РАСТАНАК
Ни сама не знаде зашто
стајаше поред те грудве земље
због себе
због деце
због приче
због других
због љубави
због мржње
због обичаја
Зашто упита се
И откуда сви ти људи
у униформама
у оделима
у тексасу
у кожи
у ћирилици
у застави
И ко су они
И ко су све оне
девојке
са црним цвећем
жене
са сузама у очима
што ме са жаљењем посматрају
И шта то причају
Какве то говоре
ови у оделима држе
Коме то ови у униформама
хвалоспеве певају
Зашто војници у ваздух пуцају
Зашто ови са крстом на леђима
моторе турирају
као да љубав моју у ковчегу
ја познавала нисам
Ова песма је објављена на мом Фејсбук профилу 22.1.2011. у албуму “Тајмлајн фотос“. Остала је без наслова јер нисам знао како да је “крстим“. По чему је карактеристична у односу на друге? Како сам већ објаснио, нисам песник и не умем тако да пишем, код мене је то више “рударски посао“: роди се идеја, онда је гајим и храним у десетак преписивања док не добије облик “песме“. Е ова песма је карактеристична по томе што је изашла у једном даху и ја сам је такву записао негде око три ујутру. Сан ме је пробудио…
Следећа строфа наравно означава уцвељене жене које су прошле кроз мој живот којима сам “дао по бону“, а које са “жаљењем“ посматрају “бившу супругу“ (ваљда се разуме сарказам) јер је са мном провела највише времена.
Тотално сметена она се у задњој строфи пита какви се то говори држе, а мисли се на почасне говоре које би вероватно неко од пријатеља држао у стилу “о покојнику све најбоље“ и неко од колега из војске би говорио о мом војничком путу, након чега би војници испалили по три метка у ваздух као почасни плотун (ваљда би војска имала тридесетак “маневараца“), док би по устаљеном обичају бајкери приликом полагања ковчега турирали моторе у знак опроштаја.
Задњи стихови представљају контраклимакс читаве песме када “бивша“ схвата да после година и година заједничког живота уопште није познавала своју некадашњу љубав коју сахрањују.
Нисам хтео да вам тумачим песму, хтео сам да растумачим сан по којем је написана. Не знам ни сам колико сам пута сањао да гинем на разне начине, али ово је био први пут да сам сањао своју сахрану. Сликовито. До детаља. Пробудио ме је неки страх од помисли да моје астрално биће неће стићи да се врати из сна у физичко пре буђења. Када сам из сна скочио у седећи положај морао сам да се ударам по прсима да бих удахнуо мрак и осетио бол који значи да сам жив.
Од када знам за себе врло интензивно сањам и веома бих волео да се неки од оних лепих снова и остварио. А пошто није, нисам неку велику пажњу ни поклањао сновима и њиховој симболици. Нешто ме је једноставно натерало да овај сав у дрхтавици тог недељног јутра и запишем. Када сам “доспавао“ прекинуто, сањану драматику сам приписао тродневном слављењу крсне славе Св.Јован и незаобилазној комбинацији масне хране, алкохола и цигарета. После шездесет пет дана у саобраћајној несрећи сам настрадао и тада сам са огромним страхом у несносним боловима током тешке борбе за живот поново удисао мрак из тог сна покушавајући да задржим астрално биће да ме не напусти. Негде на путу до капеле сам успео да га стигнем и намолим да се врати, тако да сам више случајно спао него што сам намерно побегао гробару са лопате. Након вишемесечног боравка у болници безименој песми сам дао име “Растанак“, ваљда је прикладно.
Ово је прича о томе како је замало фалило да ми се један сан у животу и оствари.
(Илустрација за песму: лого серије “Зона сумрака“, извор-интернет)
