STID

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

 

Aleksa, moj devetogodišnji sin, i ja pre par dana stajemo sa biciklima ispred zgrade ,,Intereksa“ u Šapcu. Bicikle parkiramo na parking mesto za invalide, jer tog trenutka moje vozilo je bicikl koje svejedno pozadi ima nalepnicu, a protezu koja viri van bermuda da i ne pominjem. Pošto nema skoro nikoga na parkingu od preko 200 mesta to je prvo mesto sa leve strane odmah pored ulaza u objekat. Dok zaključavam bicikle na ,,zebru“ ispred ulaza staje uglancani ,,Fiat Punto“ bordo-metalik boje.

Žena srednjih godina kao suvozač izlazi iz kola, a vozač sa dvoje dece ostaje u kolima i gasi motor. Kažem mu kroz otvoren prozor ,,Gospodine, stali ste na ulaz“.

Gleda me onim pogledom kao da je ugledao vanzemaljca, što me zbog proteze i ne čudi, pa ne zna da li da me prijavi policiji, ako sam opasan, ili da me strpa u gepek, ako sam bezopasan, da bi se posle hvalio prijateljima kakvog kućnog ljubimca ima. I onda, kada po očima vidite da je inteligencija tu boravila zadnji put još dok je Šaban imao kosu, sledi čuvena izjava u tim situacijama:
– Pa brzo ćemo, samo minut…
Alo zemljače! Jesmo li mi sa iste planete? Ako jesmo možda misliš da je Ajnštajn teoriju relativiteta pravio upravo po tebi i tvojoj gospođi? Pa merio vreme mehaničkim, zvučnim, atomskim ili električnim kineskim časovnikom jedan minut je 60 sekundi (dobro, kod kineskih ±3 sekunde), koje su već prošle dok si ti stao, ugasio vozilo, tvoja gospođa izašla i ti smislio odgovor na moje upozorenje!

Naravno da bi svaki pokušaj tog objašnjenja bio bezuspešan, zbog čega sam samo rekao:
– Gospodine, imate dvesta praznih mesta, a vi ste stali na ulaz gde ne smete da stanete NI MINUT!
Ponovo me je gledao onim tupim pogledom očigledno ne shvatajući zašto mu se uopšte obraćam, ali je na nagovor jednog od sinova koji su sedeli pozadi pomerio kola na parking mesto nekoliko metara dalje. Aleksa i ja smo ušli da kupimo par nekih stvari i sreli smo tokom šetnje između gondola vozača tog Punta, koji se verovatno setio da mu žena neće kupiti sve što treba ,,za minut“. Ne cenim ljude po izgledu, ali mislim da je obezbeđenje objekta trebalo da mu ulaz u japankama, drečavo plavom šortsu i već izanđaloj pamučnoj atlet majici, iz koje su virili potpazušni i grudni žbunovi dlaka, zabrani. Jeste da nema nikakvog otvorenog kontakta sa hranom, ali opet, neke norme oblačenja gde ima hleba, mesa i mlečnih proizvoda treba da se poštuju. Onako neobrijan i začupavio, gledao me je blago teleći prilikom prolaska sa kolicima. Aleksa i ja smo ,,skoro za minut“ obavili kupovinu, platili i izašli napolje.

Na izlasku nas je sačekala sledeća slika: sada je na ulazu bio parkiran Fiat Stilo.

interex4

Nisam mogao da verujem, je li to neka epidemija? Momak koji je gurao kolica je čekao neko vreme i, videći da od nas koji smo izašli niko nije došao sa tim vozilom, odustao i otišao u objekat ostavivši red kolica koja zbog vozila nije mogao da utera unutra.

Dok sam otključavao bicikle izašao je momak iz obezbeđenja i pitao ,,Jeste li videli ko je vozač?“ Rekao sam da nisam. Seo je na sims od izloga i čekao vozača. Aleksa i ja smo se vozili po praznom parkingu i onda je on posle par krugova stao da popije sok, a ja sam video da do kola dolazi neka devojka na štiklama obučena u belo. Stala je pored Fiata i sa gnušanjem gledala u ostavljena kolica koja su joj smetala da elegantno uđe u kola. Momak iz obezbeđenja joj je prišao pokazujući na kolica i verovatno objašnjavao da tu ne sme da stane, na šta je ona rezignirano ušla u kola i nakon par bespotrebnih manevara krenula. U trenutku dok sam prolazio naspram nje čuo sam da je ovaj iz obezbeđenja prokomentarisao ,,Kobila…“ Kada smo se vratili do zgrade gde stanuje sa majkom i sestrama, Aleksa je interfonom pozvao najstariju sestru da siđe i podigne mu bicikl do lifta. Dok je čekao odgovor pojavila se upravo ta devojka, vozač ,,Fiat Stila’,’ i ja nisam mogao da odlolim:
– Izvinjavam se gospođice, da li ste Vi bili malopre ispred ,,Intereksa“?
– Da – odgovori.
– Mogu li samo da Vas pitam zašto ste pored praznog parkinga stali baš na ulaz objekta?
Njen odgovor je onaj čuveni zbog kojeg bi se ubili svi proizvođači časovnika, od onog sunčanog pa do najnovijeg cezijumskog koji na 138 miliona godina kasni jednu sekundu:
– PA BILA SAM SAMO MINUT…

Da li shvatate koliko je ta rečenica u startu glupa i neistinita? Da li shvatate da je ona čisto potcenjivanje onoga kome je upućena? Zašto je onda izgovarate kada znate da ćete UVEK biti parkirani više od 60 sekundi? Ako izuzmemo paradoks vremena postavlja se jedno mnogo važnije pitanje: GDE JE STID? Gde je nestala ta kompleksna emocija koju smo sticali od najranijih dana kada su nam majka ili otac prvi put rekli ,,no, no“ za nešto što nismo trebali da uradimo? Gde se izgubio taj unutrašnji osećaj da nešto nismo uradili kako treba, zbog kojeg bi nam sopstveni odraz u ogledalu bio neugodan? Zar je u ovom slučaju potrebno da vam neko kaže da ne treba da stanete na ulaz u objekat, a obaška što je još i horizontalnom signalizacijom obeleženo? Čime su vas hranili i ko vas je vaspitavao kada ne poštujete OSNOVNE DRUŠTVENE NORME, a to je da svojim činjenjem ne smetate drugima?

Gde je nestalo to osećanje stida koje će vam reći da nije normalno da od 200 praznih parking mesta stanete na ulaz u veletrgovinu? (Na slici se vidi da je parking bio skoro potpuno prazan).

interex5

Nije ovo priča o toj devojci, niti o runjavom vozaču ,,Punta“ u japankama, koje sam samo uzeo kao primer, ovo je priča o jednom narodu kojem je izvršena kolektivna lobotomija i odstranjeno osećanje stida. Odstranjeno je to osećanje koje govori ,,NO, NO“ kada niste dobri. Odstranjeno je to osećanje koje bi reklo da nije normalno parkirati kola na ulaz objekta, da nije normalno ostaviti kola na trotoaru ili u sred raskrsnice da biste kupili nešto na trafici, odnosno kada svoje vozilo ostavite BILO GDE GDE DRUGOM SMETATE u slobodnom prolasku (ko ima profil na Fejsbuku primere može pogledati u mom albumu ,,Saobraćaj u Šapcu“).

Odstranjeno je to osećanje zbog čijeg nedostatka sam za godinu dana dvesta puta zvao Komunalnu policiju usled parkiranja vozila bez oznaka na mesto za invalide. Odstranjeno je to osećanje koje bi reklo da nije normalno bacati smeće kroz prozor, pljuvati ,,piliće“ po ulici i ostavljati vrata od lifta otvorena. Odstranjeno je to osećanje koje bi reklo da slušanje refrena tipa ,,bolelo je kao da si prvi“, ,,ti imaš ćerku, ona je žensko“, ,,nisam sponzoruša već pametna cura koja neće fiću da ti gura“ u dva sata noću sa Starog grada na Savi, koji se čuju do pocerskih sela, nije normalno. A ta lobotomija sa kojom je odstranjen i stid obavljena je televizijom i raznim drugim medijima koji nas uče da je normalno da predsednik države ne zna ime teme na kojoj je diplomirao u pedeset devetoj godini, da je za posledice poplava kriv Bog, da je normalno da političari primaju 5-6 plata a ne znaju ni doktorat da falsifikuju kako treba, da je nebitno kojim pismom pišete jer se time ne dokazuje patriotizam, da je normalno da se uči istorija za koju je odavno dokazano da je u startu pogrešna, da su kriminalci gospoda sa strogim kodeksima ponašanja, a da su tajkuni pravi rodoljubi…

Zbog toga vas molim da odete kod čika doktora koji u svojoj praksi koristi mali gumeni čekić i tražite da vam se vrati stid, jer jedino tako Srbija može izaći iz vremenskog procepa u kojem ,,samo minut“ traje duže od večnosti.


Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Pregledano: 2456 puta

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top