СТИД

 

Алекса, мој деветогодишњи син, и ја пре пар дана стајемо са бициклима испред зграде ,,Интерекса“ у Шапцу. Бицикле паркирамо на паркинг место за инвалиде, јер тог тренутка моје возило је бицикл које свеједно позади има налепницу, а протезу која вири ван бермуда да и не помињем. Пошто нема скоро никога на паркингу од преко 200 места то је прво место са леве стране одмах поред улаза у објекат. Док закључавам бицикле на ,,зебру“ испред улаза стаје угланцани ,,Фиат Пунто“ бордо-металик боје.

Жена средњих година као сувозач излази из кола, а возач са двоје деце остаје у колима и гаси мотор. Кажем му кроз отворен прозор ,,Господине, стали сте на улаз“.

Гледа ме оним погледом као да је угледао ванземаљца, што ме због протезе и не чуди, па не зна да ли да ме пријави полицији, ако сам опасан, или да ме стрпа у гепек, ако сам безопасан, да би се после хвалио пријатељима каквог кућног љубимца има. И онда, када по очима видите да је интелигенција ту боравила задњи пут још док је Шабан имао косу, следи чувена изјава у тим ситуацијама:
– Па брзо ћемо, само минут…
Ало земљаче! Јесмо ли ми са исте планете? Ако јесмо можда мислиш да је Ајнштајн теорију релативитета правио управо по теби и твојој госпођи? Па мерио време механичким, звучним, атомским или електричним кинеским часовником један минут је 60 секунди (добро, код кинеских ±3 секунде), које су већ прошле док си ти стао, угасио возило, твоја госпођа изашла и ти смислио одговор на моје упозорење!

Наравно да би сваки покушај тог објашњења био безуспешан, због чега сам само рекао:
– Господине, имате двеста празних места, а ви сте стали на улаз где не смете да станете НИ МИНУТ!
Поново ме је гледао оним тупим погледом очигледно не схватајући зашто му се уопште обраћам, али је на наговор једног од синова који су седели позади померио кола на паркинг место неколико метара даље. Алекса и ја смо ушли да купимо пар неких ствари и срели смо током шетње између гондола возача тог Пунта, који се вероватно сетио да му жена неће купити све што треба ,,за минут“. Не ценим људе по изгледу, али мислим да је обезбеђење објекта требало да му улаз у јапанкама, дречаво плавом шортсу и већ изанђалој памучној атлет мајици, из које су вирили потпазушни и грудни жбунови длака, забрани. Јесте да нема никаквог отвореног контакта са храном, али опет, неке норме облачења где има хлеба, меса и млечних производа треба да се поштују. Онако необријан и зачупавио, гледао ме је благо телећи приликом проласка са колицима. Алекса и ја смо ,,скоро за минут“ обавили куповину, платили и изашли напоље.

На изласку нас је сачекала следећа слика: сада је на улазу био паркиран Фиат Стило.

interex4

Нисам могао да верујем, је ли то нека епидемија? Момак који је гурао колица је чекао неко време и, видећи да од нас који смо изашли нико није дошао са тим возилом, одустао и отишао у објекат оставивши ред колица која због возила није могао да утера унутра.

Док сам откључавао бицикле изашао је момак из обезбеђења и питао ,,Јесте ли видели ко је возач?“ Рекао сам да нисам. Сео је на симс од излога и чекао возача. Алекса и ја смо се возили по празном паркингу и онда је он после пар кругова стао да попије сок, а ја сам видео да до кола долази нека девојка на штиклама обучена у бело. Стала је поред Фиата и са гнушањем гледала у остављена колица која су јој сметала да елегантно уђе у кола. Момак из обезбеђења јој је пришао показујући на колица и вероватно објашњавао да ту не сме да стане, на шта је она резигнирано ушла у кола и након пар беспотребних маневара кренула. У тренутку док сам пролазио наспрам ње чуо сам да је овај из обезбеђења прокоментарисао ,,Кобила…“ Када смо се вратили до зграде где станује са мајком и сестрама, Алекса је интерфоном позвао најстарију сестру да сиђе и подигне му бицикл до лифта. Док је чекао одговор појавила се управо та девојка, возач ,,Фиат Стила’,’ и ја нисам могао да одлолим:
– Извињавам се госпођице, да ли сте Ви били малопре испред ,,Интерекса“?
– Да – одговори.
– Могу ли само да Вас питам зашто сте поред празног паркинга стали баш на улаз објекта?
Њен одговор је онај чувени због којег би се убили сви произвођачи часовника, од оног сунчаног па до најновијег цезијумског који на 138 милиона година касни једну секунду:
– ПА БИЛА САМ САМО МИНУТ…

Да ли схватате колико је та реченица у старту глупа и неистинита? Да ли схватате да је она чисто потцењивање онога коме је упућена? Зашто је онда изговарате када знате да ћете УВЕК бити паркирани више од 60 секунди? Ако изузмемо парадокс времена поставља се једно много важније питање: ГДЕ ЈЕ СТИД? Где је нестала та комплексна емоција коју смо стицали од најранијих дана када су нам мајка или отац први пут рекли ,,но, но“ за нешто што нисмо требали да урадимо? Где се изгубио тај унутрашњи осећај да нешто нисмо урадили како треба, због којег би нам сопствени одраз у огледалу био неугодан? Зар је у овом случају потребно да вам неко каже да не треба да станете на улаз у објекат, а обашка што је још и хоризонталном сигнализацијом обележено? Чиме су вас хранили и ко вас је васпитавао када не поштујете ОСНОВНЕ ДРУШТВЕНЕ НОРМЕ, а то је да својим чињењем не сметате другима?

Где је нестало то осећање стида које ће вам рећи да није нормално да од 200 празних паркинг места станете на улаз у велетрговину? (На слици се види да је паркинг био скоро потпуно празан).

interex5

Није ово прича о тој девојци, нити о руњавом возачу ,,Пунта“ у јапанкама, које сам само узео као пример, ово је прича о једном народу којем је извршена колективна лоботомија и одстрањено осећање стида. Одстрањено је то осећање које говори ,,НО, НО“ када нисте добри. Одстрањено је то осећање које би рекло да није нормално паркирати кола на улаз објекта, да није нормално оставити кола на тротоару или у сред раскрснице да бисте купили нешто на трафици, односно када своје возило оставите БИЛО ГДЕ ГДЕ ДРУГОМ СМЕТАТЕ у слободном проласку (ко има профил на Фејсбуку примере може погледати у мом албуму ,,Саобраћај у Шапцу“).

Одстрањено је то осећање због чијег недостатка сам за годину дана двеста пута звао Комуналну полицију услед паркирања возила без ознака на место за инвалиде. Одстрањено је то осећање које би рекло да није нормално бацати смеће кроз прозор, пљувати ,,пилиће“ по улици и остављати врата од лифта отворена. Одстрањено је то осећање које би рекло да слушање рефрена типа ,,болело је као да си први“, ,,ти имаш ћерку, она је женско“, ,,нисам спонзоруша већ паметна цура која неће фићу да ти гура“ у два сата ноћу са Старог града на Сави, који се чују до поцерских села, није нормално. А та лоботомија са којом је одстрањен и стид обављена је телевизијом и разним другим медијима који нас уче да је нормално да председник државе не зна име теме на којој је дипломирао у педесет деветој години, да је за последице поплава крив Бог, да је нормално да политичари примају 5-6 плата а не знају ни докторат да фалсификују како треба, да је небитно којим писмом пишете јер се тиме не доказује патриотизам, да је нормално да се учи историја за коју је одавно доказано да је у старту погрешна, да су криминалци господа са строгим кодексима понашања, а да су тајкуни прави родољуби…

Због тога вас молим да одете код чика доктора који у својој пракси користи мали гумени чекић и тражите да вам се врати стид, јер једино тако Србија може изаћи из временског процепа у којем ,,само минут“ траје дуже од вечности.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.