… i daj mi Žikića!
    Željko: Druže generale… on je jednostavno u psihičkom rastrojstvu…
    Mladić: Dobro, smirite ga tamo…
    Željko: Evo, ljekari su tu, pokušavaju…
    Mladić: A što je napustio slijepac kasarnu kad sam mu rek’o da ne ide, dok mu ja ne javim? Što ih je pušt’o tamo? Koliko je vozila krenulo?
    Željko: Oko 150…
    Mladić: I koliko je stiglo?
    Željko: Dvadeset i sedam.
    Mladić: Od 150 vozila, 27 stiglo?
    Željko: Jest.
    Mladić: J… mu Alija mater… gde je Tolimir? (pukovnik Zdravko Tolimir)
    Željko: Tolimir je malopre izašao van zgrade.
    Mladić: A gde su snage UNPROFOR-a?
    Željko: Evo, jedino tu je pukovnik Gagović.
    Mladić: Daj mi Gagovića!
    Gagović: Izvol’te druže generale…
    Mladić: Gagoviću, pa bre čoveče, kako je moglo da krene ovo…
    Gagović: Moglo je, moglo, druže generale, može kad budale upravljaju i ne slušaju nikoga, nego rade samovolju svoju tuda provode, nek’ su generali hiljadu puta!
    Mladić: Treba toga Boškovića oterati u p… materinu i uhapsiti tamo…
    Gagović: Ne treba ga uhapsiti nego ga treba obesiti pred svima, pred svima ga treba obesiti…
    Mladić: Tako je…
    Gagović: Govorili smo mu, druže generale, nemojte večeras kretati, nego neka za sutra ostane, pa ćemo sutra rešavati, ali on – ja uzimam, ja savezno, ja ova… i evo sad imamo i mrtvih i ranjenih i zarobljenih i javljaju na sve strane – koljite to što je palo u ruke i tako dalje…

    1. Htjeli ste napast predsjedništvo priznate drzave, sta ste ocekivali da ce vas neko docekati sa cvijecem u rukama??? Krivi su ljudi koji su poslali te specijalne snage iz Nisa da izginu,a ne kako vi kazete muslimani. Sta ce niski specijalci na Skenderiji, da šire Bratstvo i jedinstvo????? Daleko vam kuca od nase bila

      1. A zašto pišete gluposti ako ne umete da čitate ćirilicu? Jer da umete znali biste da jedinica nema baš nikakve veze sa Nišom, a još manje sa Predsedništvom BiH. Ali hvala na javljanju, čisto da vidimo da se idiotski narativ iz filma ,,Bosna ili smrt” još nije promenio.

  3. dragan stefanovski

    Dragan Stefanovski Sa ovim događajem,i nizom drugih iz 1991 i 92 potrebno je upoznati naše Ministarstvo odbrane,šta smo sve doživljavali a kako se prema nama ponašaju,počev od rešavanja stambenog pitanja pa do rešavanja najsitnijih problema mi veterani smo zapostavljeni i zadnji.U TOM SMISLU POZIVAM MINISTARSTVO ODBRANE,NEKA MENJAJU POLITIKU PREMA NAMA VETERANIMA U VOJNOJ PROFESIJI NIŠTA NIJE IZVESNO ,ŠTA NOSI DAN A ŠTA NOĆ

    1. Jel autor ovog teksta onaj lažov što su ga novinari demolirali kada je pokušao da laže pred kamerama oko desavanja na Skenderiji i Dobrovoljačkoj ulici?

      🤣 🤣 🤣

      1. E, pa taj ,,lažov” je upravo završio knjigu, koja će vama ,,patriotama BiH” i vašim ,,novinarima” objasniti ko je lažov, a ko piše i priča istinu.

  4. Poznavao sam poginulog Bojanić Nebojšu, vozača drugog saniteta. Sećam se i dana kada je otisao na odsluženje vojnog roka… Sećam se i kako se, u danims pred odlazak u vojsku, vozikao biciklom i izvodio dečačke egzibicije biciklom u ulici Ive Andrica u Ribnici kod Kraljeva. Otac njegov je dugo godina odbijao ds prihvati da mu je sin poginuo.
    Jesam se potresao čitajući tekst, i sam sam učesnik rata u Bosni.
    Izginuše deca ni kriva ni dužna, pokoj im duši

  5. Pobješnjeli Makso

    Večna im slava i poštovanje a đubradi iz vrhuške Titine JNA koji su omogućili ovu kasapnicu, sve najgore i sva zla sveta da ih prate i nikad ih ne ostave na miru.
    Gadovi….

    1. Tada je bio general i, bez obzira na vojničke sposobnosti, ne mogu drugačije da ga zovem, a sada ne može nikako da se zove jer je umro 2002.godine.

  6. Glupi Srbi nikad nisu shvatili da im muslimani nisu prijatelji niti ce ikada biti. Cak i na kraju teksta autor pise o “besmislu rata”. Sta je smisao vojske nego rat? Da ste se pripremili bolje i da niste vjerovali muslimanima danas bi ovi ljudi bili zivi. Ovako ste dozvolili da vas olos pobije i da se i danas dan svojim lazima izivljavaju nad mrtvima.

    1. Eh ,,da je Pera otišao na vreme u policiju svega ovoga ne bi bilo”. Slažem se u vezi toga za verovanje, ali je priča dugačka da bih je stavio u komentar. A to što se dan danas svojim lažima iživljavaju na mrtvima ima uticaja i naša ,,država”, koja ne da ne radi ništa da se zločinci procesuiraju, već sa tim smrtima i danas trguje.

  7. Ne znam, ovaj tekst me tako pogodio da mi citavo jutro suze naviru na oci. Da se ovo desilo Amerikancima od Sarajeva ne bi ostao kamen na kamenu. Da ne pricam kakav bi film bio snimljen o ovim ljudima. Posljednjim jugoslovenskim herojima!

    1. Ovo u vezi filma se slažem u potpunosti, ali o tome zašto nemamo nijedan film o tim ratovima osim ,,Lepa sela lepo gore” biće u nekom od sledećih blogova.

  8. Bojan Stojanovic Nislija

    …na poslednjem spratu VB,Ja na duznosti,preko motorole porucnik Gvozdenovic me zove i trazi da mu donesem pancir i pusku dole,kod vozila,sidjem liftom On me ceka vojnici i oficiri pocinju da ulaze u vozila,dajem mu oruzjei pitam: da krenem i Ja sa Vama? ne moze,na duznost si,odgovara, Ja: nacicu zamenu,Ne moze odgovara moj porucnik …SPASIO MI JE ZIVOT,HVALA MU,I VECNA SLAVA,I OSTALIM JUNACIMA 🙁 ( spasio je zivot i Milanu Pejicu,jer mu nije dozvolio da vozi..)

      1. Bojan Stojanovic Nislija

        trbalo bi se pokrenuti inicijativa preko ministarstva odbrane,ili neko licno,da se posthumno odlikuju i preziveli heroji.

        1. Bojan Beograd

          Ministarstvo odbrane do sada nije iskazalo interesovanje da se sam događaj iznese u javnost i u potpunosti razjasni, već se 25 godina dozvoljavaju manipulacije i tekstovi u kojima se svašta navodi…postoje ljudi koji su bili neposredni sudionici ovog događaja, a koje niko nikada nije kontaktirao da ispričaju šta se zaista dogodilo tog majskog dana u Sarajevu…
          Momci čija su imena navedena u tekstu zaslužuju da budu bar pomenuti od strane države koju su štitili, a koja se odnosi prema njima kao prema kopiladi…
          Ovaj članak, do sada, najbolje razjašnjava sudbinu i stradanje pripadnika Dod-a, stoga sve pohvale autoru ….
          Moram da napomenem da postoje vrlo bitini detalji u testu vezani za pokretanje jedinice iz Vojne bolnice, koji, prema tvrdnjama učesnika događaja, nisu izgovoreni…

  9. Pingback: Ispovjest iz Dobrovoljačke - U PAKLU SKENDERIJE - Trebinje059.com

  10. Srce me boli kada čitam kako su nam junaci ginuli zbog nesposobnih oficira! Zadojeni komunističkom ideologijom trebalo je da izgube pola jedinice da shvate da je bratstvo i jedinstvo umrlo. I sam sam imao želju da postanem oficir, išao u Sarajevo na preglede… zato mi je još i žalije kada vidim kakve nesposobne budale su komandovale vojskom. Čast izuzecima, na svu sreću imalo ih je!

  11. Odličan tekst, prvi put da je neko ovako detaljno opisao stradanje naših hrabrih vojnika.

    Kukanjac je IZDAJNIK, neka je govedo umrlo, napadao sam ga po štampi i dok je bilo u životu, Boškovič je u CG, radi za lokalnu vlast, mislim da prima penziju u Beogradu a Kukanjac je dobio vilu u Cvećari na Dedinju!?
    Šta još kazati, Srbija će propasti jer nepoštujemo naše žrtve. Zamislite šta bi Hrvati napravili od ove priče?
    Ovdje još treba pomenuti i IZDAJNIKA Divjaka, učestvovao je u organizovanju ove pogibije. Srbija ga nedira i netraži?!

  12. Posao vojnika,posebno specijalnih jedinica u vreme rata je da ratuje a ratujuci se nazalost gine !Steta za ove momke koji su bili regruti,dok specijalci su sami izabrali poziv svesni rizika.Pitanje je sad zbog koga i koje drzave su ovi momci izginuli,za drzavu koja defakto nije postojala,oni suse na njihovu bnesrecu nasli zateceni i nisu imali izbora vec kao vojnici morali da postuju naredjenja.Iz Makedonije su na ratistima u Sloveniji i Hrvatskoj na strani JNA poginula 57 vojnika i 73 su teze ili lakse ranjavani,a zbog cega,najmaNJE JE TAJ RAT BIO MAKEDONSKI,EVO I OVAJ POTPUKOVNIK bOZINOVSKI U ovoj sarajevskoj prici je makedonac,na snimcima kada ranjen lezi u bolnici kaze daje branio drzavu i dobio naredjenje da puca.O paraformacijama muslimana je izlisno govoriti!Slava poginulim vojnicima jna i saucesce porodicama,nazalost niko nece odgovarati.Pozz.MKD

    1. Stvar je u tome da su nas starešine učili da poštujemo pravila ratovanja, zbog čega najviše i jesmo stradali. JNA se u to vreme povlačila iz Sarajeva i BiH, tako da su sve ove žrtve bile bespotrebne, pogotovo ako se uzme da muslimani taj 2.5.1992. slave kao dan oslobođenja Sarajeva, iako ih niko nije napadao. Čak i ta kolona diverzanata koja je pošla sa sanitetskim vozilima da pokupi mrtve i ranjene, pošla je po naređenju gen.Kukanjca, a uz obećanje Ganića da će biti propušteni do Doma JNA, da bi kasnije izjavio, kao i za kolonu sutradan u Dobrovoljačkoj, da, eto, nije imao sve pod kontrolom i da su ,,neki” samovoljno dejstvovali (par hiljada, koje je pomenuo Ekrem Lekić, koliko je učestvovalo u napadu na Skenderiji nije samovolja pojedinca). Dešavanja 2. i 3.5.1992. su kompletno snimljena, samo što muslimani prave dokumentarce kako njima odgovara. To što pišete da taj rat ,,nije bio makedonski” je čista glupost, jer rat i nije ničiji, a pogotovo nije bio nas starešina koji smo u okruženju pokušavali da sačuvamo živote svojih vojnika. Ppk Blagoje Božinovski je časno izvršavao svoju dužnost i zbog toga preživeo maltretiranja koja nisu dostojna čoveka, samo da bi od njega izvukli izjavu kako je vojska iz Doma JNA pucala prva, što je, naravno, čista glupost.

      1. Uglavnom se slazemo!Samo glup covek nemoze da poveze dasu muslimani namontirali snimke kako njima odgovara,uz medijsku propagandu prikazali su njihovu ‘istinu”.Jasno je i to dasu price o minobacacima od vodovodne cevi price za malu decu,bili su naoruzani ite kako,uvezbavani za ulicne borbe itekako.E sada mi objasni,uloga JNA nije sporna,ali nisi valjda ocekivao da posle onog ukopavanja oko grada,tipovima poput Cela i Prazine bitno koje ko,dali su regruti,specijalci,dobrovoljci?Tom sljamu je svejedno,oni su radili to stosu radili,ali mi reci stoje sa komandnom odgovornuscu generala(Kukanjac,Djurdjevac i ostali)i kako moze po svaku cenu da salju ljude u smrt,ocekujuci da tipovi poput Ganica odrze rec,istu gresku je uradio onaj Dubajic u Tuzli.Jedino da je neki dogovor pa su vojnici bili glineni golubovi a njihova smrt opravdanje za neke kasnije stvari.Pozz.MKD

  13. Hasna Ljubovic

    Kao stanovnica Sarajeva jos uvijek se zivo sjecam sta se prenosilo i izvjestavalo tada. Moram napraviti ispravku pisca; ovaj događaj nema nikakve veze sa dogadajem u Dobrovoljackoj ulici. Ovaj događaj se desio na Skenderiji na desnoj obali Miljacke a dogadaj u Dobrovoljackoj ulici se desio oko 500 m uzvodno i sa lijeve obale Miljacke! Događaj Dobrovoljacka se desio prilikom evakuacije vojske kasarne na Bistriku, po dogovorenoj razmjeni Alije Izetbegovica i drugih zarobljenih na aerodromu . A ovaj opisani događaj nije imao nikakve veze sa evakuacijom vojske i kasarne na Bistriku. Ovo je tipican primjer sluđivanja svih aktera u ratnim desavanjima. Kada ne bismo znali ko je napao Ravno, ubijao po Bijeljini, Zvorniku i dr.mestima mnogo ranije no sto se desio ovaj događaj, rekla bih da je ovo zlocin prema neduznim vojnicima. Ove vojnike su gurnuli u suludu avanturu kada je vladao opsti haos i panika ! Greska sto je izvrseno naređenje Kukanjca ! Žao mi je svih nevino poginulih i ubijdnih! Nikad se ne ponovilo nikome !

    1. Gospođo, kao stanovnica Sarajeva ste očigledno pristrasni, jer nećete da pogledate činjenicama u oči. Činjenice oko početka rata sam izneo u blogu Praznik zločina, to prvo, a drugo O ČEMU POBOGU PIŠETE ZA DOBROVOLJAČKU? Piše kada se ovo desilo, 2.5.1992. i fizički nema veze sa izlaskom kolone 3.5.1992., ali je sudski predmet nazvan SLUČAJ DOBROVOLJAČKA i obuhvata ubistva vojnika od 20.4.1992. u kafiću na Bistriku, pa do 3.5.1992. Možete li bar toliko razlučiti? Molim Vas da ne provocirate, jer da bilo šta znate znali biste ko je ubio 14 rezervista u selu Ravno i ko je napravio masakr u Sijekovcu ,,daleko pre ovih dešavanja”.

    2. Draga Hasna!Svako ima pravo na svoje misljenje!Autor ove teme je ako neznas g-din Zeljko Pantelic tadasnji kapetan JNA koji je licno bio u koloni u dobrovpljackoj tako da on dobro zna stase i kako desavalo.Pozz.MKD

  14. I jos jednom da izjavim saucesce porodicama,uzalud poginulih vojnika JNA,na skenderiji bas ovog 2-maja 92god.Slava herojima,i sramota za drzavne institucije(SRJ,SCG,Srbije)koja tokom 26 godina nisu pokrenuli ovaj slucaj.Pozz>MKD

  15. Fino je cuti pricu i sa druge strane, uz malo subjektivnih dodavanja. Nego, upita li se iko od vas: Koji k***c ste vi radili u Sarajevu 2.5.1992.?? Vi iz Kraljeva, Niša, Beograda? BiH je bila priznata još 6.4., to je 20 dana. O čemu vi pričate uopšte? Jesmo li mi iz BiH došli i napadali vas po Srbiji-nismo. Jesmo li zeljeli da vi dodjete i ostanete u BiH-nismo. Sta ste očekivali, da će neko da vas dočeka bombonama na Skenderiji. Reci pošteno – poslani smo u rat koji nije naš, gdje je vojska kojoj smo pripadali tada bila na stranoj teritoriji, de facto agresor. Dočekali su nas momci koji nisu zalili svoje zivote da zastite svoj grad, od vas koji ste dosli iz druge drzave. Sorry, 2.5. i jeste dan velike pobjede nad agresorom. Samo okrenite situaciju i zamislite sve to u Beogradu.

      1. evo ja sam informisan, pa da ti kazem…..taj tvoj porucnik labudovic je znao gdje ide ali vam nije rekao, trebali ste upasti u predsjednistvo gdje je cekao fikret abdic da preuzme vlast, u medjuvremenu ste aliju zarobili na aerodromu……..ali vas je na skenderiji docekao dedo sisic i zaustavio vas sa raketama ispaljenim iz vodovodne cijevi. eto tako ti je bilo to i mozete se i dalje lagati koliko hocete ali ostaje zapisano da ste bili agresori i da ste pocinili najgore zlocine sto se mogu zamisliti nad svim bosancima i hercegovcima, da Bog da da vam se sve vrati, vama i vasoj djeci…….

        1. Labudović nije bio poručnik, već kapetan prve klase, što znači da niste ni pročitali tekst. To prvo. A drugo, nisam hteo da napišem da je on u stvari bio psihijatar po zvanju, koji je sa sanitetskim vozilima pošao da upadne u predsedništvo i obuče ludačke košulje Ganiću, Delimustafiću, Kljujiću i ostalima. Eto, samo Vama da kažem koja je bila prava namera, pošto vidim da ste baš upućeni.

          1. bio sam pretpostavljeni porucniku i znam zasto je dobio taj cin kapetana I klase……i znam zasto je dosao u sarajevo…..i kako se ne pitate sto ce specijalne jedinice u bolnici….e bagro jedna fasisticka….1200 djece ste ubili samo u sarajevu….fujjjj stoko

          2. Hajde nas to prosvetlite zašto je Labudović dobio čin kapetana prve klase, pošto je očigledno da ga niko nije poznavao kao Vi. Recite nam i što je došao u Sarajevo, odnosno što smo svi mi došli u Sarajevo i kako to uopšte neko vojno lice negde dolazi. A šta će specijalne jedinice u bolnici pitajte generala Fetahagića, koga su diverzanti čuvali u bolnici od bagre koja je sa ,,Mome i Uzeira” pucala na bolnicu. Što se tiče ovog poslednjeg, bilo bi poželjno da uzmete obaveznu terapiju pre komentarisanja.

    1. Time sto je BiH priznata par nedelja ranije od samog dogadjaja neopravdava kukavicki napad u Dobrovoljackoj!Ako je diverzantaska grupa legitiman cilj,kolona u dobrovoljackoj to sigurno nije!Pazi molim te priznata je 20 dana ranije,pa sto,nemoze se za 20 dana u ratnom stanju povuci armija od par hiljada ljudi,pa Makedonija je priznata u drugom mesecu 92god a JNA se isto povlacila do 6meseca 92,sto je trebalo sada da mi potamanimo regrute neduzne momke od 19-20 god iz Hrvatske,BiH,Srbije.Ja zivim u neboderu iznad kasarne u Velesu,objekti garnizona su mi bili kao na dlanu,pa sta je trebalo da uzmem snajper i tamanim nevine ljude.Neopravdavam agresiju,ali se neke stvari moraju rascistiti,i pred bogom,i pred porodicama ubijenih.Pozz.MKD

    2. O kojim ti NAMA i NJIMA pričaš,MOJIM i TVOJIM ratovima. Cela Jugoslavija,pa i BIH su bile ništa druga do nakazna AVNOJ-evska tvorevina. I sad dođe trenutak da se razbija ta ista Juga,ali priznajući AVNOJ-evske granice,ma šio mi ga Đura! Jesi li ti zaboravio od kojih naroda je sačinjena BIH,ti nazivaš agresorom nekog ko je sa tobom išao u istu školu,istu prodavnicu?!? Ko je to sem šačice ovih nesrećnih vojnika bio iz tzv. sužene Srbije tamo? A kad kažeš – zamislimo da je sve to u Beogradu – to nije nikakav problem,evo mi se pripremamo da za građanski rat između nas koji hoćemo da skinemo Vučića i onih koji ga podržavaju,tako da ja ne vidim šta je tu problem. Građanski rat je oduvek imao smisla kad neko nekom ne da da diše. Ti pričaš o momcima koji nisu žalili svoje živote. A to da vi niste napadali nas po Srbiji – pa niste jer vam se nije moglo,nismo vam dozvolili da nas zajebete kao 1941ve,godinu dana pre rata u Bosni je Alija popaljivao Muslimane na mitingu u Novom Pazaru ,TI MI SAD ODGOVORI ŠTA JE ON UOPŠTE TRAŽIO U NOVOM PAZARU???? Situacija je ispala takva da je svako imao megalomanske aspiracije,e sad je ispalo da je neko dobio po tamburi i onda servira priču – ja sam samo branio svoje. Tuđman je hteo “povijesne granice na Drini” pa onda kad je video da od toga nema ništa onda je pričao po TV-u “jaoooo mi samo branimo svoje republičke granice”. Eto vam sad vaše države,svi ste se cepali od Juge jer ste mislili da ćete postati nove Švajcarske – sad imate tu nakaradnu BIH koja sa svojih 12 kantona ima 12 puta više birokratije,pa samim tim i više materijala za kriminal. Hrvatsku napuštaju ljudi uveliko jer im njihov “otac nacije” nije obezbedio normalan život,mora da im je Milošević kriv što im i sad 20 godina nakon što ga više nema nisu plate i penzije velike. Da sumiram – vi ste nas izrokali u Drugom svetskom ratu,mi vas u ovom,sad smo kvit. Ratovi su prirodan sled stvar u civilizaciji,pogotovu kada napraviš jedan naopak sistem kao što je bila SFRJ – sistem koji se bazirao na puškaranju,na saradnji sa kriminalcima (TO SU SVE TI HRABRI BRANITELJI KOJE TI NAVODIŠ,PA SE SAD PITAJ ZAŠTO SE ONI VOZE U HUMMERIMA PO SARAJEVU A NE TI,ISTO JE BILO I KOD NAS). Ti pogledaj istini u oči i kaži sam koliko je i Muslimana,Srba i Hrvata pobeglo još na samom početku rata,shvatajući da nemaju šta da brane niti od koga da brane u PREGLUPOM i SRAMOTNOM RATU,svi ti ljudi su na svu sreću sačuvali svoje glave,danas podižu decu u mnogo boljim državama nego što su naše,a svi koji su izginuli neka se zapitaju zašto je to sve tako bilo. Kada jedni drugima gurate prste u oči,nemojte da se iščuđavate kad popijete po labrnji.

    1. Od junačina što su pucali u vojnike koji su hteli da se predaju? Još se i hvalite zločinom u kojem je više od 1000 ljudi, a Ekrem Lekić reče i dve, pucalo na 15 pripadnika JNA? Da znate šta je sramota ne biste se javljali.

    2. Jeli celija gde ste prali usrane gaće od straha od specijalaca hrabrice moje. Ko je smeo vas da straši sram ga bilo jojojojoj.
      Da su hteli i imali naređenje vojska nije imala šta da radi sa vama do ručka 1 dan tako da se ne zanosite svojom hrabrošću.

  16. Slava našim momcima. A za vas upućene turke imam jedno pitanje: Imali među vama pi….. neka zainteresovan za stiskavac. Pozdrav i mom drugu koji je bio u okruženju i zarobljen sa grupom koju su Labudović i drugovi krenuli u pomoć. Svima vama “znalcima” želim da deca prožive ono što su oni proživeli ta 3 dana u zarobljeništvu. Valjda se nećete ljutiti na ovu želju pa vi ste bili fini i kulturni ljudi koji nikog nisu maltretirali.

      1. Prijatelju moje nije mi smo bili sa Austrijancima mogli su samo oni. A za tebe neznam možda bi prvo trebao da kreneš u osnovnu školu da naučiš da Srbija nije bila pod turcima ni 350 godina kamoli 500 ili 600. Vi turci ste uvek bili glupi pre bi vam čovek utero metar letve u guzicu nego milimetar pameti u glavu. Živ ti meni bio što vas je više tako prosvećenih to bolje za nas.

  17. Previse se pravdate srbadijo.. niste bili u Sarajevu i nemate znanje o tome da pišete. Sarajevo je naj Jugoslavenski grad bio od svih gradova bivse Juge.
    Sto se ne pise o PROTESTIMA u Aprilu 1992 ? Dje Srbi pucaju u protestante iz Holiday Inna? Sa Grbavice?? Ovaj 2.5-3.5 je retultat svih sranja od strane JNA na Sarajevom. Zoran Cergar je najbolje objasnio Kukanjcu sta bi mu uradio drugi put.. Jna se tek povukla kad je bila u okruzenju i kad su skontali da ipak nece Sarajevo tek tako proci. Ti Specialci su bili po Hrvatskoj prije toga..bilo je dosta vremena da se izvuce vojska.. sad bi ljudi zivi bili. Zahvalite se vasoj velikosrpskoj politici idelogiji koju ganjate 150 godine.

    1. A zar ne vidite da svi koji su počinili zločine nad Srbima, u ovom slučaju prema pripadnicima J(N)A koja je bila mešovita, kao opravdanje navode ,,velikosrpsku politiku”, iako ne znaju da objasne šta je to u stvari? Umete li nešto drugo da navedete osim te prežvakane matrice? I za Vašu informaciju, ali nemojte nikom da kažete, rat je rezultat SRANJA, kako ih nazivate, nastalih usled nepridržavanja nijednog dogovora od muslimanske strane, što ste mogli i sami pronaći na internetu da Vas je istina zanimala.

  18. Jel burek ko ti lupa štapom po kafezu. To samo vi neznate imena onih koji su pucali svi drugi znaju pa su se njihova imena spominjala po Hagu. Imena mi nisu zvučala ni Srpski ni ko Hrvatska nego turska.
    Pitaj Toća on zna ko su ako ti htedne reći.

  19. Objasnio je Čegar ko je pucao iz Holideja i mnogo toga još. Samo što vam sad ni njegova priča ne odgovara. Sandžački lobi vas godinama rastura.

    1. Korpusna ako je to negde napisao đaba to ti je sve nepismeno oni ti nisu još prešli sa slikovnica na pisane reči.

  20. Znaete kako su rekli Turci : Nema boljeg turčina od poturčenog srbina.
    Tako Burek i konpanijo vi još niste shvatili jednu stvar za razliku od nas Srba. Mi možda nismo srečni što su neki naši zemljaci po zatvorima zbog stvari koje su uradili i to su uglavnom ljudi koji su to i uradili. Rukovodstvu ništa nisu mogli da dokažu osim neke tzv komandne odgovornosti a nigde direktno da je neko nešto naredio i učinio. Vi ste još uvek miljenici Amera jer im generalno još trebate ali i to će se promenuti ko i svaki njihov interes do sada e tad ćete propišati majčino mleko isto ko Osama Bin Laden ISIS i ostali njihovi puleni. Oni vas netrebaju vi ste muslimani a Englezi samo vas mrze više od nas pravoslavnih. Do tada uživajte i busajte se u prsa samo nemojte da vam poplave od udaranja u ista. Ićiććete vi pognute glave samo je pitanje vremena

  21. Šta se dobije kad se opere Bosanski general i narodni heroj

    Pa prljava voda i čist narkodiler i psihopata ( Juka Prazina)
    Kakav heroj takvav i narod!

  22. A ti si kao tamo bio u Sarajevu pa znaš gde je ko bio i šta je radio i pucao raketama iz bulje. Ti rata nisi ni omirisao bio si u nekom podrumu u debeloj pozadini .

  23. Trebalo je da Kukanjac ispuni amanet Kapetana prve klase Marka Labudovića izdeklamovan u “Motorolu” neposredno pred smrt! Kapetan Labudović je u svemu bio u pravu! A o ovoj smradini montenegrinskoj nedeljku boškoviću (namerno malim slovima pišem) pisala je Ljiljana Bulatović u knjizi o Generalu Mladiću!

  24. Tačno vas je balije trebalo satrati,sve vam jebem,ali ono komplet,na nulu!!!
    Kapetane samo da znas,smrt Marka Labudovica i divrzanata je osvecena nekoliko puta!U poratnim godinama su neki vidjeniji balijaci pobijeni.Živio mi starjesino.

  25. Tekst je vrhunski i potpuno tacan,sinoc zbog njega nisam spavao,ali ipak hvala autoru.Ja sam bio sa pukovnikom Suputom,nas su krenuli spasavati.Imao sam 19 godina i nisam bio nikakav niski specijalac,kako obicno pisu ,,oslobodioci sarajeva,,vec solidno obuceni vojni policajac.Nazalost nama tog dana nije mogao niko pomoci,upali smo u zasjedu sigurno od vise stotina naoruzanih ljudi.Kukanjac i starjesine koje su odlucivali pravili su gresku za greskom tih dana,nazalost skupo placenih.Nek je vecna slava i hvala poginulim diverzantima.Njihova hrabrost se ne smije zaboraviti.

  26. Sarajevski Srbin

    Sramota je što ni nakon 27 godina ova priča nije ispričana. Može i mora o hrabroj pogibiji pripadnika JNA da se napravi dobar dokumetarac, koji bi uključivao svjedočenja preživjelih aktera. Ako niko iz Srbije nije zainteresovan, mi iz Republike Srpske jesmo. Lično ću se potruditi da se to i ostvari, ukoliko Vi imate snage i volje da o tome javno posvjedočite pred kamerama. Pozdrav iz Istočnog Sarajeva!

  27. Poštovani autor.
    Možele li mi malo opisati pogibiju vojnog policajca Perica Nović koji je nastradao u zgradi komande 2. VO na Bistriku.
    Hvala.

    1. Perica nije bio iz moje jedinice, već je došao sa transporterom iz kasarne ,,Viktor Bubanj” u pomoć kada je bila napadnuta Komanda 2.VO. Trebao je da se skine iz vojske u ponedeljak (2.5. je bila subota) i komandir mu je rekao da ne mora da ide na zadatak, ali je on pošao sa drugovima. Pod paljbom su se probili do Bistrika i po izlasku iz transportera u dvorištu Komande dejstvovao je baš sa kapije, pored BVP-a (ima na slikama taj BVP). Po rečima njegovog komandira, potporučnika Pelemiša, i mitraljesca na BVP-u, u jednom trenutku mu je metak izbio pušku iz ruke i on se neoprezno sagnuo, izašavši iz zaklona (iz kapije), da je dohvati, kada je smrtno pogođen. Odmah su ga uvukli u kapiju i odneli u sanitet, ali mu nije bilo pomoći. To su svi podaci do kojih sam uspeo da dođem. On je jedini vojnik koji je ubijen za vreme napada na Komandu.

  28. Hvala bogu da postoji neko ko je o ovim događajima svoja saznanja pretocio u pisani dokaz ! Slava izgunulim pripadnicima 65.Zaštitnog motorizovanog puka JNA u Sarajevu.
    Interesuje me podatak kako je i zašto Pukovnik Šuput sa svojom borbenom grupom upao u zasjedu i blokadu ? Kud su oni tačno pošli i kako su prošli u toj blokadi ?

    1. Moj komandant je po naređenju gen.Kukanjca sa kolegama i vojnicima iz jedinice krenuo sa 3 BOV-a i 3 Puha da odblokira napadnuti Dom JNA i pokupi ranjene. Krenuli su Dobrovoljačkom, preko Skenderije i dalje ulicom Obala. Prvi BOV je bio od korpusne policije iz kasarne ,,Viktor Bubanj” sa vodnikom Magazinom kao starešinom. Negde kod pošte ih je sačekala barikada, iza koje je izašao čovek sa Osom i pogodio taj BOV, u kome su poginula tri vojnika. Ostali su se povukli kako je ko gde uspeo u te uličice i prolaze. Borili su se čitav dan i sledeće jutro, kada je sa Čegarom dogovoreno da se predaju i u zamenu za duge cevi budu vraćeni u Komandu. Međutim, čim su po tom dogovoru izašli iz bioskopa RU ,,Đuro Đaković” Muslimani su ih sproveli u centralni zatvor, gde su sve starešine osim puk.Šuputa pretučene i naterane da potpišu izjavu da je vojska prva pucala, iako to nikakve veze sa istinom nema. Razmenjivani su sledećih dana, a poslednji je razmenjen Rambo 18.5.1992.

  29. Gospodine Pantelicu, negde ste naveli da cete sva svedocenja preneti u knjigu koju pisete. Da li je knjiga izasla iz stampe i gde moze da se nabavi? Takodje me zanima kakav ste odnos imali sa pukovnikom Ratkom Katalinom?

    1. Knjiga je pri kraju i trebala bi za par meseci da izađe iz štampe (moja procena, možda ranije, možda kasnije, zavisi od revizora). Sa puk.Katalinom sam se znao kao i ostali iz 65.zmtp, ali on nikakav odnos nije imao ni sa komandantom puka, niti sa ostalim starešinama u puku (biće u knjizi objašnjeno).

  30. Bitimora Sveto

    Ja sam bio u Vojnoj bolnici u Martu / Aprilu 1992. Taj tvoj Alija Izetnegovic je prvo stavio potpis na mirovni sporazum u Lisabonu a onda je posle primljenog telefonskog poziva taj potpis povukao sa idejom da napadne Srbe… Zajebao se…
    Mnogo ste zla napravili Srbima i dabogda se tvojoj deci sve vratilo što ste Srbima radili… A kad pitaš sta smo radili u Sarajevu, pitam I ja tebe sta tražite u Banja Luci? Šta tražite u RS koji je medjunarodno priznat entitet Srbskog naroda? Daleko Vam lepa kuća i udavite se u svom smradu genocidni narode

  31. Dođem da pročitam jedan tekst i pročitam ovo. Nigde ovo neće pošteni narod moći da pročita i da se upozna sa drugom stranom priče. Večna im slava i hvala za sve što su uradili, još će srpske majke rađati Obiliće.

  32. rob_iz_sarajeva

    Svaki rat je besmislen, a vjerujem da je i poginulim vojnicima na obje strane posledna misao bila – koji k..c meni ovo treba?! Nažalost, mnogo ubijene dece i građana Srba je ubijeno iz oružja JNA i sa položaja srpske vojske. Danas političari na kostima svih nedužno ubijenih grade karijere i dvore. Istorija će reći svoje i bez lažnih i zlobnih komentara!
    Smrt fašizmu!

    1. Kakva ,,smrt fašizmu”? Kakvi ,,vojnici na obe strane”? Koji Srbi i moja deca su ubijeni sa položaja srpske vojske? Kako Vas nije sramota da lupate besmislice?

      1. ti (namjerno malo “t”) nisi nikakav vojnik, nego obični mržnjom i mitomanijom zadojeni psihopata. Sramota za svaku vojsku takvog bolesnika da ima u svojim redovima.

    1. Televizor je uređaj, a televizija je medij, tako da sam NA TELEVIZORU mogao gledati milje ili svetleću gondolu iz Trsta, Skenderiju nikako.

  33. Ne znam, meni se ovo čini kao legitimna vojna operacija, neprijateljska vojska ide naoruzana, odbijaju da se zaustave, a u toku ratna dejstva, svugde bi se pucalo na njih.

        1. Na koji komentar mislite kada nemam komentara na čekanju? To prvo. A drugo, da se bojim istine ne bih ni napisao knjigu o tim događajima.

  34. Vojni Policajac

    Interesuje me sudbina potporučnika Pelemiša iz Vojne Policije kasarne “Viktor Bubanj”.Pretpostavljam da je on krenuo u onim transporterima u odbranu komande s obzirom da je zarobljen u Dobrovoljačkoj kasnije. Nakon onog snimka posle zarobljavanja kažu da ga je banda onih kriminalaca: caco,ćelo ili kako već,prebila skoro do smrti. Turci tvrde da je posle razmene poginuo odmah na početku rata,a opet naša strana tvrdi da je čovek živ i dan danas. Pozdrav,

    1. Potporučnik Pelemiš se sa ,,Vidrom” probio do Komande 2.VO i učestvovao je u njenoj odbrani. Sutradan je zarobljen u Dobrovoljačkoj i krvnički pretučen više puta dok je bio u zarobljeništvu. Kada su čuli da je Srbin u CZ-u su ga pretukli i zatvorenici koji su služili kazne po drugim osnovama. Razmenjen je 18.5.1992. Ima sve opisano u mojoj knjizi ,,Ničiji vojnici”.

    1. Knjigu možete naručiti preko kontakt forme na blogu, gde ćete ostaviti svoje podatke (ime, prezime, adresu i broj telefona). Cena knjige je 1000 dinara, sa poštarinom i otkupninom preko Post ekspresa ukupno izađe 1380 (300 dinara poštarina i 80 otkupnina).

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top