Prilog za ,,unutrašnji dijalog” o Kosovu (4)


U prethodna tri dela mogli ste pročitati da je prodaja i predaja Kosova i Metohije počela davno. Kada je Srbija počela da zavodi red NA SVOJOJ TERITORIJI kako bi sprečila tihi genocid koji je trajao decenijama od strane Šiptara nad Srbima i Crnogorcima, onda su je članice NATO protivno svim međunarodnim konvencijama bombardovale, sa obrazloženjem da su Šiptarima ugrožena ljudska prava (što je već bio isprobani scenario gde god je Amerika vršila ,,uvođenje demokratije”). Naravno da se nije radilo ni o kakvom ugrožavanju ljudskih prava, već su se Šiptari po prvi put suočili sa zabranom činjenja zločina nad Srbima i Crnogorcima, na čemu su svoju egzistenciju na KiM zasnivali pet decenija. Suočavanje sa zabranom činjenja zločina značilo je i smanjen protok droge, belog roblja i oružja ,,Balkanskom rutom”, što je automatski značilo da su ugrožena sredstva kojim je Albanski lobi finansirao američke senatore i predsednike, a verovatno i deo političara u Evropi. I upravo to potencijalno smanjenje priliva sredstava bilo je jedan od glavnih razloga zašto se Srbiji nije smelo dozvoliti da zavede red u skladu sa Ustavom i zakonima.

Iako je rezolucijom 1244 Kosmet privremeno predat pod upravu OUN, Privremena administrativna misija OUN na Kosmetu-UNMIK i mirovne snage predvođene NATO-om (KFOR) ignorisali su Kumanovski sporazum i rezoluciju 1244 i otvoreno se stavili u službu jedne strane-Šiptara, čime je izvršena otvorena okupacija dela srpske teritorije.

Da bi se ta okupacija opravdala morala se promeniti vlast u Srbiji, pa je sa nekoliko desetina miliona dolara datim opozicionim strankama 5.oktobra 2000. sa vlasti skinut Slobodan Milošević (između ostalog i falsifikovanjem rezultata izbora), dok su na vlast postavljane marionete za koje je narod mislio da ih je birao, a u stvari izvršioci zapadnih nalogodavaca. Okupacija se nastavila otimanjem ogromnih rudnih bogatstava od strane EU i NATO (pogledati sliku ispod), čime su od Kosmeta napravili kriminalnu tvorevinu kojoj je osnovna funkcija logistička podrška međunarodnom organizovanom kriminalu.

Jedna od teorija zavere čak govori da je srpski premijer Zoran Đinđić ubijen jer je počeo da pokazuje buđenje nacionalnog identiteta i jer je hteo da spreči pljačku i otimačinu prirodnih bogatstava na Kosmetu, što bi čak i da je istina bilo glupo, pošto kada uzmeš pare od zapadnih ,,investitora” sigurno ih nisi dobio da bi štitio nacionalne interese.

Nepostupanje ovlašćenih međunarodnih organa u skladu sa potpisanim dokumentima dovelo je do martovskog pogroma 2004.godine, kada je oko 4.000 Srba izgnano iz svojih kuća širom Kosova i Metohije. Tokom pogroma poginulo je 28 ljudi, 35 pravoslavnih manastira je uništeno ili oskrnavljeno, a oko 930 srpskih domova je spaljeno i uništeno. Iako je 2005. započet dijalog o konačnom statusu Kosmeta samoizabrana skupština Kosova je 17.2.2008. po nalogu Amerike jednostrano proglasila nezavisnost tzv. Republike Kosovo. Odmah sutradan, prva zemlja koja je priznala Kosovo bila je, gle čuda, Amerika. Naravno da su i ostale zemlje-članice NATO koje su bombardovale tadašnju SR Jugoslaviju brže-bolje priznale Kosovo kako bi opravdale počinjen zločin. Do sada je od 193 članice Organizacije Ujedinjenih Nacija, takozvano nezavisno Kosovo priznalo 109 zemalja, a pošto 15 država koje su priznale Kosovo nemaju ni milion stanovnika to prema broju stanovnika znači da od 7.030.000.000 stanovnika na zemlji tzv. Kosovo ne priznaje 6.050.000.000. Sama ta činjenica da više od 6/7 svetske populacije ne priznaje tz.Republiku Kosovo kao nezavisnu državu, jer nikakve osobine države i nema, govori o tome koliki je presedan u svetskoj međunarodnoj politici učinjen nasilinim otcepljenjem dela teritorije od jedne suverene države. Onda je prirodno je da su zbog tog niza bespravnih radnji koje ih opterećuju i predstavljaju negativno ostatku sveta Zapad i Amerika veoma zainteresovani da Srbija procesu nasilnog izdvajanja Kosova iz ostatka Srbije da legitimitet time što bi priznala nezavisnost tzv.Republike Kosovo.

Da li je od Srbije traženo da prizna ,,nezavisno Kosovo”? Prema izjavama naših diplomata to niko nikada ZVANIČNO nije tražio. Ako to niko nije tražio šta su to onda potpisivale prethodne Vlade? E tu dolazimo do onoga zbog čega sam pisao prethodna tri dela, a to je jedna od osobina po kojoj su Srbi decenijama unazad postali poznati-IZDAJA. Ono što običan narod ne može da shvati je činjenica da su sve Vlade nakon 5.oktobra 2000. postavljene, a ne izabrane, što znači da su sve redom bile marionetske, čitaj: izdajničke (kvislinške). Spisak činova kojima su te Vlade izdale srpske nacionalne interese bio bi previše dugačak i za višetomnu knjigu a kamoli za blog, ali jedan od najvećih je taj što Vlada Zorana Đinđića u preliminarnom obraćanju Briselu za dobijanje članstva u EU nije zahtevala da to bude učinjeno pod istim uslovima pod kojima su i druge zemlje Evrope primljene, odnosno bez uslova i u granicama definisanim njihovim ustavom. Zar mislite da je jedan od osnovnih, ako ne i osnovni uslov za vođenje pregovora o pridruživanju slučajno izbegnut? Ili je izbegnut upravo zbog gore pomenutih para? I, ako je već Vlada Zorana Đinđića to ,,zaboravila” da traži, zašto to nisu tražile Vlade posle njega? Svaki seljak je znao da treba da ponese tapiju sa granicama svoje njive da bi se učlanio u zemljoradničku zadrugu (recimo), a naše vrle ,,demokrate” zaboraviše da na pregovore o pridruživanju EU ponesu tapiju države koju predstavljaju? Ma dajte ljudi, ko normalan u to može da poveruje? A upravo to nepreciziranje koja država sa kojom teritorijom ulazi u pregovore Brisel i Vašington koriste i danas da ucenjuju Srbiju za svaki korak u približavanju članstvu.

Ako ćemo pošteno i sam početak pregovora o pridruživanju EU je čin izdaje, jer, ako smo ušli u demokratiju zašto jedno tako važno pitanje nije rešeno na demokratski način-referendumom? Zašto ni za jedno važno pitanje u državi nije raspisan referendum na kojem bi se videla volja naroda? Odgovor na to pitanje je veoma jednostavan: upravo zato što Vlade koje su nam postavljane posle 5.oktobra 2000. nisu postavljane da uvedu demokratiju u izvornom obliku, odnosno kao društveno uređenje po volji naroda: demos-narod+kratein-vladati, već u onom šatrovačkom: demokra-krademo+tija-ti i ja. (I opet se vraćamo na gore uzete pare. Detaljnije objašnjeno u člancima Pljačka 1 i Pljačka 2.) A kada ti neko sa strane pod plaštom demokratije postavlja vlast u državi kako bi uništio celokupnu privredu, opljačkao prirodne resurse i uveo kompletan narod u dužničko ropstvo to se zove…kako? O…? O…? O-ku…Hajde, nije teško: o-ku-pa…Bravo-OKUPACIJA.

Možda je malo teže za shvatanje, pogotovo neobrazovanom stanovništvu, ali kada se gornja činjenica shvati onda je lako razumeti kako su kvislinške Vlade stavku po stavku uništavale osnovne stubove društva: zdravstvo, školstvo, sudstvo, vojsku i policiju. A ako takvim izdajnicima istorija, kultura, jezik, pismo i tradicija sopstvenog naroda ne znači ništa, što znači da im ni budućnost ne znači ništa jer smatraju da je posle njih potop, nije se ni moglo očekivati da će im onda nešto značiti deo teritorije zvane Kosovo i Metohija.

U ,,takmičenju” koja Vlada će počiniti veću izdaju i naneti više štete srpskim nacionalnim interesima došli smo i do Briselskog ,,sporazuma” kojeg su 2013. potpisali Ivica Dačić, Predsednik Vlade RS, i ratni zločinac Hašim Tači, predsednik vlade tzv. Republike Kosovo. Taj ,,sporazum” nije čin izdaje već veleizdaje države, jer (prvo) nije ni usvojen u Skupštini, a (drugo) jer je protivan Ustavu Srbije i Rezoluciji 1244. Da bih pojasnio nezapamćenu izdaju u novijoj istoriji Srbije potrebno je znati da je u preambuli važećeg Ustava iz 2006. definisano „da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, a da se Briselskim ,,sporazumom” definišu granice i uspostavlja carina na administratisnoj liniji sa Kosovom, ukidaju bezbednosne strukture i pravosudne institucije Srbije, dok se njeni stanovnici prisiljavaju da prihvate državljanstvo te neprijateljske kvazi-države, čime se Pokrajina Kosovo i Metohija faktički izuzima iz ustavnog poretka Republike Srbije.

Da bi se ta veleizdaja prikrila Vlada Srbije je od sopstvenog naroda krila izvorni tekst sporazuma više od godinu dana, odnosno sve dok neko nije došao do izvornog teksta na engleskom jeziku preko jednog prištinskog portala. Kakve su sve igre vođene kako bi se Ustavni sud proglasio nenadležnim za ocenu ustavnosti ,,sporazuma”, zbog čega i postoji, možete da pročitate ovde. U međuvremenu su narodu oči zamazivane ,,velikom političkom pobedom”-formiranjem Zajednice srpskih opština, koja do danas nije ni formirana, a i da jeste imala bi nadležnosti manje od dobrovoljnog vatrogasnog društva. Kada su videli da na centralnom mitingu protiv veleizdaje države nije bilo više od nekoliko hiljada ljudi onda se Vučiću, Dačiću i Nikoliću osladilo, pa je Šiptarima davano i ono što nisu ni tražili. Uz neviđenu dramaturgiju Vrhovni Dramoser je, pojavljujući se u svim mogućim medijima, objašnjavao kako ,,makar ga sekli” neće dati jezero Gazivode, Brezovicu, postrojenja EPS, ,,Telekom”, Trepču…srpske svetinje. A sve je dao, i još sa posebnom psihopatologijom urinirao po intelektu naroda objašnjavajući kako je pozivni broj za Kosovo dat za ,,geografsku regiju” u Srbiji, a ne za posebnu državu.

Ako je sve prethodno navedeno već (pro)dato čemu onda služi ,,unutrašnji dijalog o Kosovu”? Kratko i jasno: legalizaciji već počinjene veleizdaje države. I ničemu drugom. U tom smislu sve izjave Vrhovnog Dramosera, kao i njegovih drugosrbijanskih dupelizaca, koji ga gutaju za malo vlasti ili pažnje u medijima, tipa da ,,konflikt oko Kosova ne ostavimo kao najteži teret svojoj deci”, da „treba da pokušamo da budemo realni” i ,,politički zreli”, da ,,ne istrajavamo u mitovima”, da „ne treba da čekamo da nam u ruke padne ono što smo odavno izgubili”, već da ,,postignemo sporazum posle koga će svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka biti otvoreni za Srbiju–vrata Evropske unije, takođe”, treba posmatrati samo kao pokušaj podele odgovornosti sa narodom za veleizdaju koja je već počinjena. Patetisanje o tome kako ,,on ima plan, ali želi da čuje i druga mišljenja” i da (i pored tih, verovatno suprotnih mišljenja) ,,neće popustiti jer želi da krene novim putem u vezi Kosova”, te ,,da se ne boji ako na kraju ispadne da je za sve on kriv”, pokazuju svu besmislenost pokrenutog ,,unutrašnjeg dijaloga” koji bi se vodio o njegovom monologu.

I, kako davno napisah nešto kao aforizam: ,,Kad god pomislimo da smo dotakli dno, otkrijemo da ima i podrum”, tako i u ovom slučaju izdaji nema kraja. Pošto ne znam koji je komparativni stepen viši od veleizdaje, ono što Vrhovni Dramoser sa ratnim zločincem Tačijem sledeće planira da potpiše nazvaću ultra-mega-giga izdajom, a to je ,,dualni sporazum između Srbije i Kosova” kojim ,,Srbija ne sme da podrži članstvo Kosova u UN, ali nema potrebe da pravi problem oko prijema u ostale međunarodne organizacije. Šta to praktično znači detaljno je opisao Slobodan Antonić u svom članku, a ukratko rečeno Srbija se obavezuje da neće više predstavljati Kosovo u međunarodnim organizacijama, što je taj stepen više u izdaji od Briselskog ,,sporazuma”, čime se tzv.Republici Kosovo popločava put prijem u UN.
,,Ali nemoj neko da bi pomislio da je to priznanje tzv.Kosova, ne! C! Nikako.”
A prijem tzv.Kosova u UNESKO (koji pre dve godine nismo mi sprečili već je Rusija uložila veto), kojim bi se srpski manastiri i crkve pretvorile u šiptarske zadužbine?
,,Ne, ni to nije priznanje ,,Kosova Republjik”. Drona mi.”
A to što bi prijemom u Interpol „Kosovo” imalo pravo da raspisuje međunarodne poternice za srpskim vojnicima i policajcima koji su branili Kosovo?
,,Ne, ni to nije priznanje Kosova, crk’o Vučićević majci na rođendan ako lažem!”
Pa šta je onda taj ,,dualni sporazum dveju država” ako nije potpuna kapitulacija?
,,To je GEOPOLITIČKA NUŽNOST.”

Ovakvim i sličnim floskulama izdajnici će još više sluđivati ionako sluđen narod, sve dok ne prihvati da ,,u demokratiji nema izdaje”, te je samim tim to ne samo normalan, već i poželjan oblik ponašanja. Upravo to prihvatanje i odobravanje izdaje poslednji je čin i krajnji cilj promene svesti kod naroda, nakon čega nema povratka, jer kad jednom prihvatiš izdaju ne postoji kraj. Najbolji primer za to je Čehoslovačka, koja se nakon silnih pritisaka Minhenskim sporazumom 1938. ,,dobrovoljno” odrekla Sudetske oblasti (gde su Nemci bili većinsko stanovništvo), da bi odmah nakon toga Poljaci otrgli Tešinsku oblast, a Mađari južne delove Slovačke i Zakarpatje (vidi sliku).

I kada je narod pomislio da je izdaji došao kraj, Nemci su rekli Jozefu Tisi da proglasi „nezavisnost” onoga što je ostalo od Slovačke, a Emilu Hahi naredili da ih „zamoli” da ostatak Češke stave pod nemački „protektorat”. Tako je Čehoslovačka za pet i po meseci bila rasparčana, ostatak podeljen na dve države, koje su obe bile okupirane.

Božemprosti, da ne kaže neko da poredim, ali takva situacija me podseti na stari vic kada mlada i neiskusna devojka dolazi kod majke i kaže da je našla mnogo lepog momka, iz dobre kuće, da se mnogo vole i da hoće da se uzmu, ali da on traži da joj stavi onu stvar.
Majka joj kaže da to pre braka ne dolazi u obzir.
Ćerka je moli li da ga pusti da stavi bar glavicu.
A majka će besno: ,,Nema on ćero ramena pa da zapne!”
Ne znam da li je neko Vrhovnom Dramoseru rekao da nema ramena (mada bi to trebao da zna pošto redovno prima Kurca), ali kada pristanete na otcepljenje dela svoje teritorije sa državnim suverenitetom i integritetom je gotovo! Ako se u Srbiju uđe sa cepanjem, ,,nema ramena” koja će zapeti u Kosovskoj Mitrovici, već će da uđe sve do Sremske.

Ono što narodu nije razjašnjeno je da zločinačka tvorevina zvana ,,Republika Kosovo” bez saglasnosti Srbije ne može ništa, jer Srbija kao matična zemlja ima pravo veta u UN na svako nasilno oduzimanje i prisvajanje dela njene teritorije, to prvo. A drugo, da bi tzv. ,,Republika Kosovo” mogla da uđe u UN potrebna je saglasnost svih stalnih članova Saveta bezbednosti UN, a ta saglasnost ne postoji, zbog čega se na Srbiju i vrši pritisak kako bi sama pristala da tzv. ,,Republika Kosovo” postane punopravna članica UN. Znači sve dok Srbija ima potpisana zvanična dokumenta u skladu sa međunarodnim pravom da ima suverenitet nad Kosovom i Metohijom, a i tapije na, nažalost, samo 58,79% zemlje (u prethodnim nastavcima je objašnjeno kako je ostatak zemljišta kupovan Šiptarima), ,,Republika Kosovo” bez njene saglasnosti nije mogla da bude priznati član nijedne međunarodne organizacije (setite se samo izdaje Vlade Divca i prijema ,,Kosova” u MOK). Ako su ti istina slabi, ali važeći principi međunarodnog prava na našoj strani, zašto se onda Vrhovnom Dramoseru toliko žuri da taj najjači adut preda Prištini i u budućnosti ostavi Srbiju bez ikakvih šansi za pregovaranje? Pa valjda zbog onoga iz ,,Balkanskog špijuna”:

Jedina novina u toj ultra-mega-giga izdaji, koja se verovatno i patentira kod nas, je u tome što se odvija pod velom patriotizma, gde se narod ubeđuje da se sve radi za njegovo dobro, samo je suviše glup da to shvati. Ukratko to izgleda ovako: Srbija je htela da se reši dela svoje teritorije zvano Kosovo i Metohija jer je za njeno rukovodstvo kulturna i istorijska baština neprocenjive vrednosti predstavljala prevelik teret. Pošto nije znala kako da se tog tereta oslobodi na putu ka EU, u pomoć je pozvala NATO i međunarodnu zajednicu da im pomogne. NATO je izašao u susret svojim istorijskim prijateljima i bombardovanjem Srbije uspeo da je otcepi od Kosova, a međunarodna zajednica je velikim zalaganjem i stalnim pritiscima naterala Kosovo da prizna ostatak Srbije kao suverenu i nzavisnu državu. U znak zahvalnosti Srbija je pristala da je NATO okupira.
I eto, očas posla unutrašnji dijalog o spoljašnjem monologu završen.

Kosovo i Metohija se nikada ne smeju prodati, predati ili pokloniti, jer to nije teritorija. Za Srbe je to Kosovski zavet, vekovima glavni izvor moralnih načela i identiteta srpskog naroda, ,,pričest svakog živog, umrlog i nerođenog Srbina” (Mihailo Medenica), a ko tako ne oseća verovatno je davno i prestao biti Srbin. Upravo zato se nadolazeća izdaja mora sprečiti, jer, kako kaže prof.Miloš Ković: ,,Napuštanje Srba na Kosovu i Metohiji konačno bi potvrdilo da više nismo nacija, nego gomila pojedinaca koji se, svaki za sebe, snalaze i preživljavaju”.

Zato je krajnje vreme da se stvari nazovu pravim imenom i da se narod umesto sa glupostima koje nam se serviraju kroz Overtonov prozor preko potkupljenih medija suoči sa okupacijom zemlje. Ako ne znate šta to znači, pitajte starije ili pročitajte u knjigama kako su se ponašali naši preci kada su bili okupirani, ali nemojte očekivati da su slobodu izvojevali sedeći i kuckajući po plavim ekranima.

 

Ilustracije: internet

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.