Сину пука

Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Сину пука *

У планини, у шуми, као чувар времена,
Лежи и спава срце храброг дечака.
Уместо успаванке,заштитнику племена,
Озренски ветар дозива име јунака.

Споменко…Споменко…гледаш ли нас сада,
Са трона небеског где хероји седе?
Да ли те још боле жуљеви од рада,
Ил’ спокојан спаваш поред неке звезде?

Пепео твој и даље ствара Отаџбину.
Јер без ње смо – као земља без семена.
За слободу најбољи увек први гину,
На ногама! Истесани од камен- кремена.

Да ли уместо тужних војничких запрега,
Мирним галопом небеске кочије тераш сада?
Да ли ти је враћено детињство од Бога?
Ил’ одозго гледаш светлост несуђеног града. **

Уместо ученика, ти си био наставник.
И школску клупу заменио фијуком граната.
Показујући дезертеру како изгледа победник,
И највећи херој Отаџбинског рата.

Подебљао си међу, браниоца и издајника.
Живот и срећа не беху за тебе јединство,
Јер домовина је ствар, не роба, већ човека.
Опрости јој за своје несрећно детињство.

Спавај мирно, храбри сине пука!
И мртав ти си још на вечној стражи.
На небу те милује нежно, жељна, мајчина рука,
Да ти од земаљског, небески живот буде и лепши и дражи.

 

Милован Бајагић

Посвећено Споменку Гостићу – највећем јунаку Отаџбинског рата у Републици Српској

* Син пука је израз настао у Совјетском Савезу током Другог светског рата, за сирочиће који су ратовали у склопу војних јединица добровољно тј које су на неки начин усвојиле војне јединице (Као Момчила Гаврића или Драгољуба Јеличића код нас у Првом светском рату).
** Одбио је да оде у Париз и буде усвојен док се рат не заврши

 

 


Подели
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Прегледано: 831 пута

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Scroll to Top