Srpski rulet

Srpski rulet-Nebojša Jevrić

 

A sve je ovako počelo…

Strikane moj, ti se sjećaš kada je u Frankfurtu bilo pucanje između ljudi Ljube Zemnuca, koji su radili za Republički SUP Srbije i između Ramiza Delalića, koji je radio za načelnika Saveznog SUP-a.

Bojim se, strikane moj, mozak mi se zagnojio od onog što sam vidio, ali se još sjećam obračuna između kriminalaca u Frankfurtu. Onoga obračuna, a svi ga dobro pamtimo, kada su Šoškići, momci iz Vasojevića, robije po godinu  po dana dobili od strane njemačke policije. Zahvaljujući tome što su se trudili da pomognu Srbima koji su radili za Delaliće kriminalce, što su bili građevinski preduzimači u Frakfurtu. Građevinski preduzimači koji su radnike zapošljavali na crno, građevinski preduzimači koji nikada nikome dnevnice nisu platili, ni dug vratili.

Bio je veliki krvavi obračun, bila je velika i krvava svadba, mnogo prije krvave svadbe na Baš čaršiji.

Načelnik je otišao kod Tuđmana, a njegovi seizi Delalići, ližisahani Delalići, policijski doušnici, koji su radili za njega dok je bio načelnik u našoj takozvanoj državi, su ubili Nikolu Gardovića po naređenju koje je stiglo iz ravnog Zagreba.

Tužno mi je, strikane moj, mozak mi se zagnojio gledajući glavu Tarza Močevića* stavljenu u plastičnu kesu od 25 dinara iz koje je curio mozak i krv.

Tako je počelo.
Po zadatku iz Zagreba, po zadatku bivšeg Titovog generala.

Ne mogu prepoznati ovaj grad strikane, grad u kojem smo mi nekada pili (Do you remember Dolly Bell), kada je Aligrudić rekao: ,,Da li će sunce u ovom gradu ikad izgrijati?”

Tada smo svi ovaj grad obožavali, tada smo se družili sa Čovečjom Ribicom, najboljim slovenačkim snimateljem, kojeg je pokojni Slobodan Aligrudić ćerao da udara glavom u tri ujutru i razbija oluke po Sarajevu.

Nikad nisam vjeraovao, strikane moj, da će se desiti: ja u kesi od 25 dinara nosim osječenu glavu Tarza Močevića!

Opet sam u Bosni, ovoga puta sa Iljom Rusom, kozakom sa Urala. Opet sam sam, muka mi je od ratnih profitera koji tone rakije, cigara, tampona, dječje hrane dobijene iz Srbije ovdje prodaju. Moj drug iz ekipe koja je statirala u filmu ,,12 žigosanih” lapi punu ,,Rabu” ,,Marlbora”, doćera za Bosnu, nijednu cigaru nijedan borac ne dobije. Svi paketi sa cigarama završili su po kafićima koje su sinovi sadašnjih funkcionera SDS-a, a bivših funkcionera Saveza komunista Jugoslavije, otvorili po Banovom Brdu.

Sada sam, strikane moj, opet ovdje.
Mozak mi se zagnojio, kroz uši mi smrt curi.

Svake noći idemo na Igman. Ne treba više od nas 12 žigosanih, a svaki od nas 12 hoće da taj Butmir razbijemo. Da razbijemo Butmir, da spojimo Ilidžu i Vojkoviće. Da razbijemo nas.

Smrt je naša omiljena igra.
Mi volimo sa smrću da se igramo, volimo kao Delalići što su krvavu svadbu započeli, prvo u Frankfurtu, pa onda na Baš čaršiji, po naređenju koje je stiglo, kao i uvijek, iz Zagreba.

Ali, ne mogu strikane, oni igrati kocku sa nama, nikad oni neće shvatiti da je u istoriji svjetske literature ruski rulet prvi put pomenut u knjizi ,,Junak našeg doba” Ljermontova, koji je poginuo u dvoboju. Nikad oni neće shvatiti to da je prvi put u istoriji ruski rulet igrao poručnik Vulić iz Bijelog polja, a Bijelo polje je u Crnoj Gori. Nikad oni ne mogu kockati se sa nama, jer nikad za igru nisu čuli, koja se zove SRPSKI RULET.

Takvu vrstu igre samo je Džejms Din igrao. Nije mi žao što smo otkrili ruski rulet, ali mi je žao što smo otkrili srpski. Lova se stavi pod pikslu. Svi koji u igri učestvuju uzmu kašikaru. Na pucanj, otvaraju se dlanovi. Na pucanj, osigurači se izvade. Ko poslednji baci bombu njegova je lova.

To se, strikane moj, zove SRPSKI RULET.

To je, draga moja Ninočka Nezvanova, igra u kojoj je 15 mojih drugova poginulo. Malo je što smo izmislili ruski rulet, nego smo morali i srpski rulet da izmislimo.

Javljam ti se sa Igmana, crna princeza, O ninočka Nezvanova. Uz planinu se penjem koju Turci drže. Ovoga puta slaćemo mi njih na igmanski marš. Da nam donesu leda za viski, za Ilindan. A viski ćemo da uzmemo kad dođemo do Butmira. Dosta smo mi po Igmanu marširali.

 

Priča je objavljena u knjizi ,,Rat u Bosni-Kako je počelo”, grupa autora, ,,Kanal” 1992.

 

*Predrag Močević-Tarzo je imao 21 godinu kada je u aprilu 1992. zaklan u kadi u svom stanu na Grbavici. Za zločin ne osumnjičen izvesni Dimšo, telohranitelj Alije izetbegovića, koji za to delo nikada nije odgovarao.

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.