PROSJACI

Zvono u podne.
Poštar je prošao, a ionako zuvek zvoni dvaput. Komšije obično dolaze popodne posle posla ako im nešto treba. Promoteri stranaka ne zalaze kod mene odavno, valjda im šefovi rekli da ne gube vreme. Mogu biti samo oni što prose.
Dokotrljam se kolicima kroz trpezariju, dnevnu sobu i hodnik do vrata, iz radoznalosti da vidim kojeg od njih nisam još oterao u tri lepe.

Otvaram.

Garagan od nekih 17-18 godina, prema brzoj proceni u polumraku hodnika, sa obaveznom folijom u ruci.

“Zdravo deda…“
Ustao sam naglo iz kolica i viknuo “M’RŠ!“, na šta je momentalno zdaždio prema stepenicama iako mu je lift od izlaska još stajao na spratu.
“Polomiću ti i ruke i noge ako te još jednom vidim!“, vikao sam za njim svojim umilnim glasom zbog kojeg me zovu Bunar, dok se čuo ubrzani bat koraka niz stepenice.

Ne, nije me iznerviralo njegovo obraćanje jer mi je kosa prošle godine iz srebrne-metalik naglo prešla u belu kada sam počeo da sanjam kako pucam po sudnici, već sam od pre nekoliko godina zauzeo stav prema prosjacima. Tada se desila ista situacija i čovek srednjih godina ponizno je molio pomoć za ćerku koja je bolovala od neke paralize, što sam video u dokumentima u foliji. Reče da je tu iz Masarikove, rekao je možda i broj,  ne mogu da se setim. Izvadio sam i dao mu 500 dinara, na šta je gledajući me u kolicima rekao “Nemoj komšo ti davati, treba i tebi“. Ali ipak je uzeo pare. Rekoh mu da mi ostavi jedan primerak te dokumentacije kako bih stavio obaveštenje na naš klupski forum, ali je on rekao da nema, pa će kopirati i ostaviti mi u sanduče popodne ili najkasnije sutradan. Nije ostavio ni taj dan, ni sutradan. Niti bilo koji drugi dan.
Drugar koji je radio na autobuskoj stanici pričao mi je da je gledao kako izlaze iz autobusa raznih registracija i dele grad po rejonima u koji će ko da ide da prosi. Nekada se čak i posvađaju jer znaju gde više može da se dobije. Lika iz prethodne priče sreo sam jedno jutro posle godinu i nešto dana upravo po dolasku na “posao“ kod pekare na autobskoj. Krenuo sam prema njemu, ali je već prelazio ulicu tako da nije bio šanse da ga stignem. Šteta, a baš sam hteo da ga pitam za zdravlje. Ćerkino, naravno.

Bio sam prisutan u fotokopirnici kod pošte kada Cigani kopiraju izbledela medicinska dokumenta od ko zna koga i dele međusobno pred odlazak na rutu. Sada su počeli da presreću, da viču i da kunu ako im ne daš pare. Zna se ko je kod pošte, ko je kod crkve, ko od klinaca ide po baštama kafića, jer organizacija posla je pola uspeha. Njihovo je da se organizuju, a naše je da procenimo čiju ćemo ispruženu ruku i plačnu molbu uslišiti.

Jednom sam mlađoj devojci koja je bila u kolicima kod spomenika ispred hotela rekao sam da je sramota što baca kore od pomorandže koju jede na tek postavljeni mermer, a kanta za smeće je na dva metra. Počela je da viče i da se svađa sa mnom. Nisam popustio, da bi se ona iznervirala, ustala iz kolica i pošla da me udari sandalom. To je ona što kod bivšeg SDK ili stare robne kuće izuzetno napadno viče “DAJ NEŠTO, NEMOJ DA ME PROĐEŠ!“ Izmakao sam se, a ona je proletela pored. Kad je videla da je gledaju i ljudi koji su joj nekoliko minuta pre toga dali koliko su mogli jer su mislili da je od pasa nepokretna, počela je da kune na sav glas. Nije znala da je naletela na Belog ciganina.
Prvi prosjaci koje sam u životu video bili su Laza i Marlena. Laza, koji se  sav iskrivljen gegao ulicama kao Kvazimodo, i Marlena, nemačka grofica koja se zaljubila u Srbina i ostala u Šapcu posle njegove pogibije na Sremskom frontu. Od srednje škole, kada sam kao imao SVOJE pare, davao sam im neku kintu. I ostali su im davali. Nisu bili naporni, bili su zabavni. Svi su se šalili sa njima, ni oni nisu ostajali dužni, ali ih niko nije potcenjivao ili ismevao. Marleni bi nekada plaćali da peva na nemačkom, ali o tome nekom drugom prilikom. Najveći broj prosjaka tada se viđao za Šabački vašar. Odavno nema Laze i Marlene, prosjačenje je kao sve ostalo postalo čisto profesinalno. U Beogradu se odavno vode borbe oko toga ko će na kojoj raskrsnici da prosi.

Kao redovan posetilac psihologa još od konkursa na akademiji sećam se da je na psihotestovima bilo neko pitanje o odnosu prema prosjacima. Negativan odgovor na to pitanje značio je da ste okrutni, škrti i da ne biste pomogli nekom kome je pomoć potrebna. Sada su likovi iz Kusturičinih filmova bolji psiholozi od onih koje sam nekada posećivao. Ako namirišu dobrotu u vama proceniće sa kojim nastupom “Kume/Brate/Komšo/Sestro lepa…“ treba nekome spasiti život i iskamčiti vam poslednje pare iz džepa. Ako me to što ne dam pare organizovanoj kriminalnoj grupi čini lošim čovekom, neka me. Ali ja bar ne bih na pitanje šta bih radio kada bih dobio milion evra na lotou odgovorio kao Ciga u starom vicu: “Otiš’o u Italiju i kupio najprometniju raskrsnicu!“

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.