Prilog za ,,unutrašnji dijalog” o Kosovu (3)

 

Etničko čišćenje Kosova i Metohije počelo je davno, ali završni udarac u otimanju nekada čisto srpske teritorije zadali su komunisti. Osim što su nakon Drugog svetskog rata zabranili povratak oko 200 000 Srba i Crnogoraca na svoja ognjišta, na intervenciju Fadilja Hodže kod Tita iz logora u Vršcu su oslobođeni balisti koji su počinili stravične zločine tokom rata. Za to što su pobili 115 000 Srba i Crnogoraca (podatak iz knjige ,,Psihološka rehabilitacija Srbije” Dimitrija Ristevskog) komunistički režim ih je nagradio otetim imanjima na KiM.

Osim toga, Albanija je pedesetih godina isterala 15000 balista, a Jugoslavija ih je primila i naselila na KiM, zamajavajući narod pričama kako su, eto, jadni ljudi pobegli od terora. Da zlo bude veće, tadašnje rukovodstvo SFRJ naredilo je da se vojska ukloni sa granica, tako da su se Šiptari slobodno kretali kao po korzou, usled čega se ceni da je za to vreme na KiM došlo oko 400 000 Šiptara. I dok su naši ljudi odlazili u beli svet pokušavajući da stvore sebi egzistenciju, država je odvajala sredstva ,,za razvoj Kosova”, koja su Prištini korišćena za kupovinu kuća i zemljišta doseljenim Šiptarima.

Komunisti su radi prikrivanja legalne albanizacije Kosova na najviše državne, partijske i pokrajinske dužnosti postavljali emigrante iz Albanije i Srbe i Crnogorce problematičnih političkih i moralnih uverenja, koji su podržavali albanski nacionalizam i nasilje nad Srbima i Crnogorcima, što je za posledicu imalo iseljavanje nekoliko stotina hiljada Srba i Crnogoraca sa KiM. Poslednji ekser u sanduk srpske državnosti komunisti su zakucali Ustavom iz 1974. kada su u SR Srbiji stvorene autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija kako bi se Srbija stavila u podređeni položaj. Najviše zahvaljujući rukovodstvima Slovenije i Hrvatske stvoreni su uslovi za raspad SFRJ jer tim Ustavom država više nije bila federacija već konfederacija.

Čak se ni nakon oružane pobune 1981. jugoslovenske vlasti nisu udostojile da spreče nasilje, zbog čega se iselilo još oko 40 000 Srba i Crnogoraca sa Kosova. Tada je otkriveno 9 ilegalnih organizacija i 90 ilegalnih grupa sa preko 1000 članova, a upravo savezne i pokrajinske vlasti su učestvovale u uništavanju dokumentacije o zločinima i prikrivanju legalne albanizacije Kosova i Metohije. Za one koji slabije poznaju istoriju, kao i za one koji se još uvek kunu u Tuta i , sve prethodno navedeno dogovoreno je još na Četvrtom kongresu KPJ održanom 1928. u Drezdenu, o čemu možete pročitati ovde. Da su za Srbe komunisti najveće zlo upozoravao je i patrijarh Varnava u svojoj poslanici za Božić 1936.

Pošto Šiptari nisu kažnjeni za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu nad Srbima i Crnogorcima normalno je da su bili u uverenju da ti zločini nisu kažnjivi, zbog čega su nastavili da ih čine decenijama nakon rata. Posle Titove smrti i početka raspada KPJ Srbija je u skladu sa Ustavom pokušala da uspostavi vlast nad sopstvenom teritorijom, kada su se odjednom na KiM sve češće počeli pojavljivali hrvatski i slovenački političari i ,,intelektualci”, koji bi ostatku SFRJ i sveta objašnjavali kako su na Kosovu ugrožena ljudska prava Albanaca. Kada je početkom građanskog rata u SFRJ Srbija uspela da zatvori granice i uspostavi vlast na svojoj teritoriji onda je albanski lobi u SAD uplatio 1,3 miliona dolara u fond Republikanske stranke, nakon čega je predsednik Džordž Buš potpisao ,,deklaraciju o ugroženosti prava Albanaca na Kosovu”. Osim toga, vođa republikanske većine u Kongresu je već tada radio za Šiptare sa godišnjom platom od 400 000 dolara godišnje, što objašnjava zašto su izveštaji Vorena Cimermana, amabasadora SAD u Beogradu, bili okrenuti isključivo prema ,,nasilju nad Albancima”, iako su i on i ostali kongresmeni i senatori, koji su bili česti gosti na KiM, bili upoznati sa detaljnim podacima koliko je hiljada krivičnih dela počinjeno sa pozicije albanskog nacionalizma.

Takvo smišljeno izvrtanje istine namenjeno očuvanju ,,Balkanske rute” dostave droge (objašnjeno u članku ,,Grom”) dovelo je 1999. do otvorene agresije čalanica NATO na SR Jugoslaviju, koja je započela video-igrokazom nazvanim ,,Račak”. Kao posledicu je imalo etničko čišćenje Kosmeta od ,,tlačitelja” Srba i Crnogoraca, o čemu govori činjenica da je od 1449 naselja 1000 bilo etnički očišćeno.

Nakon dva i po meseca besomučnom bombardovanja od strane 19 članica NATO, dobrim delom civilnih ciljeva, potpisan je Kumanovski sporazum i usvojena rezolucija Saveta bezbednosti OUN 1244, kojima su definisane odrednice na osnovu kojih će se pristupiti budućem rešavanju statusa Kosova. U navedenim dokumentima možete videti da je KiM predato pod privremenu upravu OUN i da ostaje sastavni deo SRJ, odnosno Srbije, a da je OUN ovlašćen da pokrene politički proces kako bi se ustanovio konačan status Kosmeta.

Taj proces je započeo krajem 2005. i iako Srbija više nema faktički suverenitet nad KiM, zadržala je pravni i sve dok u rukama ima tu tapiju Šiptari ne mogu tvorevinu nastalu iz fizičkog, političkog i pravnog nasilja ozakoniti. Ali tu su opet komunisti i njihova fizička i politička deca u Srbiji da im to omoguće.

 

 

Kraj trećeg dela.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.