Како је могуће да се један Јозеф (Пулицер) замени другим Јозефом (Гебелсом), а у неким случајевима и трећим (Јозефом Менгелеом)? Врло лако, ако су медији у вашим рукама. То ћу показати на неколико примера везаних за рат у БиХ.
,,Њуројк тајмс“ је 1992. објавио чланак Џона Барнса о ,,стравичним злочинима Срба у околини Сарајева“. Да би то илустровао Барнс је навео како су Сретко Дамјановић и Борислав Херко убили браћу Касима и Асима Блекића, због чега су у новембру 1992. осуђени на смрт. Док су осуђени Срби чекали на извршење смртне казне ,,Њујорк тајмс“ је 1997., у чланку ,,Жртве заточених Срба пронађене живе-срамота за Босну“, објавио како су браћа Блекић нађени живи и здрави како чувају овце у Вогошћи, али, наравно, нису навели да живе у кући која је била власништво протераних Срба. Када су питали Сретка Дамјановића зашто је признао злочин који није починио, подигао је мајицу и показао загнојене ране од ножева и поломљена ребра као последице убеђивања. У својој серији текстова Барнс је описивао и ,,стравичан злочин над муслиманима“ у реду за хлеб у ул.Васе Мискина, који је, а како другачије, приписан Србима, због чега су Србији уведене економске санкције. За ту серију текстова Барнс је добио Пулицерову награду.
Сећате ли се ,,кључне слике која је обележила рат у Југославији“?
За оне који не знају, ево како је настала: Рој Гатман је писао о српским ,,логорима смрти“ у БиХ, а екипа новинара из Енглеске (Пен Мршал са ITN канала, Жан Вилијем са Канала 4, Ед Вулијами из ,,Гвардијана“ и сниматељ Џереми Ирвин) на позив председника Републике Српске, др Радована Караџића, дошла је да те наводе провери. Прво су посетили логоре у Суботици и Лозници, али су отишли разочарани, јер ту није било ничег осим обичних насеља за избеглице. Онда су се упутили у Омарску, о којој је Гатман написао ,,потресну репортажу“ 2.8.1992., у којој је навео како се све муче и убијају муслимани. И посета Омарској је такође била разочарење, јер није имала ничег ексклузивног што би читаоце и гледаоце могло задовољити, иако је Рој Гатман је за тај чланак добио Пулицерову награду. Последња нада им је био логор у Трнопољу, код села Козарац. Шему логора имате на слици испод.
Једино што је у логору било ограђено жицом је био простор старе пијаце, а новинари су КРОЗ РУПУ У ЖИЦИ ушли баш у тај простор и почели да снимају људе који су из радозналости прилазили огради, да виде шта се дешава. Од читавог материјала су касније изабрали само слику Фикрета Алића, који се ни крив, ни дужан појавио на насловној страни ,,Тајма“, што је за читав свет био кључни доказ да ,,логори смрти“ у којима се муче и изгладњују муслимани постоје. Чак је црно-бела слика упоређена са сликама из нацистичких логора (,,Дејли мејл“). Пени Маршал и екипа су добили силне награде, како новинарске, тако и новчане. Ед Вулијами је своју првобитну репортажу, у којој није навео да је видео било шта ,,стравично“, касније преточио у књигу ,,Доба пакла“ (Seasons in Hell), јер је схватио да се пљување по Србима може добро уновчити.
А онда је супруга Томаса Дајхмана, немачког новинара, видела слику на насловној страни ,,Тајма“ и упитала га како то да је бодљикава жица причвршћена на носећим стубовима на оној страни према затвореницима, ако се ради о логору. Дајхман, који је инжењер грађевинарства по струци, кренуо је у истраживање и до танчина разбио мит о ,,кључној слици рата у Југославији“. Да не бих препричавао комплетан текст објављен и ,,НИН-у“ имате овде. Оно што је занимљиво је да је Пени Маршал и осталима БИЛО ЗАБРАЊЕНО да разговарају са Дајхманом, а адвокати ITN-a су запретили свим британским новинама да се не оглашавају о овој теми док се ствар не рашчисти на суду! Докле је лудило ишло показује и податак да су из компаније ITN тражили да се комплетан тираж листа ,,ЛМ“, који је објавио Дајхманово истраживање исече и уништи, а да се лист извини и плати одштету!
Такав случај је и са ,,сто хиљада силованих муслиманки“. Иако је 117 светских комисија, да, добро сте прочитали: 117 (стоседаманаест), истраживало силовања муслиманки у БиХ и међу 500 000 избеглица у Хрватској, регистровано је 40 силовања, у шта улазе и она од баке која није знала ни где се налази, нити зашто су је довели на место сведочења, као и чувено порађање муслиманке коју су силовали Срби, а која је као последицу тога у Швајцарској родила црнче. О тим абнормалним преувеличавањима писао је и Мирослав Лазански у својој књизи ,,Јутарња патрола“.
Ово су само неки од примера медијских лажи о рату који се водио у БиХ. ,,Режисери“ су баш били кративни и дали су себи одушка. Чему су служиле толике лажи? Према оној старој изреци Мартина Лутера Кинга ,,Лаж је као грудва снега: што се дуже котрља, све је већа…“, толике лажи су се од масакра у улици Васе Мискина, преко Маркала и Тузланске капије гомилале, и гомилале, и гомилале, док нису довеле до оне највеће-геноцида у Сребреници.
Србомрсци ће рећи ,,Ма да, опет сте ви Срби једини у праву, а читав свет је у криву“. Другосрбијански аутошовинисти би рекли ,,Да треба да признамо злочине и извинимо се“. Хајде онда да видимо да ли један народ у жељи да очува своју духовност може да буде искључива жртва у борби за истину.
Да ли је Барнс знао да су браћа Блекић живи? Наравно да је знао, јер постоје подаци да су их представници међународне заједнице управо у тој српској кући посетили. Да ли је знао да је масакр у реду за хлеб у улици Васе Мискина намештаљка муслиманске стране? То сам сигуран да је знао, ако ни по чему другом а оно, као искусан новинар, по томе што су камере на пијаци биле постављене пре експлозије (која, како је касније утврђено, није изазвана гранатом са српских положаја, већ активирањем мине распрскавајуће усмереног дејства-МРУД на самој пијаци). Да ли су они који су Барнсу доделили Пулицерову награду знали да је оно што пише лаж? Наравно да јесу, јер су Сенат и Конгрес САД, УН и Савет безбедности три дана пре доношења резолуције 757, којом су Србији уведене санкције, били обавештени да су злочин у реду за хлеб починили муслимани. И поред тога Американци су пет година штампали и продавали по пет милиона примерака дневно ,,Њујорк тајмса“, да би сваки таксиста и конобар у Њујорку знао да су Срби злочиначки народ, а на питање зашто су злочинци нису умели да одговоре. ,,Истина која није речена у право време, гора је од лажи“ (Тургењев), тако да њихов чланак после пет година, у ком признају да су обмањивали читаоце, ничему не служи, пошто су они објављивани у тих пет година већ нанели немерљиву штету (о чему више можете прочиатати овде).
Да ли је Рој Гатман, бивши дописник ,,Ројтерса“ у Београду, а касније дописник ,,Њујздеја“ (Newsday) из Загреба и Сарајева, знао да су српски логори смрти само преувеличана ,,ексклузива“? Да ли је 1991. знао да је гранатирање Дубровника, којем је ,,лично присуствовао“ у хотелској соби у Херцег Новом, само режирани инцидент?
Наравно да је знао, јер је био агент ЦИА-е, што се открило кад су Срби заробили британског плаћеника Роберта Алана Лофтхауса у фебруару 1993. године на планини Мајевици. Он је тада признао да је у сателитској комуникацији са америчким репортером који се зове Рој Гатман, који му је рекао да је агент ЦИА-е под кодним именом ,,2-IC”. Извори за Гатманове репортаже о српским „масакрима“ и „масовним силовањима“ у БиХ били су Исламска заједница, Турско-Америчко друштво жена, директор телевизије Тузла др Ариф Тановић и поменути Лофтхаус. Да ли су онда они који су му дали Пулицериву награду знали да су његове репортаже лаж? Мислим да је одговор на ово питање непотребан, јер не да су знали, већ су и учествовали у креирању тих извештаја.
Да не заборавимо још једног добитника Пулицера, а то је Дејвид Роуд, дописника бостонског Кришчн Сајенс Монитора (Christian Science Monitor). Он је користио изворе ЦИА-е, која је из сателита лоцирала места око Сребренице на којима су масакрирани муслимани. Ваљда су ти сателити способни да у ,,масовним гробницама“ кроз земљу виде обрезана споловила убијених, не знам по чему другом би знали. Роуд је 1995. у Сребреници нашао „крв по зидовима и разбацана документа несталих“, али не и масовне гробнице које је тражио по ЦИА-ином налогу. Без обзира што те гробнице никада нису пронађене, Роуду је за репортаже о истим уручена ,,престижна“ новинарска награда.
Да су Американци једног Јозефа (Пулицера) одавно заменили са другим Јозефом (Гебелсом), лако се може доказати из чињенице да је у Америци новац ,,Бог у оптицају“. Јозеф Пулицер је своје норме поставио у ,,Северноамеричкој ревији“ још 1904.године: ,,Ништа сем највиших идеала, најискреније жеље да се ради поштено, најдубљег познавања проблема, као и искреног осећања моралне одговорности, не може да спаси новинарство од додворавања пословним инетресима, од себичних интереса и себичних циљева супротних јавном добру“. Надам се да је из претходног јасно да награда није додељена Гатману, Барнсу и Роуду за постулате којима је намењена, односно за истину, већ управо супротно. Да ли се такво понашање може назвати нормалним? Нисам психијатар, али ми нешто говори да је далеко од нормалног.
Да ли је остатак међународне зајенице знао да су ти извештаји лаж и превара намењени сатанизацији комплетног народа? Ни овде није потребан одговор, за оне који верују у истину примера је и превише, а залуђеницима ионако никакав доказ није довољан. Чак ни то да су измасакрирани муслимани пронађени живи и здрави. Чак ни то да су енглески новинари у Трнопољу из ограђеног дела снимали људе који су ван жице. Чак ни то да је Пени Маршал циљано изабрала баш Фикрета Алића да би од њега направила логораша за своју причу, иако су сви поред њега нормално ухрањени, што јој је један од њих и потврдио.
Чак ни то да ју је после њене репортаже Радован Караџић поново позвао да провери своје наводе и притерану доказима ,,очисти своју савест“, али њој је већ тада било забрањено да разговара са било ким на тему Трнопоља. Чак ни то да је Ед Вулијами у првобитном извештају није навео ништа застрашујуће, јер је његове наде распршио Инар Гнарић, муслиман из групе ван жице с којим је разговарао, рекавши му да су у Трнопоље дошли ,,из безбедносних разлога“, а не присилно, док је после у књизи ,,Доба пакла“ Трнопоље ипак назвао концентрационим логором, јер, ето, ,,тај термин му се учинио најпогоднијим“. Са набрајањима свих тих глупости бих отишао сувише далеко, а кога детаљније инетересује нека узме књигу Димитрија Ристевског ,,Општа рехабилитација Србије“, одакле црпим већину навода, па нека прочита.
Шта је поента? Поента је да је свет тешко душевно оболео, а Западна ,,цивилизација“ нарочито. Поред свега што сам до сада прочитао и што и даље читам, једноставно немам другачију дефиницију. Како се другачије могу објаснити толике лажи, због кога је један народ сатанизован у свету, коме су због измишљених логора и злочина уведене санкције, да би на крају са 3800 летова и физички био покушан да се спали и избрише са територија на којима је вековима живео? Каква је то промена свести извршена код људи када на основу лажне слике могу да поверују да је Трнопоље концентрациони логор, а Челебић, у ком је било заточено 7700 Срба из Коњица и околине, од којих је убијено 165, ,,догађај у условима окупације“? Каква је то ,,цивилизација“ која поверује у десетине и стотине хиљада силованих муслиманки, од којих се пријавило 40 (рачунајући и бабу и ону која је родила црнче), када је само у логору челебић силовано 130 Српкиња (поступак за то у Хагу подигнут само против тројице муслимана и једног крвата)? Како неко ко себе сматра рационалним бићем може да поверује у сведочење Штефана Шварца поводом силовања муслиманки, по коме је ,,Неидентификована хрватска докторица, у неименованој медицинској установи, вршећи обдукцију неидентификоване муслиманке нашла псећи заметак“, за шта је Шварц оптужио Србе? Какво је то зло завладало када ЦИА из сателита види обрезана споловила у гробницама око Сребренице, а не види 200 000 српских избеглица из Крајине у колони дугој 600км?
Једини одговор на ово дала је психологија, објашњавајући да се ,,узрок сатанизације не налази у оном ко се сатанизује, већ у оном који неког сатанизује“. Када се то зна онда је лако разумети зашто се Енглезима, најгеноциднијој нацији на планети (Индија, Аустралија, Америка, Канада…), привиђа геноцид у Сребреници и зашто истрајавају на резолуцији по којој би се кажњавали сви који тај геноцид негирају, Американцима, који су истребили 10 милиона Индијанаца, забранили им језик и културу, и Немцима, који су у својим логорима убили 6 милиона Јевреја. Једноставно, потребно им је нешто на шта ће указивати како би скренули пажњу са сопствених злочина.
,,Зло има биолошку основу, јер се увек завршава злочином, а агресивност којом се злочин врши својствена је нижим облицима живота. Или другачије: агресивност је својствена човеку препотопског доба и, управо ради те чињенице коју наука никада неће оспорити, колико год се развијени Запад бесрамно хвалио културом и цивилизацијом, слободом и људским правима, агресивно понашање којем веома често прибегава биолошки га лоцира далеко испод цивилизацијског нивоа на ком су Срби, јер Срби нису агресивни и када се агресија над њима врши, већ се само бране, како то природни закони и налажу“ (цитат из поменуте књиге Д.Ристевског).
Према томе, Срби немају за шта да се било коме извињавају и осећају пониженим, напротив, могу да се осећају поносним што су се једини успротивили ,,Новом светском поретку“ и злу које се подводи као нормално понашање.
