Отварам.
Гараган од неких 17-18 година, према брзој процени у полумраку ходника, са обавезном фолијом у руци.
Не, није ме изнервирало његово обраћање јер ми је коса прошле године из сребрне-металик нагло прешла у белу када сам почео да сањам како пуцам по судници, већ сам од пре неколико година заузео став према просјацима. Тада се десила иста ситуација и човек средњих година понизно је молио помоћ за ћерку која је боловала од неке парализе, што сам видео у документима у фолији. Рече да је ту из Масарикове, рекао је можда и број, не могу да се сетим. Извадио сам и дао му 500 динара, на шта је гледајући ме у колицима рекао “Немој комшо ти давати, треба и теби“. Али ипак је узео паре. Рекох му да ми остави један примерак те документације како бих ставио обавештење на наш клупски форум, али је он рекао да нема, па ће копирати и оставити ми у сандуче поподне или најкасније сутрадан. Није оставио ни тај дан, ни сутрадан. Нити било који други дан.
Другар који је радио на аутобуској станици причао ми је да је гледао како излазе из аутобуса разних регистрација и деле град по рејонима у који ће ко да иде да проси. Некада се чак и посвађају јер знају где више може да се добије. Лика из претходне приче срео сам једно јутро после годину и нешто дана управо по доласку на “посао“ код пекаре на аутобској. Кренуо сам према њему, али је већ прелазио улицу тако да није био шансе да га стигнем. Штета, а баш сам хтео да га питам за здравље. Ћеркино, наравно.
Био сам присутан у фотокопирници код поште када Цигани копирају избледела медицинска документа од ко зна кога и деле међусобно пред одлазак на руту. Сада су почели да пресрећу, да вичу и да куну ако им не даш паре. Зна се ко је код поште, ко је код цркве, ко од клинаца иде по баштама кафића, јер организација посла је пола успеха. Њихово је да се организују, а наше је да проценимо чију ћемо испружену руку и плачну молбу услишити.
Као редован посетилац психолога још од конкурса на академији сећам се да је на психотестовима било неко питање о односу према просјацима. Негативан одговор на то питање значио је да сте окрутни, шкрти и да не бисте помогли неком коме је помоћ потребна. Сада су ликови из Кустуричиних филмова бољи психолози од оних које сам некада посећивао. Ако намиришу доброту у вама процениће са којим наступом “Куме/Брате/Комшо/Сестро лепа…“ треба некоме спасити живот и искамчити вам последње паре из џепа. Ако ме то што не дам паре организованој криминалној групи чини лошим човеком, нека ме. Али ја бар не бих на питање шта бих радио када бих добио милион евра на лотоу одговорио као Цига у старом вицу: “Отиш’о у Италију и купио најпрометнију раскрсницу!“