Глупи паметни телефон се покварио
по фиокама ме натерао
неки старији модел да тражим
који није толико паметан
али ради иако није модеран
Испод заосталих пуњача
истрошених батерија
непрочитаних књига
и карти са концерата
угледах њега
прашњавог и изгребаног
од несреће екрана оштећеног
потпуно заборављеног.
Нико га није хтео.
Узех га у руку мислећи да је од онда мртав
када је и његов власник умало био
да је давно потрошио милиампере живота
дозивајући ме из џепа
од ломова исечених панталона
Палцем обрисах прашину са стакла
без наде притиснух дугме за укључење
појави се слика петогодишњег сина
како ме својом пластичном играчком зове.
Глупи телефон није паметан да краде паре
али је геније да преживи године непуњења.
Убацио сам картицу и пуњач прикачио
халапљиво је струју гутао
а препуно сандуче с порукама
откри само једног пошиљаоца
Смајли додат поред твог имена
издваја те од других из именика
остајем без ваздуха
док из груди навиру сећања
Поново на мотору јездим
оним путевима непрегледним
сазданих од покушаја да те видим
и жеље да ти се у очима зауставим.
А то тера ме да цурим.
Љубави једне историја
која нигде није постојала
осим у том малом мобилном телефону
али је била довољно јака
да му не дозволи да умре
као што ни власнику није дала
Одавно си из телефона отишла
одавно си жена удата
и последња сачувана порука
“Бесправно си ми из складишта
отуђио неколико кубика дрва“
никоме ништа не би значила.
Не знам зашто ме онда толико погађа.
Са тог изгребаног екрана
речи ће по срцу увек гребати
јер док дрва не вратим
телефон који тајну чува
неће умрети.
