Praznik zločina

 

1.marta u Federaciji BiH je obeležen Dan nezavisnosti BiH. Na portalima i društvenim mrežama ponovo je bilo komentara u kojima se Srbi optužuju za početak rata u BiH 1992.godine, pa bih hteo nešto da razjasnim onim najekstremnijim ,,Bošnjacima”, koji tada nisu bili ni rođeni, ili su bili deca, a najvatreniji su u svojim pretnjama novim prolivanjem krvi.

Po komentarima se vidi da većina ni ne zna ko je bio Alija Izetbegović u koga se kunu kao ,,oca nacije”. Objašnjavanje geneze neprijateljske delatnosti Alije Izetbegovića odvelo bi ovaj tekst u dužinu koju niko ne bi hteo da čita, zato samo par napomena iz biografije:
– Nesporno je da je Alija bio član panislamističke organizacije Mladi Muslimani. Ta organizacija je bila ,,omladinska sekcija” pokreta El-Hidaje, koji je kod Hitlera lično Himler promovisao kao izvorište regrutovanja SS Handžar divizije. Da li su slike Alije u uniformi SS Handžar divizije koje kolaju internetom autentične ili ne, nije toliko bitno, ali da je Alija bio pripadnik-bio je, o čemu više možete pročitati ovde.
– Nesporno je da je Alija posle Drugog svetskog rata regrutovan u tada već postojeću JNA, a ne kako njegov sin Bakir tvrdi da se pridružio partizanima tokom narodnooslobodilačke borbe. Da je to bezočna laž pokazuje i činjenica da je Alija zbog neprijateljske subverzivne delatnosti 1946. osuđen na tri godine robije, o čemu postoji autentična slika.


– Nesporno je da je Alija poreklom Srbin, o čemu više možete pročitati ovde. Šezdesetih godina prošlog veka se i izjašnjavao kao Srbin muhamedanske veroispovesti. Onda je Tito (ne mislim na ,,Malog Jožu”) 1967.godine pod pritiskom poznatog srbomrsca Edvarda Kardelja i tadašnjeg političkog rukovodstva BiH (Džemal Bijedić, Branko Mikulić, Raif Dizdarević, braća Pozderac) usvojio amandmane na Ustav SFRJ i muslimanima u BiH dao status naroda, čime je po prvi put u svetu vera izjednačena sa nacijom, što je u startu bilo u suprotnosti sa islamom, jer islam ne priznaje naciju. Uvidevši da se na muslimanstvu može dobro profitirati Alija je 1970. napisao ,,Islamsku deklaraciju”, kojom je zagovarao secesiju BiH i stvaranje čisto islamske države u avnojevskim granicama. ,,Zbog zasluga za islam u njegovom širenju ka Evropi Alija Izetbegović je od kralja Saudijske Arabije dobio 93000 dolara i 200 grama zlata”, navodi Dimitrije Ristevski u svojoj knjizi ,,Psihološka rehabilitacija Srbije”.
– Nesporna je veza A.Izetbegovića sa islamskim fundamentalistima, posebno sa ,,Muslimanskom braćom”, koja su od sredine šezdesetih slala svoje članove navodno na studije u Jugoslaviju, a u stvari radi širenja propagande i pomaganja mladomuslimanima. ,,Muslimanska braća” su se toliko osilila u Jugoslaviji da su skoro svi teroristi ovde nalazili utočište, što je 1982. dovelo do otvorene iranofilije u Sarajevu i stavljanja slika ajatolaha Homeinija u izloge radnji. Irancima se toliko dopala ,,Islamska deklaracija” da su pozvali vođstvo Mladih muslimana na sastanak u Abu Dabi, radi dogovora o daljem delovanju.
– Nesporno je da je zbog tajnih odlazaka u Iran i antidržavnog delovanja u martu 1983. Izetbegović sa ostalim vođama bosanskih islamista uhapšen, optužen i u političkoj parodiji od suđenja osuđen na 14 godina zatvora (svi zajendo su dobili 90 fodina). ,,Čudnom igrom slučaja” pomilovan je 1988., za šta najveće zasluge ima Vojislav Šešelj, nakon čega je bez ikakvih ograničenja nastavio da se bavi politikom i bori za vlast. Odmah nakon izlaska iz zatvora povezao se sa ostacima Mladih muslimana i obnovio veze sa Teheranom. Na temeljima te secesionističke politike organizovan je islamski pokret, od kojeg je 1989.godine nastala Stranka demokratske akcije (SDA), koju je Izetbegović prvenstveno hteo da nazove ,,Muslimanska stranka”.

Amadmani na Ustav SR Bosne i Hercegovine doneti su u leto 1990. godine. Po amadmanu LXIX tač.7. zabranjeno je političko organizovanje i delovanje usmereno na ugrožavanje teritorijalne celokupnosti SFRJ, što je bilo saglasno Ustavu SFRJ.

Suprotno iznetoj ustavnoj zabrani, Muslimani i Hrvati u BiH su se politički i vojno pripremali za nasilno otcepljenje BiH od SFRJ, što pokazuje i formiranje vojnog krila SDA (čitaj: paravojne formacije) još u aprilu 1991.godine. Prema izjavi Muniba Bisića, pomoćnika ministra odbrane BiH, koju je dao listu ,,Oslobođenje” 4.9.1992. godine, on je tada sa Sulejmanom Vranjom i još nekim Muslimanima, napravio Uputstvo o organizaciji i delovanju na terenu, oslanjajući se uglavnom na ljude iz SDA, a u maju 1991. godine ta paravojna formacija je dobila naziv ,,Patriotska liga”. U njenom osnivanju i organizovanju učestvovali su i Sefer Halilović, potpukovnik koji je dezertirao iz JNA (kasnije načelnik Generalštaba armije BiH), i Rusmir Mahmutćehajić ,,političko-ideološki projektant” SDA. Aktivnostima ,,Patriotske lige” rukovodio je Savet za nacionalnu odbranu, koji je formiran uoči početka rata u Sloveniji od strane stranke SDA, a na njegovom čelu je bio Alija Izetbegović. Opet prema izjavi Muniba Bisića  (“Oslobođenje” od 14.09.1992. godine) ,,Patriotska liga” je predlagala da se otpočne rat u BiH onog momenta kada se razbuktao rat u Hrvatskoj (što je i Tuđman tražio od Izetbegovića). Predlog je uključivao i rušenje mostova na Drini, ali ,,politika” ovo nije dozvolila ,,jer Bosna nije bila spremna ni vojnički, ni politički, ni psihološki za rat”. Posle velikog novčanog priloga za SDA Izetbegović na položaj ministra unutrašnjih poslova postavlja Aliju Delimustafića. Njegovim dolaskom na mesto ministra po hitnom postupku su bez ikakvih rešenja otpušteni svi kadrovi srpske nacionalnosti i na sva rukovodeća mesta u MUP BiH postavljeni Alijini ljudi, dok je operativni rad na otkrivanju i prijavljivanju kriminalnih delatnosti koje su vezane za SDA i HDZ bio zabranjen. (Više o Delimustafiću imate ovde.)

Okosnicu ,,Patriotske lige” činili su istaknuti kriminalci, kao na primer Jusuf-Juka Prazina, koga su oslobodili izdržavanja kazne, i Ramiz Delalić-Ćelo, sa kojima je rukovodstvo SDA bilo u čvrstoj sprezi. To se prvenstveno ogledalo u ilegalnom naoružavanju, da bi kasnije ti kriminalci zauzeli veoma istaknute pozicije i formirali svoje vojne formacije koje su harale po Sarajevu, čiju su teritoriju međusobno podelili. (U martu 1992. godine Esad Osmanbegović, upravnik Centralnog zatvora u Sarajevu, pustio je na slobodu 69 zatvorenika Muslimana i podelio im puške iz zatvorskog magacina.)

U svom sastavu Patriotska liga imala je različite jedinice: ,,Zelene beretke” (kojima je rukovodio Emin Švrakić), dobrovoljačke jedinice ,,mudžahira”, specijalne, pozadinske, sanitetske i druge namenske jedinice, vojnu organizaciju ,,Bosna” (pod rukovodstvom Kerima Lučarevića) i druge. Rukovodstvo i pripadnici ,,Patriotske lige” prilikom stupanja u ovu organizaciju bili su dužni da polože ,,zakletvu muslimanskom narodu”.

Osim ilegalnog naoružavanja, naoružanjem koje je najviše stizalo iz Hrvatske, a kasnije preko firme ,,Ceneks” Alije Delimustafića, ,,Patriotska liga” je u tajnosti organizovala odlazak Muslimana iz nekih mesta u BiH na školovanje u MUP Hrvatske u Kumrovec, Lučko i Rakitje, a  u periodu od aprila do septembra 1991. godine iz Sarajeva su tri, četiri puta poslate grupe od 15-20 mladića na obuku terorista u Libiju.

U svojoj knjizi ,,Lukava strategija” Sefer Halilović navodi da je u oktobru 1991. godine Patriotska liga formirala regionalni vojni štab Patriotske lige sarajevske regije, opštinske vojne štabove, prostorne, manevarske, specijalne, diverzantske i protivdiverzantske jedinice, jedinice rodova, logističke baze.

Pred kraj 1991. ,,jedno privatno preduzeće” u Sarajevu (baš se pitam koje?), pod vidom prikupljanja uplata za automobile, na prevaru je od građana pribavilo iznos od oko 6 miliona nemačkih maraka i ovaj novac ustupilo SDA za kupovinu oružja u Sloveniji. Za ovu kriminalnu delatnost nije ni podneta krivična prijava nadležnom javnom tužilaštvu, a istražni postupak je prekinut.

Početkom januara 1992. godine pripadnici ,,zelenih beretki” preuzeli su poslove obezbeđenja RTV Sarajevo koje je do tada obavljao MUP, zauzeli su prostorije, pretresali ljude, pravili liste nepoželjnih Srba i maltretirali ih. Tome je pokušao da se suprotstavi Zdravko Šipka, šef obezbeđenja RTV, ali je bio likvidiran. Tako je RTV Sarajevo postalo sredstvo muslimanske propagande u pripremanju nasilnog otcepljenja od SFRJ i stvaranju samostalne države, saglasno politici SDA.

Iz prethodnog je nesporno da su pripreme za nasilno, protivustavno otcepljenje BiH od SFRJ obavljene mnogo pre političkih previranja u BiH, što pokazuje i izjava  Sefera Halilovića, načelnika Glavnog štaba Armije BiH, data listu ,,Naši dani” od 25.9.1992. godine, da je od 109 opština u BiH rat zatekao ,,Patriotsku ligu” sa 9 regionalnih i 103 opštinska štaba i 98.000 boraca.

Prve žrtve u BiH bili su civili koji su stradali u artiljerijskim napadima sa teritorije Hrvatske: Vojislav Garanović je 15. septembra 1991. godine poginuo kod Bosanskog Broda, a šest dana kasnije u Gradišci su stradale tri žene i jedan muškarac. JNA je prve žrtve imala u klancu Studena vrila, kod Posušja, kada je 22. septembra iz zasede je pucano na kolonu JNA i tom prilikom je ubijen stariji vodnik Vojko Čeh, Slovenac. Vojska je uzvratila vatru i ubila Ludviga Pavlovića, pripadnika ustaške terorističke grupe koja je 1972. godine iz Australije ubačena u tadašnju Jugoslaviju sa zadatkom da podigne ustanak (zarobljen i osuđen na 20 godina zatvora). Kod Pavlovića je tom prilikom nađena legitimacija rezervnog policajca MUP-a Republike Hrvatske.
1.oktobra 1991. pripadnici Zbora narodne garde Hrvatske u selu Ravno kod Trebinja, u kojem je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša počinjen stravičan zločin nad srpskim narodom, iz zasede su ubili 14 rezervista JNA. Komandant jedinice je bio Musliman, pukovnik po činu, što ne mora da znači ništa, ali je indikativno da je jedinicu od oko 200 ljudi kroz hrvatsko selo vodio u marševskoj koloni, iako se devet dana ranije desio prethodno navedeni okršaj sa hrvatskim snagama. U dobro osmišljenoj akciji hrvatske snage su propustile kolonu i na začelju pobile vojnike i starešine. Tek posle nekoliko dana JNA se vratila da pokupi tela nastradalih, ali ovaj put u borbenom poretku. Došlo je do žestoke borbe sa hrvatskim snagama, koje su uz velike gubitke morale da se vrate na teritoriju Hrvatske. Slike razrušenog sela Ravno i jednog od komandanata JNA koji je komandovao artiljerijom obišle su svet i to je proglašeno ,,početkom velikosrpske agresijom na BiH”. Pazite: regularna vojska Hrvatske upadne na teritoriju druge države i sukobi se sa regularnom vojskom (JNA) koja brani tu državu i to je agresija…koga na koga? Sopstvene vojske na sopstvenu državu?  Da u takvu kvalifikaciju može poverovati samo neko mentalno retardiran ili krajnje ekstremno orijentisan (svodi se na isto) govori i činjenica da su na hrvatskoj strani većinom stradali plaćenici (,,psi rata”) koji nisu pripadali beloj rasi.

Stav političkog i vojnog vrha tadašnje krnje SFRJ, kao kolektivnog komandanta JNA, jeste bio je da se spreče etničko-verski sukobi i stvore uslovi za mirno rešavanje problema u BiH, ali je posle ovih dešavanja 3.oktobra raspisana delimična mobilizacija JNA.

Skupština SR BiH je 15.oktobra 1991. na prevaru, glasovima SDA i HDZ-a bez prisustva predstavnika Srba, sa 59,16 % preglasala srpske predstavnike i donela „Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine”, kojim je odlučeno da se predstavnici SR BiH povuku iz rada saveznih organa dok se ne postigne dogovor između svih republika koje sačinjavaju Jugoslaviju. Pošto je akt donet protivustavno bez dvotrećinske većine (66.66%), to je u mnogome doprinelo povećanju međunacionalne napetosti.

Kao rezultat muslimanske i hrvatske želje za otcepljenjem SR BiH iz SFRJ usledio je referendum srpskog naroda, 9. i 10. novembra 1991. godine, na kojem su Srbi izglasali uspostavljanje samostalne srpske republike u granicama SR BiH, sa namerom ostanka u SFRJ.

Odmah nakon toga, 12.11.1991. HDZ u BiH proglašava Hrvatsku zajednicu Posavine u Bosanskom Brodu, a 18.11. Hrvatsku republiku Herceg-Bosnu u Grudama.

Na sve to vojno rukovodstvo preko noći formira Drugu vojnu oblast (2.VO), koja je obuhvatala oko 90% teritorije BiH, zapadnu Slavoniju, Baniju, Kordun, Liku i Kninsku krajinu. Na sastanku u Saveznom sekreterijatu narodne odbrane (SSNO) 31.12.1991. za komandanta je postavljen general-potukovnik Milutin Kukanjac. Pošto Predsedništvo SFRJ nikada nije objasnilo koji je bio cilj formiranja takve formacije u uslovima nasilne secesije Hrvatske i BiH, takva odluka se ispostavila kao nerealna i pogubna. (Odmah nakon toga 8.1.1992. penzionisan je jedan od najvećih krivaca za stradanje pripadnika JNA, Generalni sekretar SSNO genaral-armije Veljko Kadijević, a u februaru 1992. iz vojnog vrha je penzionisano 30 generala.)

Kako Vlada u Sarajevu povodom srpskog referenduma i njihove izražene želje kao konstitutivnog naroda (31.3% stanovništva) da ostanu u Jugoslaviji nije ništa preduzimala, Srbi su 9.1.1992. proglasili Republiku srpskog naroda BiH (kasnije preimenovana u Republiku Srpsku).

15.1.1992.  na osnovu izveštaja Badinterove komisije međunarodno su priznate Slovenija i Hrvatska, iako je CIA u svom dokumentu od 19.septembra 1991. upozorila da bi priznanje bivših jugoslovenskih republika od strane Nemačke i još nekih evropskih zemalja moglo da izazove rat u BiH. I gle ,,čuda”, upravo su Nemačka i Vatikan odigrali ključnu ulogu u tom procesu. Ovde neću govoriti o tome kako je i zašto komisija razmatrala socijalističke republike u avnojevskim granicama, koje su im komunisti dali kako bi sveli Srbiju ,,na pravu meru” prema poznatoj paroli: „mala i slaba Srbija-jaka Jugoslavija. (Koga interesuje kako su komunisti parčali Srbiju može pročitati ovde.)

Po pitanju BiH komisija je odlučila da u tom trenutku ne bi trebalo priznati nezavisnost, jer za razliku od drugih republika u BiH još nije održan referendum o nezavisnosti.

20.1.1992. održan je sastanak Kolegijuma 2.vojne oblasti i članova Predsedništva BiH u Sarajevu, gde su predstavnici Komande upoznali članove Predsedništva o formiranju vojne oblasti i ukazali na dužnost vojske da brani državu SFRJ prema još uvek važećem Ustavu. Posebno je naglašeno da JNA ne prihvata nasilje i da o budućnosti zemlje treba da odluče političari, što je naišlo na žestoku reakciju članova Predsedništva iz redova Hrvata i Muslimana, jer ,,Jugoslavije više nema” (izjavio A.Izetbegović).

I onda je 25.1. Skupština BiH donela odluku da se 29. februara i 1. marta sprovede referendum o suverenitetu i nezavisnosti BiH. Ovu odluku su doneli nakon što je većina srpskih članova skupštine protestno napustila sednicu, posle čega su pozvali pripadnike srpskog naroda da bojkotuju referendum.

Iz prethodnog je nesporno da su odluke krnje Skupštine BiH donete protivno tada važećem Ustavu SR BiH.

Srbi su sve to vreme, na čelu sa Radovanom Karadžićem, nudili miran razlaz sva tri konstitutivna naroda u BiH, odnosno da svi ostanu svoji na svome kao dobri susedi. Istina je da je ostanak u Jugoslaviji i zajednički život u jednoj državi bio u najboljem interesu i Srba i Muslimana, jer je garantovao miran suživot bez materijalnih i ljudskih žrtava naroda isprepletanih na teritorijama Srbije, BiH i Crne Gore. Muslimanski političari ili nisu shvatali da Badinterova komisija nije formirana u cilju mirnog rešavanja sukoba na teritoriji SFRJ, naprotiv, ili ih nije bilo briga za eventualne ljudske žrtve u slučaju sukoba. (Nažalost, kasnije će se u slučajevima Vase Miskina, Markala, Tuzlanske kapije i Srebrenice ova druga tvrdnja pokazati tačnom).

Kada je u Lisabonu 21.2.1992. najavljena konferencija Saveta bezbednosti UN o BiH i posle par dana izneto da je nakon silnih pregovora dogovor da BiH ostane u tadašnjim granicama, a da se njeno ustavno uređenje zasnuje na principu nacionalnih konstitutivnih jedinica, preliminarno postignut između Karadžića, Izetbegovića i Mate Bobana (tzv. ,,Kutiljerov plan”), svi su pomislili da je pamet nadvladala emocije i da je rat u poslednjem trenutku izbegnut. Međutim, iako je i zvanična Amerika bila protiv otcepljenja BiH od Jugoslavije, iako je sa svih strana predlagano da se referendum o nezavisnosti ne održava, u Skupštini BiH je formirana komisija, pošto u BiH nije postojao zakon o referendumu, koja je imala zadatak da pokuša pronaći kompromis između sasvim suprotnih stavova Srba i Muslimana o referendumu. Nakon dva dana veoma iscrpljujućih rasprava, u kojima su učestvovali lideri svih političkih stranaka, komisija je najzad došla do kompromisnog rešenja: predloženo je da se referendum održi na čitavoj teritoriji BiH i uz učešće svih njenih građana i naroda, ali da se ne postavlja izričito pitanje o tome jesu li građani za nezavisnost zemlje, nego da se izjasne kakav bi status BiH najviše voleli i dali mu najveću podršku. Takav referendum je mogao biti sasvim legalan i prihvaćen u Skupštini, jer bi u njemu uzeli učešće građani svih narodnosti, ali ne bi izričito indicirao mogućnost odvajanja BiH od Jugoslavije, nego bi dao realnu sliku građana o tom pitanju. To kompromisno rešenje komisije prihvatili su i Alija Izetbegović i Radovan Karadžić, kao i lideri svih ostalih stranaka koji su učestvovali u radu komisije. Predloženo je da se tekst sporazumne formulacije odmah potpiše i da se o tome napiše izjava za javnost, kako bi se veoma uznemirena javnost posle dužeg vremena smirila. Međutim, Alija Izetbegović, koji je rekao da je saglasan s postignutim rešenjem, odlaže potpisivanje navodno zbog umora, predlažući da se ,,potpisivanje obavi ujutro kada će svi biti odmorniji i svežiji”. Kada se ujutru pojavio, jednostavno je izjavio da dogovor postignut oko formulacije referendumskog pitanja prethodne noći neće da potpiše (naveo Muhamed Filipović u svojoj knjizi „Bio sam Alijin diplomata”, odeljak „Referendumska zamka”), što je izazvalo povlačenje Srba iz bilo kakvih daljih pregovora. Iako je svima bilo jasno da to direktno vodi do rata, Alija Izetbegović 25.2. raspisuje referendum o nezavisnosti SR BiH za 29.2. i 1.3.1992.

Istog dana izdata je 34.Direktiva ,,Patriotske lige”, kojom se poziva na otpočinjanje borbenih dejstava u cilju blokiranja i zauzimanje vojnih objekata (kasarni, skladišta naoružanja, municije i MES), kao i ,,pozivanje naroda Sandžaka, Kosova i Makedonije na otpočinjanju borbenih dejstava u cilju vezivanja snaga neprijatelja i slabljenja njegove udarne moći na prostoru BiH” (Iz knjige Sefera Halilovića ,,Lukava strategija”, Maršal 1997., str.164-169).

Referendum je protivno važećem Ustavu SFRJ održan 29.2. i 1.3.1992. godine. Kako je i sama odluka o raspisivanju referenduma u Skupštini BiH doneta bez prisustva srpskih predstavnika, Srbi su bojkotovali referendum, tako da je na referendum izašlo 63.6% građana BiH. Tadašnji zakonski uslov za priznavanje rezultata referenduma bio je da na referendumu glasa više od dve trećine, odnosno više od 66% građana, što nije bilo ispunjeno, tako da su politički predstavnici Srba rezultate takvog referenduma proglasili nevažećim. Pošto se 99.7% Muslimana i Hrvata na referendumu izjasnilo za samostalnu, unitarnu BiH, to je drugog dana referenduma na televiziji Alija Izetbegović trijumfalno proglasio nezavisnost BiH, iako to Skupština BiH nikada zvanično nije uradila.

Nakon objavljivanja rezultata organizovano je slavlje, koje je preraslo u paradiranje paravojnih jedinica uz besomučno pucanje po ulicama i paljenje srpskih zastava, što je za cilj imalo zastrašivanja Srba koji žive u Sarajevu. Razularenu rulju, kao i u drugim republikama, predvodili su kriminalci sa podebelim dosijeima.

Jednu od grupa koja je pripadala paravojnoj formaciji ,,zelene beretke”, predvodio je već pomenuti kriminalac Ramiz Delalić-Ćelo, inače poreklom iz Priboja. Vozeći beli Golf kroz pešačku zonu na Baščaršiji presreli su srpske svatove, koji su se kretali od Većnice prema Domu Tekle, stare pravoslavne crkve, gde je bio organizovan svadbeni ručak. Ispred samog ulaska u dvorište crkve njih četvorica su pokušali da od barjaktara, mladoženjinog oca Nikole Gardovića, otmu srpsku zastavu, inače obmotanu oko barjaka, nakon čega je nastalo komešanje. Nikola Gardović ih je ponudio rakijom, zamolivši da ne kvare veselje. Na to su ovi iz Golfa počeli da pucaju, hladnokrvno ubili Nikolu Gardovića i ranili pravoslavnog sveštenika Radenka Mirovića (mladoženjinog zeta), nakon čega su pobegli sa zastavom, koja su kasnije pred kamerama zapalili. Deo svatova je pojurio za počiniocima, ali im se na putu isprečio milicajac sa automatskom puškom i rekao im da se vrate inače će ih pobiti sve. Delalić se sklonio u zgradu MUP BiH gde je bio danima čuvan.

Osim Delalića svedoci su prepoznali Suada Šabanovića iz Zvornika, kao i Muhameda Švrakića i Taiba Torlakovića iz Sarajeva. RTV Sarajevo je  snimilo ,,dokumentarnu” emisiju sa Delalićem, u kojoj ga prikazuju kao heroja. Iako je u emisiji Delalić priznao da je ubio Gardovića, navodeći da je to bio ,,patriotski čin”, pročulo se da je taj zločin počinio Muhamed Švrakić, sin osnivača ,,zelenih beretki” Emina Švrakića, a da je Delalić prihvatio da preuzme odgovornost na sebe kako bi od porodice Švrakić naplaćivao reket da ne bi progovorio. Ipak, Muhamed Švrakić se posle ovog zločina hvalio da je on ,,muslimanski Gavrilo Princip”, o čemu postoje izjave i dokazi. Bez obzira na sve to, čitav zločin je snimljen video-kamerom i kaseta predata sarajevskoj policiji i kantonalnom tužilaštvu, iz čega se bez sumnje moglo zaključiti ko je zločin počinio. Zločin je prema svedočenju svatova bio isceniran, jer su se samo minut nakon zločina pojavila kola Hitne pomoći, a za njima i strani novinari. To je sutradan potvrdio i lekar iz Hitne pomoći ranjenom Miroviću, rekavši da su petnaestak minuta pre oružanog napada na svatove i ubistva Gardovića bila naručena kola za Baščaršiju. Nakon ubistva Gardovića Si-eN-eN (CNN) i druga sredstva informisanja u Americi prenela su vest da su Srbi napali muslimanske svatove i da je tom prilikom ubijen muslimanski svat. Iako im je javljeno da je vest pogrešna, demanti je bio tek posle par dana, što se uklapalo u stvaranje slike o Srbima kao agresorima još od početka sukoba u SFRJ.

Možda razornije od samog metka kojim je ubio Gardovića bile su Delalićeve reči ,,Šta će Srbi na Baščaršiji u Sarajevu?”, što je bio početak etničkog čišćenja u kojem je iz Sarajeva proterano preko 140 000 Srba (o čemu više imate u tekstu ovde).

Da je ubistvo naručeno potvrdio je mnogo godina kasnije i Fahrudin Radončić, bivši portparol Armije BiH. Prema njegovim izjavama Delalić je ubio Gardovića po nalogu SDA, za šta je, između ostalog, od Alije Izetbegovića dobio pištolj sa posvetom. Iako je optužnica protiv Delalića podignuta odmah u leto 1992. i kaseta sa snimkom predata Kantonalnom sudu u Sarajevu, čitav slučaj je stopiran, jer je Delalić postao važan faktor u ,,odbrani Sarajeva” (zamenik komandanta 9.muslimanske brdske brigade) i jedan od zaslužnijih za proterivanje Srba iz Sarajeva. Postupak je ponovo pokrenut 1996., a Delalić beži za Tursku 1999. Vratio se 2001., a kada je 2002. pretukao policajca koji je hteo da ga legitimiše uhapšen je i pritvoren. Posle nekoliko meseci u pritvoru plaćena je kaucija u iznosu od 150 000 evra, nakon čega je pušten, kada ponovo beži za Tursku. Skrivao se do 2004.godine, da bi po povratku bio uhapšen. Tada je ponovo pokrenuta istraga vezana za ubistvo Gardovića, ali nije dočekala svoj epilog, jer je suđenje stalno odlagano i ravlačeno u nedogled. Priča se da je Delalić tražio milion maraka od SDA da ne bi otkrio nalogodavce, a Radončić navodi da je u junu 2007. ubijen od strane bošnjačke državne mafije, kako bi se zameli tragovi tog zločina. Ni posle 26 godina za zločin na Baščaršiji niko nije odgovarao.

Iako ima još događaja, pokušao sam u najkraćem da navedem najvažnije do tog 1.marta 1992. Na kraju da rezimiram nesporno utvrđene činjenice:
– Alija Izetbegović je od najranije mladosti bio antidržavni element ili, najprostije rečeno, terorista. Političkog disidenta je od klasičnog teroriste napravio Adil Zulfikarpašić svojim parama, kojima je plaćao evropske medije da stvore takvu sliku (isti onaj Zulfikarpašić koji se eksponirao kao ,,intelektualac evropskih nazora”, da bi par godina od početka rata svoje  nazore potvrdio izjavom ,,kako ne pati toliko za unesrećenim Sarajevom usled ratnih razaranja, koliko se raduje što se grad najzad oslobodio fizičkog smrada, koji se provetrio otkako su u brda sa topovima otišli oni koji su taj smrad unosili u čiste muslimanske kuće”).
– Pripreme za nasilno otcepljenje i stvaranje paravojnih formacija, koje su kasnije prerasle u nacionalnu vojsku, obavljeno je mnogo pre političkih previranja u BiH.
– Kada su politička previranja počela Srbi su nudili miran razlaz-Alija je odbio.
– Iako je odluka o referendumu doneta protivno važećem Ustavu BiH, iako BiH nije imala zakon o referendumu, Srbi su pristali da se referendum održi uz referendumsko pitanje koje je donela zajednička komisija. I Alija je pristao, da bi sutradan odbio da potpiše zajednički dogovor.
– Žoze Kutiljero je napravio plan kantonizacije BiH kojim je rat mogao biti izbegnut, sve tri strane su ga prihvatile i potpisale, da bi Alija posle desetak dana ,,povukao” potpis (o čemu više imate ovde). Posle tri i po godine ratovanja i blizu 100 000 žrtava potpisan je Dejtonski sporazum, koji se u veoma malom procentu razlikuje od Kutiljerovog plana (za Srbe čak i nepovoljniji od Dejtonskog).
– I, na kraju, sam događaj koji je zapalio bosansko bure baruta, ubistvo svata na Baščaršiji, izvršio je zločinac po nalogu Alije Izetbegovića i SDA.

Na osnovu svega prethodno napisanog, postoji li neko ko može da objasni kojom logičkom operacijom se izvlači zaključak da su Srbi krivi za rat u Bosni? Ili je to samo floskula koja služi da bi se prikrili sopstveni zločini? Kakva je to država formirana na prevari i zločinu? Da li kroz istoriju možete da se setite da negde postoji država koja je za dan državnosti uzela dan kada je kriminalac ubio nenaoružanog čoveka koji je ženio sina, samo zato što je bio pripadnik druge vere? Ne? Naravno da ne možete. A da je na ovom svetu samo glupost bezgranična potvrđuje činjenica da su se poslednjih godina pojavili ,,stručnjaci” koji tvrde kako su srpski svatovi žrtvovani zarad početka rata! I pazite sad licemerja: taj dan 1.3. kada je počinjen zločin je legalan Dan državnosti u Federaciji BiH, a 9.1. kada je proglašena Republika Srpska, kada se nije desio nikakav zločin, je protivustavan!

Kakve onda ,,izraze žaljenja što se dan državnosti ne obeležava na teritoriji cele BiH” upućuju čelnici Federacije, kada niko iole normalan dan kada je ubijen nenaoružan pripadnik njegovog naroda i zapaljeni nacionalni simboli takav dan ne bi prihvatio kao svoj praznik? Možda još gori primer je sa ,,danom oslobođenja” Sarajeva, koji se obeležava 2.maja, na dan kada su 1992. iz zasede ubijani vojnici i starešine JNA. Zašto je možda gori? Pa zato što prvo moraš biti napadnut i okupiran da bi se od nečeg oslobodio, a JNA ne da nije nikog napadala, već se prema ranijim dogovorima (poslednji iz Skoplja 27.4.1992) povlačila iz Sarajeva i BiH! Ako je to već tako, a jeste, na osnovu čega onda neko očekuje da se postigne politički dogovor oko praznika koji bi se slavili na teritoriji čitave BiH? Naravno da realan osnov ne postoji, niti može postojati dok se ne prihvate činjenice, odnosno istina.

A kada će istina, višestruko silovana i ubijana tokom ratova na ovim prostorima, biti prihvaćena? Sudeći po istoriji u poslednjih sto i nešto godina-nikada. Najkraći odgovor na pitanje zašto je to tako bio bi-krv pamti. Šta je prelazak na neprijateljsku veru (sa hrišćanstva na islam) tokom turske vladavine značio najbolje je u svojim delima ,,Sećanja” i ,,Derviš i smrt”opisao Mehmed-Meša Selimović. Preko roditelja čovek nasleđuje duhovnost svoje vrste, koja se stotinama i hiljadama godina taložila u krvi. Prihvatanjem neprijateljske vere čovek odbacuje to nasleđe, ali, pošto drugog nema, ostaje razapet između vere svojih predaka i neprijateljske vere. Izdajom vere čovek se odriče predaka, istorije i kulture koje nosi u sebi, što ga i dovodi u sukob sa samim sobom i negacije sopstvene ličnosti, jer se odriče onoga što jeste, a ne može postati ono što želi. Upravo zbog tog unutrašnjeg sukoba izdajnici se nalaze pod dvostrukim pritiskom: da novom gospodaru pokažu odanost, a da dojučerašnjoj braći dokažu da su uspešniji u novoj veri. I upravo u tom prevelikom dokazivanju pokatoličenih Srba da su veći katolici od Pape i islamiziranih Srba da su veći muslimani od Turaka počinjeni su nezapamćeni zločini prema srpskom narodu, odnosno nekadašnjoj krvnoj braći i sunarodnicima. U želji da unište ono srpsko u sebi, poturice su činile veća zlodela od Turaka, a ustaše od nemačkih nacista. I upravo zbog te krvi, kojom su se zločini njihovih predaka preneli na njih, Muslimani i Hrvati u BiH nisu spremni da prihvate istinu i pruže ruku pomirenja u cilju zajedničkog suživota sa Srbima. I upravo zbog tog zločinačkog nasleđa i Muslimani i Hrvati upiru na Srbe kao genocidan narod, a na Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu, jer onaj koji mrzi sopstvene nedostatke, odnosno neprijatni deo svoje ličnosti, to pripisuje objektu mržnje. Da se konvertitstvo (promena vere) ne može zaobići kao uzrok činjenja zločina potvrđuje i Karl Gustav Jung, švajcarski psihijatar, osnivač analitičke ili kompleksne psihologije, u svojoj studiji ,,Dinamika nesvesnog”: ,,Preobraćenici su najveći fanatici”. Krv koja pamti podseća Muslimane na zločine izvršene nad svojom krvnom braćom, a ,,sećanje na te zločine zatvara pogled na istoriju iz kojeg bi izvukli svoj identitet, jer im etničko srpsko ne dozvoljava da budu pravi muslimani, pošto je etničko starije od islama” (D.Ristevski). U tome ujedno leži i odgovor zašto se preko kvazi-istoričara i lingvista stvara nova istorija, nacija ,,Bošnjak” i ,,bošnjački jezik”, koji u priznatoj istoriji bez srpskih korena nemaju nikakvo utemeljenje.

Na kraju bih završio kako sam i počeo, sa ,,ocem nacije”: ,,Mi smo istorijski, duhovno i mentalno-psihološki bliži sa Srbima nego sa Rvatima, upravo zato, biće, sa Srbima se nismo mogli dogovoriti, pa smo ušli u savez sa Rvatima”. Jedini razlog zašto se Muslimani nisu mogli dogovoriti sa Srbima, a ,,ušli su u savez sa Rvatima”, kako kaže Izetbegović, nije zato što imaju nešto zajedničko sa njima, već zato što imaju zajedničkog svedoka njihove prošlosti.

 

 

Korišćeni tekstovi:
– Knjiga: ,,Psihološka rehabilitacija Srbije” Dimitrije Ristevski, ,,Narodna knjiga Alfa” 1997.
– Knjiga: ,,Tri rata Ratka Kataline 1991-1992-Ispovest ratnika” Ratko Katalina, Beograd 2016.
– Izveštaji Komiteta SRJ za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava
– Tekst: ,,Zašto je Alija Izetbegović odbio kompromisno referendumsko pitanje”
– Tekstovi sa raznih internet portala označenih kao veze (linkovi) u samom tekstu.

2 Komentara

  1. Kefalo 3. maja 2020. Reply
    • BunarAuthor 4. maja 2020. Reply

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.