PUT

Došao sam u džez-kafe ,,015“ nešto posle ponoći.
– Otkud ti dušo? – upita me gazda Đole, vlasnik. To ,,dušo“ je zavitlancija za koju znaju svi koji ga poznaju par decenija i nema nikakve veze sa stvarnim značenjem reči.
– Insomnija i ti i ja…- odrecitovah na brzaka, na šta smo se obojica nasmejali, jer se taj refren nikada nije čuo u objektu, a koliko znam Đola nikada i neće.

Nije bila preterana gužva tako da sam uspeo da zauzmem mesto u sigurnoj muškoj kući (šanku) dok se sa zvučnika čuo prijatan glas Jelene iz grupe “Indigo“. Javio sam se poznanicima, što je skoro čitav kafić, i taman sam počeo da zavitlavam Kaju konobaricu kako se prolepšala od kada je u drugom stanju kada mi se obrati lik sa kraja šanka:
– Brate, može li cigara?
– Izvoli-rekoh mu, pružajući cigarete koje duvanim samo vikendom kada sam u društvu. Izvadio je cigaretu, zapalio, vratio upaljač na paklo i dodao ih nazad skrativši razdaljinu između nas.
– Brate, mogu nešto da te pitam?
O ne, pomislih, sad će jedna od srcedrapateljnih priča kojima se traže pare.
– Pitaj.
Uspeo je da me iznenadi oko jedan posle ponoći.
– Ideš li u crkvu?
Bolje da je tražio pare. Ovako su lampice od alarma za ludake počele da se pale.
– Ne redovno, ali idem.
– Pa to brate, mislim ono, jednom, dva puta nedeljno.
– Tako otprilike – prihvatih konstataciju koja nema veze sa istinom.
Otpio je pivo iz krigle i povukao dim.
– Brate, ja postim svaki post. A ti je l’ postiš?
– Ne.
– Zašto brate? Brate, to ti je pročišćenje i tela i duha. Post ti je brate osnova.
A post naravno lakše ide uz pivo i cigarete, pođoh da kažem, ali sam se uzdržao.
– Nije mi problem da postim, problem mi je da se setim.
– Pa kako brate, moraš da se setiš, to je osnova brate ako si vernik.
– Vera i religija su dve različite stvari.
– Kako misliš brate?
– Vera je stanje svesti, a religija je komercijala.
– Brate, vera je vera, nema tu komercijale.
– Vera je ono što nosiš u sebi, a crni “Audiji“ i “Mercedesi“ od popova su religija.
– Pa to mi reci brate, to su jajare, opoganili su našu pravoslavnu crkvu, đubrad ekumenistička, i oni i patrijarh, i svi koji idu u Vatkan na poklonjenje. Jedini je Artemije ostao dosledan, brate, jedini Artemije. Jedini Artemije nije prodao pravoslavnu veru. Veruj mi brate.
– Ma verujem…
– A je l’ slaviš?
– Slavim i znam običaje, ali od Uskrsa sam rekao popu da mi više ne dolazi u kuću (biće u drugom blogu).
– Zašto brate?
– Kada je svetio vodicu za Jovanjdan rekao sam mu da pita Lavrentija zašto je dozvolioobređivanje templara u manastiru Soko-grad, on je taj odgovor pokušavao da izbegne za Uskrs i pošto je već imao žuti karton kod mene rekao sam mu da više ne dolazi u kuću, a žito i kolač za slavu ću sam nositi u crkvu.
– A imaš li vremena nedeljom?
Taman sam pomislio da će me pozvati na sastanak u poslednje vreme popularan kod nekih poglavara srpske pravpslavne crkve, kad…
– Idemo brate u nedelju kod Artemija u Badovince na liturgiju, ja te vodim, to je prava stvar brate.
– Pravite sektu?
– Ne brate, kakva sekta, ne d’o Bog. Mi smo brate poslednja odbrana pravoslavlja. MI!- reče naglašeno pokazujući na nas dvojicu kao da držimo ognjene mačeve u rukama.
– I šta radite na liturgiji?
– Znači molitva brate, molitva. Znači duhovno pročišćenje brate. Znači vera u esencijalnom obliku brate. (“Znači plazma, znači mleko, znači hiljade i hiljade sklekova…“) To je jedini put.
Naručio je sledeće pivo. Mogao sam posle prvih par “brate“ prekinuti razgovor jer su lampice od alarma blještale u paničnom ritmu, ali sam hteo da vidim dokle će to ludilo da ide.

– A je li brate, kakav je tvoj odnos prema Bogu?
– Koliko znam rastali smo se prijateljski.
– Kako to misliš?
– Pa tako. Kada smo se poslednji put videli na ulasku u Božje carstvo rekao mi je “Izvini, opet sam u vezi tebe pogrešio, nije još tvoje vreme. Vrati se i još malo lutaj zemljom.“
– K-k-kad ti je to rekao?-poče da zamuckuje kad sam rekao da mu znam vrhovnog šefa.
– Tad-rekoh, podigavši levu nogavicu trenerke i pokazavši mu protezu umesto leve noge. Gledao je zabezeknuto dok nisam spustio nogavicu.
– Šta je to brate?
– To je Bog.
– Pa kako brate, čime si to zaslužio?
Tu me je već čačnuo gde ne treba.
– Ne postoji nikakva “zasluga“, to su gluposti. Niko nikom nije dao garanciju da će mu se vratiti dobro ako čini dobro, a nisam upoznao ni onoga koji je saznao zašto je to dobro iz izreke “ko zna zašto je to dobro“. Prema tome, samo vera u to nešto dobro koje je u nama čini Boga, zvao ga ti čika Perom, internetom ili kako već.
– Vidim brate da ti je vera poljuljana. Daj mi broj da te zovem u nedelju pre nego što krenemo u Badovince.
Izvadio je neku ,,crepljiku“, kako zovu pametne telefone sa velikim ekranom, da upiše broj. Kaja me je pogledala, očima dala znak Đolu i on je stao naspram mene u šanku.
– I tako kažeš dušo…-prekinuo je ovu vrlo dubokoumnu konverzaciju.
– Šta da ti kažem, ni sam nisam verovao-nastavio sam se ja na totalno nepoznatu priču.
Veliki vernik je stajao nekoliko minuta sa isukanim telefonom i prstom na ekranu pokušavajući da se umeša u konverzaciju, ali ga više niko nije primećivao. Posle još nekih desetak “brate“ nisam više mogao da izdržim:
– Slušaj…Kako se zoveš?
– Vukašin.
– Slušaj Vukašine, Bog kojeg ti zamišljaš ne postoji upravo zato što pokušavaš da ga zamisliš, jer Bog nije cilj već vrlo mukotrpan put. I tome te ne mogu naučiti ni Artemije, ni Papa, ni pokojni Patrijarh Pavle, niti sva trojica zajedno, ako se ti ne potrudiš da taj put poštujući prirodu i njene zakone, čitajući i učeći svoju istoriju, čuvajući običaje i pokušavajući da svakog dana nesebično učiniš jedno dobro delo više nego prethodnog pronađeš u sebi. Tek kada budeš na tom putu onda možeš biti pravi vernik, a ne pijani portparol vladike Artemija, i to u sred posta. Da li me razumeš?

Stajao je ispred mene sa telefonom u ruci po sistemu “ima slike, nema tona“. Počeo je kao usporen snimak da se oblači bez i jedne jedine reči. Kada je pošao da izađe pozvao ga je Đole:
– Alo momak!
Okrenuo se kao robot, gledajući negde kroz nas.
– A pivo?
Polako se vratio do šanka i podigao kriglu da popije ostatak piva.
– Zemljače, nisam ja tebe zvao da dovršiš pivo već da platiš.
Umalo se ne zagrcnu u pola gutljaja.
– Koliko sam dužan?
– Jedno veliko pivo, 180 dinara.
Izvadio je zgužvanih 200 dinara, uzeo kusur i bez pozdrava izašao u noć.
– Znači brate i ti si na putu samospoznaje?-poče da me zavitlava Đole.
– Uvek na putu kojim se ređe ide…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.