ПРОСЈАЦИ

Подели

Звоно у подне.
Поштар је прошао, а ионако зувек звони двапут. Комшије обично долазе поподне после посла ако им нешто треба. Промотери странака не залазе код мене одавно, ваљда им шефови рекли да не губе време. Могу бити само они што просе.
Докотрљам се колицима кроз трпезарију, дневну собу и ходник до врата, из радозналости да видим којег од њих нисам још отерао у три лепе.

Отварам.

Гараган од неких 17-18 година, према брзој процени у полумраку ходника, са обавезном фолијом у руци.

“Здраво деда…“
Устао сам нагло из колица и викнуо “М’РШ!“, на шта је моментално здаждио према степеницама иако му је лифт од изласка још стајао на спрату.
“Поломићу ти и руке и ноге ако те још једном видим!“, викао сам за њим својим умилним гласом због којег ме зову Бунар, док се чуо убрзани бат корака низ степенице.

Не, није ме изнервирало његово обраћање јер ми је коса прошле године из сребрне-металик нагло прешла у белу када сам почео да сањам како пуцам по судници, већ сам од пре неколико година заузео став према просјацима. Тада се десила иста ситуација и човек средњих година понизно је молио помоћ за ћерку која је боловала од неке парализе, што сам видео у документима у фолији. Рече да је ту из Масарикове, рекао је можда и број,  не могу да се сетим. Извадио сам и дао му 500 динара, на шта је гледајући ме у колицима рекао “Немој комшо ти давати, треба и теби“. Али ипак је узео паре. Рекох му да ми остави један примерак те документације како бих ставио обавештење на наш клупски форум, али је он рекао да нема, па ће копирати и оставити ми у сандуче поподне или најкасније сутрадан. Није оставио ни тај дан, ни сутрадан. Нити било који други дан.
Другар који је радио на аутобуској станици причао ми је да је гледао како излазе из аутобуса разних регистрација и деле град по рејонима у који ће ко да иде да проси. Некада се чак и посвађају јер знају где више може да се добије. Лика из претходне приче срео сам једно јутро после годину и нешто дана управо по доласку на “посао“ код пекаре на аутобској. Кренуо сам према њему, али је већ прелазио улицу тако да није био шансе да га стигнем. Штета, а баш сам хтео да га питам за здравље. Ћеркино, наравно.

Био сам присутан у фотокопирници код поште када Цигани копирају избледела медицинска документа од ко зна кога и деле међусобно пред одлазак на руту. Сада су почели да пресрећу, да вичу и да куну ако им не даш паре. Зна се ко је код поште, ко је код цркве, ко од клинаца иде по баштама кафића, јер организација посла је пола успеха. Њихово је да се организују, а наше је да проценимо чију ћемо испружену руку и плачну молбу услишити.

Једном сам млађој девојци која је била у колицима код споменика испред хотела рекао сам да је срамота што баца коре од поморанџе коју једе на тек постављени мермер, а канта за смеће је на два метра. Почела је да виче и да се свађа са мном. Нисам попустио, да би се она изнервирала, устала из колица и пошла да ме удари сандалом. То је она што код бившег СДК или старе робне куће изузетно нападно виче “ДАЈ НЕШТО, НЕМОЈ ДА МЕ ПРОЂЕШ!“ Измакао сам се, а она је пролетела поред. Кад је видела да је гледају и људи који су јој неколико минута пре тога дали колико су могли јер су мислили да је од паса непокретна, почела је да куне на сав глас. Није знала да је налетела на Белог циганина.
Први просјаци које сам у животу видео били су Лаза и Марлена. Лаза, који се  сав искривљен гегао улицама као Квазимодо, и Марлена, немачка грофица која се заљубила у Србина и остала у Шапцу после његове погибије на Сремском фронту. Од средње школе, када сам као имао СВОЈЕ паре, давао сам им неку кинту. И остали су им давали. Нису били напорни, били су забавни. Сви су се шалили са њима, ни они нису остајали дужни, али их нико није потцењивао или исмевао. Марлени би некада плаћали да пева на немачком, али о томе неком другом приликом. Највећи број просјака тада се виђао за Шабачки вашар. Одавно нема Лазе и Марлене, просјачење је као све остало постало чисто професинално. У Београду се одавно воде борбе око тога ко ће на којој раскрсници да проси.

Као редован посетилац психолога још од конкурса на академији сећам се да је на психотестовима било неко питање о односу према просјацима. Негативан одговор на то питање значио је да сте окрутни, шкрти и да не бисте помогли неком коме је помоћ потребна. Сада су ликови из Кустуричиних филмова бољи психолози од оних које сам некада посећивао. Ако намиришу доброту у вама процениће са којим наступом “Куме/Брате/Комшо/Сестро лепа…“ треба некоме спасити живот и искамчити вам последње паре из џепа. Ако ме то што не дам паре организованој криминалној групи чини лошим човеком, нека ме. Али ја бар не бих на питање шта бих радио када бих добио милион евра на лотоу одговорио као Цига у старом вицу: “Отиш’о у Италију и купио најпрометнију раскрсницу!“


Подели

Оставите коментар

Scroll to Top