PROCES (1)

Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Svi koji me znaju, znaju me kao borca. Da nisam bio borac ne bih ni preživeo sve ono što sam preživeo, a što bi malo ko preživeo. Ne mislim tu samo na borbu za život već i na borbu protiv sistema, zbog čega me odavno zovu “ispravljač krivih Drina“ ili “borac protiv vetrenjača“. Posle životnih te, istina, malobrojne pobede bile su najslađe, jer saznanje da si izborio nešto što je za dobrobit svih davalo je snagu za dalje borbe. Koje ovde zbog rak-rane društva koja se zove pravosuđe nikada ne prestaju. Poniženja koja sam doživeo kao oštećeni u krivičnom postupku nakon saobraćajne nezgode opisao sam u nekoliko članaka na blogu u kategoriji Pravda.

Pošto je i pored totalne nezainteresovanosti Javnog tužioca okrivljena oglašena krivom, mislio sam da će parnica protiv osiguranja okrivljene biti u nekoliko ročišta rešena jer se radilo samo o visini štete. Suđenje protiv osiguranja “Delta Đenerali“, koje se sada zove “Đenerali osiguranje Srbija“, počelo je 5.12.2012.godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u Ustaničkoj ulici. Prva ročišta su protekla u iznošenju dokaza i advokat je od mene tražio dokaze da sam se bavio ugradnjom i servisiranjem klima-uređaja jer se potražuje i deo štete zbog radne nesposobnosti (renta). Pored računa firmi preko kojih sam nabavljao i vršio naplatu usluga iz kompjutera sam odštampao tabelu korisnika iz 2008.godine sa nekih 157 imena i adresa. To je bio neki sasvim slučajan izbor jer sam od 2000. imao godina kada sam ugrađivao i više klima, ali i onih kada sam ugrađivao manje.

Podatke o korisnicoma u kompjuter sam počeo unositi od 2003. i do 2009.godine sam mogao izabrati bilo koju godinu, ali izabrao sam 2008. i odštampan spisak predao advokatu kako bih mu pokazao kako ti spiskovi izgledaju. Predložio sam da se kao svedoci predlože vlasnici firmi preko kojih sam radio i vlasnici firmi gde sam ugradio najviše klima, nekih pet, šest ljudi. Advokat je protivno tom predlogu samovoljno predao kompletan spisak u dokazni materijal, tako da je ispalo da prdlaže svih 157 lica kao svedoke! Negde 2013. od Prvog i Drugog osnovnog suda u Beogradu formiran je Treći osnovni sud i moj predmet je, pogađate, zapao u taj novoformirani sud. To ne bi bio nikakav problem da sudija koji je vodio postupak nije ostao u Prvom osnovnom sudu.
Iako je ročište za saslušanje tužilaca, odnosno mene, dece i majke, još 30.3.2013. zakazano još za 14.2.2014. advokat mi u januaru 2014. javlja da još uvek nije određen novi sudija koji će postupak voditi i da nije sigurno da će to ročište uopšte biti održano. Pošto bi taj novi sudija morao prvo da se upozna sa svim dokazima iznetim u prethodna tri ročišta odmah sam poslao dopis Sektoru za pravosuđe Ministarstva pravde, na koje me je u ranijoj prepisci uputio Ministar pravde, i molio ih da urgiraju kako bi se sudija odredio i ročište održalo.

Sektor za pravosuđe mi dostavlja dopis od 6.2.2014. da su tražili izjašnjenje o postupanju u predmetu od Predsednika Prvog osnovnog suda iako sam u zahtevu naveo da se postupak vodi pred Trećim! Posle zvanja telefonima i razmene elektronske pošte majka, deca i ja dana navedenog u pozivu odlazimo da prisustvujemo ročištu 14.2., još uvek bez saznanja da će to ročište sa sigurnošću biti održano. Zgrada suda se nalazila u Ustaničkoj ulici, preko puta Specijalnog suda. Crvena fasadna cigla sa mnogo stepenica. Nekako sam uz pomoć ćerki sišao sa ulice do suda, a onda su nam rekli da je sudnica na prvom spratu.

Srećom postoji lift koji je radio (za razliku od Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici gde su i rampa za kolica i lift napravljeni samo forme radi), pa sam se popeo liftom dok su ostali išli stepenicama. Kada smo bili prozvani ušli smo u sudnicu od nekih 10-12 kvadrata. Klasičan raspored: dva reda ofucanih stolica po tri u redu, naspram sto za sudiju i daktilografkinju, levo moj advokat i pripravnica, desno zastupnica tuženog. Nakon što je sudija uzeo lične karte obratio se mlađoj ćerci:
– Vi niste punoletni?
– Za dva meseca punim 18 godina.
– Ali sada niste, ne možete prisustvovati suđenju.
– Pa kako kada sam dobila poziv?
– To nema veze. Na to je moj advokat reagovao i zamolio da se mlađa ćerka sasluša jer je uredno dobila poziv, da je ne bi kao svedoka zvali za par meseci kada bude punoletna.
– To što je dobila poziv me ne interesuje, nisam joj ja poslao poziv jer tada nisam bio sudija na ovom predmetu. Molim Vas izađite.
Šta je dete moglo drugo da uradi nego da izađe. Meni je sudija rekao da ukratko iznesem kako sam nastradao i kakve posledice je ta nesreća ostavila na mene i porodicu, što sam ukratko i uradio. Osim toga, rekao sam šta sam sve radio u životu osim što sam bio oficir u vojsci. Naveo sam da sam imao pržionicu kafe, da sam se bavio prodajom softvera za jednu beogradsku firmu, da sam bio šef benzinske pumpe i agent osiguranja, ali da sam se najduže bavio montažom i servisiranjem klima-uređaja, što bih i sada radio da nisam osakaćem od strane osiguranika tuženog. Naravno da je u zapisnik ušla samo skraćena izjava svega navedenog. U daljem toku zastupnica tuženog je tražila podatke o tome kolika mi je penzija, da li imam neke druge prihode, do kada sam primao pomoć drugog lica i zašto sada tražim da se odredi iznos za to… Nakon toga je izjavila da ja po Zakonu o radu nisam smeo da se bavim drugim poslom jer sam se nalazio u invalidskoj penziji i samim tim sam nesposoban za obavljanje bilo kakvog rada. Odgovorio sam da u nalazu Više vojnolekarske komisije na osnovu kojeg sam penzionisan piše “Nesposoban za profesionalnu vojnu službu“, a ne za bilo kakav rad i da se Zakon o radu nije odnosio na vojsku (rad u vojsci je regulisao Zakon o vojsci), jer sam nakon penzionisanja imao i uredno upisan radni staž u “Unika osiguranju“ gde sam radio kao agent osiguranja. Osim toga znao sam još vojnih lica koja su nakon odlaska u invalidsku penziju bez problema zasnovala radni odnos, najčešće na poslovima obezbeđenja. Pitala me je još zbog čega sam otišao u penziju, da li sam bio ranjavan i da li su ta ranjavanja ostavila neke fizičke posledice.
Iako je to sve imala u dokumentaciji odgovorio sam da sam kao oficir dva puta ranjavan, ali da ta ranjavanja srećom nisu ostavila neke teže fizičke posledice jer sam kasnije bio veoma solidan fudbaler, basketaš, plivač i skijaš, kao i da sam išao na ekstremne sportove kao što su paraglajding i rafting na divljim vodama. I onda je zastupnica tuženog pitala:
– Da li je montaža klima zahtevan fizički posao? Nisam mogao da verujem šta me pita i pogledao sam u sudiju koji je ćutao. Upitao sam ga da li treba da odgovorim na tako glupo pitanje, na šta je zastupnica odmah uložila prigovor:
– Molim Vas da u zapisnik uđe da mi je rekao da sam glupa! Ne čekajući odgovor sudije nastavio sam:
– Gospođo, ako imate spoljnu jedinicu od 40 kilograma, unutrašnju jedinicu od 15, sanduk sa alatom od preko 30 kilograma, merdevine i cevi, i sve to treba sa kolegom da podignete, recimo, na četvrti sprat bez lifta…
– Dobro…
– …i kada sve to popnete bušite rupu sa burgijom od pedeset pet milimetara kroz betonski zid…
– Dobro, shvatila sam…
– …i kada probušite rupu visite na zidu ili na nekom krovu kao Spajdermen kako bi povezali spoljnu i unutrašnju jedinicu…
– …
– …i kada sve to uradite onda alat i merdevine morate da snesete, i tako nekoliko puta dnevno, da li mislite da je to fizički zahtevan posao?!
– U redu, u redu, shvatila sam. I ova rasprava je samo u jednoj rečenici ušla u zapisnik.
Kasnije su starija ćerka i majka dali iskaze. Kada je sudija zakazao sledeće ročište za 17.3. i naveo koje svedoke treba pozvati, praktično na samom kraju suđenja, ne znam u vezi čega je zastupnica tuženog dobacila “da sud uzme u obzir da se ne radi o naročito teškom invaliditetu JER JE TUŽILAC U SUDNICU UŠAO NA SVOJIM NOGAMA“, na šta je iz majke kroz suze grunulo:

– Kako vas nije sramota? Pa gde će vam duša da tako nešto kažete? Znate li vi šta je on sve prošao? Znate li kroz šta smo mi prošli i još prolazimo od kada je nastradao? Znate li kako se muči i kako se njegova deca muče? Sram vas bilo! Odjednom je prestala da plače i počela da se udara po grudima. Dok je prevrtala očima padajući na pod rekao sam starijoj ćerci da je digne, a pripravnici da pozove mlađu ćerku koja je bila napolju. Starija je imala flašicu sa vodom u torbi počela da je prska po licu. Mlađa je uletela u sudnicu i videvši babu na podu počela i ona da plače. Ona i sestra su pokušavali da je podignu, moleći je da diše. Sudija je rekao da je iznesu iz sudnice na hodnik gde je bilo više vazduha.
Dok sam se kidao jer praktično nisam mogao ništa da uradim, gledao sam u zastupnicu tuženog kako opušteno pakuje svoje stvari dok su moju majku ćerke u polusvesnom stanju iznosile iz sudnice. Iako sam prilikom dolaska majku upozorio da može biti provokacija od strane tuženih na ovakvu bezdušnost je nisam mogao pripremiti. Ćerke su je nosile između sebe po hodniku polivajući je i šamarajući dok nije povratila dah. Polegli su je na jednu od stolica dok je sva požutela zapevala “Joooj, joooj“. Starija ćerka ju je povremeno polivala vodom, a mlađa je kroz plač ponavljala “Nemoj baba“. Kada je zastupnica izašla iz sudnice moj advokat joj je prišao i nešto pričao sa njom, da bi dotična osorno izgovorila:
– Pa pobogu, nije to ništa lično! Majka je počela da šišti i da kida bluzu na sebi od nemoći da bilo šta uradi. Pomislio sam da će je ili udariti srčka ili da će potpuno odlepiti. Ustao sam i ne znam kome rekao, da li adokatu ili sudiji, da spreči dalje provokacije, nakon čega se zastupnica udaljila iz hodnika.
– OVO sud?
-kroz suze je vikala majka. OVO sud? Sram vas bilo sve! Zašto je sudija nije udaljio kada je rekla da si ušao na svojim nogama? I TO sud? Jesi li ti zato išao da ratuješ? Jesi li zato ranjavan? Za ovo si krvario, da te bez noge vređaju na sudu? Nisi hteo da slušaš kad sam ti pričala da bežiš, eto ti tvoje Srbije! Majku vam jebem svima! Ćerke su je posle pružanja prve pomoći nekako dovukle do kola. U povratku su na zadnjem sedištu sedele mlađa ćerka i majka, a napred starija ćerka i ja. Majka je sve vreme plakala i klela, nismo nikako mogli da je smirimo. Iako je starija ćerka trebala da preuzme volan kod benzinske pumpe “Zmaj“, gde smo se u dolasku smenili jer se još uvek boji da vozi kroz Beograd, nastavio sam da vozim jer sam video da je bila iscrpljena od svih dešavanja. Sa auto-puta sam se isključio u Šimanovcima i nastavio kroz sremačka sela. Ćerke su zaspale posle tolikog stresa, pa se i majka malo primirila. Negde posle šećerane u Pećincima na pravini od nekoliko kilometara naišli smo na crni “Mercedes“ novije proizvodnje, “S“ klase, koji se kretao sporo kao da je bio u turističkom obilasku.

Na putu nije bilo drugih kola. Izbacio sam migavac i pošao u obilazak. Kada sam došao naspram prednjih vrata vozač je počeo da skreće levo i da nas gura sa puta. Zakočio sam naglo da nas ne bi udario i svi u kolima su se trgli iz do tada mirne vožnje, a mlađa ćerka je spala sa babinih krila gde je spavala. Svirao sam mu misleći da me možda nije video i ponovo krenuo da ga obiđem, da bi kada sam ga skoro obišao vozač “Mercedesa“ još energičnije skrenuo ulevo skoro ušavši na leva vrata u kola. Sišao sam sa puta levim točkovima, dodao gas i uspeo da ga obiđem. Malo je reći da je starija ćerka bila prestravljena, pukušavši da sa vezanim pojasom pobegne sa suvozačkog sedišta na moje.
Pošto kroz zatamnjena stakla nisam mogao da vidim ko je vozač počeo sam da kočim, želeći da saznam zašto se neko tako bahato ponaša, ali je majka rekla “Sine, deca su ti u kolima“, pa sam nastavio da vozim ne želeći da ih još više izlažem stresu. U retrovizoru sam video registarciju ŠA 055 OT (ili TO), a vozač je kao da se ništa nije desilo nastavio da vozi svojih 50-60 na sat.

Nažalost, nikada nisam uspeo da saznam ko je bio vozač tog “Mercedesa“ i zašto je pokušao da nas izgura s puta. Ili na sreću. Kada smo najzad stigli kući dao sam majci neki lek za smirenje i pitao je da li joj je malo bolje.
– Htela sam da umrem tamo u sudu. Pa da me ona nosi na duši. Htela sam da umrem od sramote u kakvoj državi živim. Htedoh joj reći da je duša kod advokata iluzoran pojam kao i “država“ Srbija, ali sam oćutao.
Tek krajem februara stigao je odgovor Trećeg osnovnog suda povodom pritužbe Ministarstvu pravde na to što novi sudija za vođenje postupka nije bio na vreme određen. Pošto je vreme izgubljeno jer je moja pritužba otišla prvo u Prvi osnovni sud u Treći je stigla tek 14.2.2014., odnosno na dan ročišta, što znači da nisam intervenisao ročište bi verovatno bilo odloženo. U odgovoru je prigovor odbačen kao neosnovan jer je ročište održano po planu???

Zašto u vreme elektronske pošte dopisi između beogradskih pravosudnih institucija putuju i više od deset dana nisu uspeli da otkriju ni inspektori Holms, Megre i Poaro zajedno sa Molderom i Skali. (Nastaviće se)


Podeli
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Pregledano: 2296 puta

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Scroll to Top