ПРАВОСУЂЕ

Не дао Бог никоме да доживи саобраћајну несрећу као ја и да након тога у суду стоји на једној нози као попишан цвет приликом изрицања пресуде. А управо тако сам се осећао 2.11.2012.године у Основном суду у Сремској Митровици док је жени која ме је осакатила и уништила ми живот какав сам до тада водио изрицана затворска казна од осам месеци, условно на две године, и забрана управљања моторним возилима “Б“ категорије у трајању од шест месеци. Стајао сам беспомоћно гледајући како ме после свега што сам преживео као жртва чисте бахатости суд још понижава, док оптужена скоро са смешком излази из суднице.

Након изрицања пресуде заступник Јавног тужиоца, који је био тужилачки помоћник, рекао је да ће бити уложена жалба, пошто се госпођа која је у предмету наведена као Општински Јавни тужилац није ниједном није појавила на суду. Међутим, рок за жалбу од осам дана истекао је а да се дотична није удостојила ни да се јави на телефонске позиве мог адвоката.

Огорчен таквим поступањем, односно непоступањем, 25.1.2013. шаљем електронском поштом отворено писмо Министру правде Николи Селаковићу за рубрику ,,Међу нама“ дневног листа ,,Политика“. Пошто то писмо није објављено у наредних седам дана, колико сам пратио, у фебруару преко поруке на друштвеној мрежи ,,Фејсбук“ шаљем писмо директно Министру. То писмо је изгледало овако:

,,Поштовани господине Селаковићу,
ово отворено писмо сам послао дневном листу ,,Политика“ пре десетак дана и пошто га нису објавили надам се да ће порука овим путем стићи до Вас, како не би била узалудно писана као и безброј осталих. Сматрам да сам жртва тешке неправде од стране правосуђа, што ћу покушати колико могу концизније да објасним.
27.3.2011. доживео сам тешку саобраћајну несрећу на мотоциклу, ИСКЉУЧИВОМ ,,грешком“ жене возача из супротног смера, након чега ми је ампутирана лева нога и немам потпуну функцију леве руке, оглашен сам инвалидом са 90% телесног оштећења. Кривична пријава је по службеној дужности покренута против окривљене, судски поступак је због територијалне надлежности вођен у Основном суду у Сремској Митровици (несрећа се десила у месту Јарак), и трајао је од 5.12.2011. (давање изјава истражном судији) до 2.11.2012., када је окривљена оглашена кривом и изречена јој је пресуда од осам месеци затвора, односно две године условно, и 6 месеци забране управљања моторним возилима ,,Б“ категорије.

Како је поступак против окривљене покренут по службеној дужности ја нисам имао статус странке, већ сам био САМО оштећени, тако да ни документација са рочишта није слата мом правном заступнику. Након завршетка главног претреса, морао сам после десетак дана да дођем у Сремску Митровицу како бих копирао 50 страна из предмета да бих спремио своју завршну реч, за шта сам морао да платим 500 динара. Хајде што сам платио нешто што ми је било логично да мој правни заступник треба по службеној дужности да добије, него што сам све време трајања поступка морао да се на штакама пењем степеницама, јер, гле чуда, лифт у суду не ради последњих пар година.

Странка у овом поступку је био Јавни тужилац, који је требао да заступа интересе државе, а самим тим и моје интересе. На четири рочишта су била четири различита човека, сваки пут неки други ,,изасланик“ или асистент, који су, по свој прилици, долазили ради дневница и путних трошкова, јер на суђењима нису имали никаквих питања.

У завршној речи сам изнео примедбе и на основу материјалних доказа изнео своје виђење настанка незгоде, пошто сам пре пензионисања као мајор саобраћајне службе и сам био стручни сарадник-вештак за вештачење саобраћајних незгода у којима су учествовала војна возила, али судија ништа од тога није узео у обзир, чак ни чињеницу да је саобраћајни вештак је због грешке у записнику полиције вештачио незгоду са погрешном ширином пута од 7м, уместо са 6.30м, колико је пут на том месту заиста широк!!!

У писаном облику пресуде која је стигла негде око 10.децембра судија се понаша као кључни сведок оптужене, не узимајући исказ јединог сведока којег сам успео да нађем, јер ,,крајње пристрасно…покушава да подржи причу оштећеног“ (цитат из пресуде), док у потпуности узима у обзир изјаве оптужене ,,да га није ни видела на месту незгоде“ иако је сведок био тај који је звао полицију и хитну помоћ, док ми оптужена није ни пришла након што ме је својим возилом ударила на мојој страни док сам бежао у канала! Зар је било тешко тражити листинг позива да се установи истина?

Судија приликом одлучивања о врсти и висини кривичне санкције код оптужене наводи као олакшавајућу околност ,,да је породична жена и мајка“, не помињући нигде да је уништила живот мени као оцу троје деце, у тренутку незгоде сво троје малолетне! Затим наводи ,,да је изразила кајање и извинила се оштећеном“, иако се никада није јавила након незгоде, нити ме обишла у болници, а извинила се тек на изрицању пресуде и то НА ИЗРИЧИТО СУГЕРИСАЊЕ СУДИЈЕ, значи двадесет месеци после!

Господине Селаковићу, како је могуће да се судија једног основног суда толико ставља на страну оптужене иако и материјални докази и исказ сведока говоре супротно? Како судија сме исказ сведока, којег никада у животу нисам видео до пред главни претрес и до којег сам сасвим случајно дошао, само зато што се у доброј мери поклапа са мојим да у пресуди окарактерише као ,,крајње пристрасан…упућен да подржи причу оштећеног“? Да ли је то правни речник којим један судија образлаже своју пресуду? Зашто се ниједног тренутка није разматрала ситуација да сведок и ја говоримо истину? Ако ни мој, ни исказ сведока није узео у обзир, зашто није поништио вештачење у ком је саобраћајни вештак омашио ширину пута за 70 центиметара, а ја сам умало изгубио живот због 20?

Највише због тога што сам у завршној речи доказао да незгода физички није могла да се деси како је врло паушално оценио саобаћајни вештак, заступник Јавног тужиоца је након изрицања пресуде најавио да ће бити писана жалба и да га мој адвокат контактира одмах након добијања писане пресуде како би се консултовали око састављања исте. Међутим, свих осам дана рока за писање жалбе Јавни тужилац се није удостојио ни да јави на позиве адвоката, тако да је законски рок за достављање жалбе прошао, што ми је адвокат објаснио ,,дискреционим правом тужиоца да не пише жалбу“???

Након одбијања Јавног тужиоца да се јави мој адвокат је уложио жалбу у законском року, али ми је рекао да ће вероватно бити одбачена, управо због тога што ја нисам имао статус странке у поступку. Са своје стране ћу написати приговор на понашање Јавног тужиоца и покушати да то доставим у најкраћем року.

Господине Селаковићу, коју и чију правду то спроводе Ваши службеници? Кога то онда заступају у поступку у ком се оштећени константно понижава? Па и оптужени за најтежа кривична дела имају право жалбе, а мени као оштећеном је то право ускраћено! Иако лично не могу добити никакву сатисфакцију ни неком минималном затворском казном, јер мени нога неће израсти, борим се да се промени ИДИОТСКА судска пракса да се за овако тешка кривична дела даје условна казна, као и да се осуди свако непрофесионално вођење поступка као што је ово, у ком уопште није разјашњен механизам настанка незгоде, због чега је незгода олако сврстана у незгоде из нехата, иако материјални докази и исказ сведока говоре да је настала из чисте бахатости.

Надам се да увиђате моје огорчење, као и неколико хиљада мотоциклиста који су преко разних форума пратили овај случај, због чега вас молим да помогнете како би се поступак поновио и утврдиле све релевантне чињенице, јер читав ток говори да је било више повреда самог поступка. Пресуду СВИ сматрају срамном, пошто шаље веома, веома негативну поруку возачима мотоцикала, а то је да их на путу може прегазити свако ко има регистровано возило и није под дејством алкохола, јер за то може добити највише условну казну.

Нажалост, мој случај је далеко од усамљеног, али, ако желите нешто да промените и смањите свакодневно пуњење црних хроника погинулим и настрадалим, ово вам је прилика за први корак.

Господине Селаковићу, на Вама јесте изузетно тешка дужност да реформишете одавно труло правосуђе, јер ова земља без реформе правосуђа не може кренути нигде, а камо ли у неко боље сутра. Докажите “да се на муци познају јунаци“, промените Кривични закон и његове застареле казнене одредбе, ако треба читавом дужином Коридора 10 саградите затвор и будите први министар правде који ће дочекати да оштећени не изађе из суднице као Кафкин ,,Јозеф К.“, већ достојно као човек који ће рећи ,,Правда је задовољена.“

Пресуда је заведена под бројем К.бр.411/12 од 2.11.2012. у Основном суду у Сремској Митровици. Читаву документацију имам скенирану, за све што буде требало стојим на располагању.

У нади да ћете предузети нешто поводом ове срамне пресуде и избегавања јавног тужиоца да врши своју дужност, поздрављам Вас и желим успешну каријеру.

Жељко Пантелић
Шабац“

Иако нисам полагао неке наде да ће се Министар јавити преко Фејсбука након неколико дана ми је стигла порука да се обратим Комисији за праћење правосуђа са њихобом адресом електронске поште, телефонима и особом за контакт. Похвално, нема шта.

Комисији сам акт са наводима на које се жалим послао 7.2.2013.
Осим тога притужбе на рад ОЈТ у Сремској Митровици послао сам Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду и Државном већу тужилаца у Београду.
Од Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду добио сам одговор од 13.3.2012. да су притужбу проследили на решавање Вишем јавном тужилаштву у Сремској Митровици, на чији сам се рад управо и жалио. И наравно, у одговору из Сремске Митровице од 29.3.2013. наводи се да је Основно јавно тужилаштво ,,сачинило службену белешку у којој су наведени разлози због којих није изјављена жалба на пресуду…односно да је пресуда донета без битних повреда одредаба кривичног поступка СА ПОТПУНО И ПРАВИЛНО УТВРЂЕНИМ ЧИЊЕНИЧНИМ СТАЊЕМ, А ИЗРЕЧЕНА УСЛОВНА ОСУДА ЈЕ АДЕКВАТНА СТЕПЕНУ КРИВИЧНЕ ОДГОВОРНОСТИ ОКРИВЉЕНЕ и друштвеној опасности наведеног кривичног дела, ТЕ ДА ЋЕ СЕ ТАКО ИЗРЕЧЕНОМ УСЛОВНОМ ОСУДОМ ПОСТИЋИ СВРХА КАЖЊАВАЊА ПРЕДВИЂЕНА ЗАКОНОМ“, на основу чега је моја притужба НЕОСНОВАНА.

Значи саобраћајани вештак у својој процени омаши ширину пута за 70цм и то је ,,потпуно и правилно утврђено чињенично стање“? На основу те омашке у свом извештају наводи да се несрећа догодила на око “1-1,5 метара од десне ивице пута“, што је физички немогуће јер би се десни крај возила окривљене на свакој удаљености већој од 1м налазио на њеној страни за време обиласка возила, а ево где је возило било након удара у мене (сликано из правца мог смера кретања):

Да све буде горе, судија је прихватио ту изјаву вештака саобраћајне струке и поред мојих доказа у завршној речи да се несрећа физички није тако могла десити, од три различите изјаве окривљене у пресуди усваја верзију најповољнију по њу, а не прихвата изјаву сведока као ,,крајње пристрасну“. Значи сам механизам настанка незгоде није утврђен, али је то ,,потпуно и правилно утврђено чињенично стање“!

Након силног дописивања са разним правосудним органима Апелациони суд у Новом Саду у пресуди по жалби 14.5.2013.  делимично уважава моје наводе и преиначава пресуду Основног суда у Сремској Митровици на казну затвора од једне године, условно на три, и забрану управљања моторним возилима ,,Б“ категорије у трајању од једне године. То преиначење првостепене пресуде урађено је јер је ,,суд пропустио да има понашање окривљене након извршеног кривичног дела и њену незаинтересованост за здравствено стање оштећеног“, док остали наводи уопште нису узети у обзир. Пошто на пресуду Апелационог суда нема могућности жалбе, тако се та моја борба за промену идиотске судске праксе неславно завршила.

Наравно да ми ни максимална казна од четири године затвора запрећена по том члану не би вратила ногу, али сам желео да се изборим за промену свести у правосуђу да се због ,,устаљене судске праксе“ за овако тешке саобраћајне незгоде дају минималне казне. А ко је усталио ту ,,устаљену судску праксу“? Управо бескрупулозни адвокати, неспособни јавни тужиоци и корумпиране судије. И управо су они криви што је на суду могуће доказати да је пешак ничим изазван неприлагођеном брзином налетео на џип који је мирно стајао на пешачком и погинуо. И управо због тога ниједан оштећени у тежој саобраћајној незгоди није у последњих неколико деценија изашао са суђења задовољан пресудом изреченом окривљеном. Ниједан, за разлику од окривљених бахатих возача.

И управо због идиота који не могу, или се за паре праве да не могу, да у глави замисле како је до саобраћајне несреће дошло, што је основа за доношење пресуде, са више страна је покренута иницијатива да се оформи посебан сектор правосуђа који ће са стручним особљем судити теже саобраћајне незгоде, ценећи сваку незгоду понаособ, а не према ,,устаљеној судској пракси“. (Већ сам поменуо горе, али укратко: саобраћајни вештак је на основу записника полиције рачунао ширину пута 7м, уместо 6,30 колико је у стварности, што сам измерио лично. Значи да је једна трака широка 3,15м. У свом вештачењу вештак даље наводи да је место удара на 1-1,5м од десне ивице пута. Ширина Клиа је 1,7м, а ширина мог мотора са возачем је 0,9м. Ако у обзир узмемо и обавезно бочно растојање између возила приликом претицања, које би у овом случају требало бити најмање 0,9м, простом рачуницом се долази до закључка да је лева ивица Клиа је могла бити само у простору мањем од 1м од десне ивице пута, што горња слика и показује, иначе би се у сваком другом случају десни крај Клиа налазио са друге стране средишне линије. То је све судија, да има искуства, лако могао да замисли на основу навода у завршној речи и да донесе решење о реконструкцији незгоде на лицу места, где би се уверио и колика је ширина пута и на коликој удаљености од ивице се несрећа десила. Уз навод вештака да је ,,оса кретања мотоцикла била благо закренута удесно, а оса кретања возила улево“ може се закључити да жена која је возила Клио не да није покушала да избегне судар, иако је за то имала сасвим довољно простора, већ је приликом мимоилажења са мном, када сам већ био ВАН ЊЕНЕ ЛИНИЈЕ КРЕТАЊА, односно у бежању у канал, окренула волан улево. То показују и материјални докази, односно оштећења на мом телу и оштећења на возилу која вештак очигледно није ни разматрао. Све то нема никакве, али апсолутно никакве везе са ,,правилно и потпуно утврђеним чињеничним стањем“ на основу чега је донета пресуда.)

И управо због тога је један од највећих захтева за улазак у ЕУ реформа правосуђа, коју је свака власт у последњих двадесетак година обећавала, а ниједна није спровела, јер је користила правосуђе према својим потребама, правећи од независних правосудних своје извршне органе. И управо зато је правосуђе рак рана која разара ово друштво.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.