POTIŠTENOST

Nekako sam od tog 18.12. potišten. Umesto da sam srećan što je posle toliko muka iz štampe najzad izašla dugo pripremana knjiga stihova i da pripremam promociju, nekako ne mogu da osetim to zadovoljstvo postignutim. I nije razlog tome što sam zamenio četiri ležišta na protezi za dvadeset dana, nije ni to što sam ponovo pukao pare na blog koji čitate, a koji opet ne radi kako treba, ne, nije razlog ni to što knjiga nije stigla do one zbog koje je pisana (e, juče je stigla, posle 10 dana), razlog tog osećanja izdaje i bespomoćnosti je jedna izložba. Ma daj, rekli biste, kakva to izložba može da izazove tako negativna osećanja? Može, može, čak i ako joj nisam prisustvovao. Ali da krenemo redom.

Tog jutra sam zbog pripreme nekog drugog bloga imao već otvorenih dvadesetak prozora na ekranu laptopa, među kojima i obavezni Fejsbuk. Kod jednog ,,prijatelja“ videh da hvali neki članak pod imenom ,,Mia David: Ko se plaši izložbe o zločinu?“ Iako sam kod tog ,,prijatelja“ savim slučajno zabasao na listu prijatelja, reših da pogledam o čemu se radi u članku. I ostadoh zabezeknut…

Gosp.David u članku objašnjava kako je izložba ,,Bogujevci-vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata ,,umetnički projekat inspirisan ličnom tragedijom i ,,MORA DA IZAZOVE EMPATIJU…bez postavljanja pitanja o nacionalnosti …i bez potrebe da stavljamo teg na drugu stranu i izjednačavamo žrtve…“ Na kraju kao v.d. direktora Kulturnog centra Beograd najavljuje otvaranje izložbe tog dana u 18 časova. U prvom momentu nisam mogao da verujem šta čitam, a onda sam video da je članak objavljen na sajtu Radia Slobodne Evrope, pa su neke stvari postale jasnije. Tom ,,prijatelju“ sam u komentar odmah stavio album sa slikama pogroma Srba sa Kosova koji mi je došao pod ruku i seo da napišem komentar na članak gosp.David. Kao i svaki put trudio sam se da komentar bude argumentovan kako ne bih džaba krečio, završavajući tekst sa napomenom da gosp.David treba da bude sramota i članka i izložbe, te da je osećaj ,,da nije trenutak“ zaista nije prevario. Naravno da komentar nije objavljen, kao verovatno ni mnogi drugi: od tadašnjih 4000 pregleda odobreno je samo 12 komentara i to skoro svi u kojima se Srbi nazivaju zločincima. Ništa čudno, takvi su filteri na sajtu ,,Slobodne“ Evrope.

A šta je u stvari sporno i da li smo mi krajnje nekulturan narod kada ne možemo da ,,progutamo“ ovakvu izložbu?

Da li se zločin nad porodicom Bogujevci desio? Jeste, desio se 28.marta 1999.godine. Tog dana je 14 članova porodice Bogujevci i Durici u Podujevu ubijeno od strane neke rezervne jedinice MUP-a, za koju smo kasnije saznali da su sebe zvali ,,Škorpioni“ i to nije sporno. Nije sporno ni to da je šest pripadnika te jednice uhvaćeno, optuženo i osuđeno na kazne od 15 do 20 godina zatvora. Znači one koji su odgovorni za taj zločin smo MI uhvatili, MI optužili, MI osudili i kod NAS služe te zatvorske kazne. Pa šta je onda sporno? Ništa manje nego sve ostalo…

Ako je gosp.David namera bila da izazove empatiju otkud ne izabra izložbu u kojoj su prikazana istorijska dešavanja od 13.veka, kada je Kosovo i Metohija bilo najjače kulturološko uporište tadašnje Srbije sa preko 1300 manastira i crkava (Metohija i nosi naziv od grčke reči metoh-crkveni posed)? Što ne napravi takvu neku istorijsku paralelu gde bi se videli zločini Arbanasa počinjeni krajem 17.veka kada je i otpočeo proces etničkog čišćenja ovog dela Stare Srbije, koji je, pored drugih pisaca, u svojoj knjizi LA SACRA LEGA CONTRO LA POTENZA OTTOMANA Simplicion Bizozeri opisao ovim rečima: „Nastalo je pozorje nesreće, jer su varvari nevernici, koji su stigli, bili nemilosrdni prema ovim nedužnim stanovnicima, koji su sve, bez ikakvog obzira na starost i pol stavili pod sablju; a pali su u zagrljaj smrti i oni koji su, namamljeni obećanjima, napustili zbegove u šumama, u kojima su spasili život. Pošto su svi stanovnici poklani bile su spaljene i u pepeo pretvorene njihove bedne kolibe; od plamena sačuvali su se samo gradovi Priština, Peć i Prizren, jer su se u njih smestili Arnauti da bi zimovali.“ (Arbanasi-srpski naziv za Albance, Arnauti-turski naziv za Albance što na arapskom znači ,,oni koji se nisu vratili“ i označavao je upravo one koji su sa njima išli u osvajanje srpskih zemalja ali se posle nisu vraćali na svoju, odnosno ostajali su u Srbiji) Zašto se ne napravi postavka kojom bi ljudi shvatili kako je planski prisilno vršeno naseljavanje Arbanasima upravo tog dela Srbije prvo u tursko doba uz pomoć Turaka zbog toga što je Srbija sprečavala širenje Osmanlijskog carstva u Evropu, zatim u Prvom svetskom ratu uz pomoć Austrougraske, koja je zbog borbe Srbije za oslobađanje od austrougarske vlasti i formirala današnju Albaniju što možete pročitati ovde, u Drugom svetskom ratu uz pomoć Italijana i Nemaca, kada je započeto formiranje Velike Albanije, a nakon rata uz blagoslov komunističke vlasti koja je prokletim Ustavom iz 1974. najviše i dovela do situacije koja je danas? Zar fotografije izvršenih zločina od 1974.godine nad redovnim pripadnicima milicije, srpskim i durgim nealbanskim stanovništvom, i lojalnim albanskim stanovništvom, koje je Srbiju smatralo svojom državom, ne izazivaju empatiju?

Zar fotografija oca koji na rukama nosi svoju devetogodišnju ćerku koju je silovala grupa albanaca 1983. godine u Žitinji ne izaziva empatiju? Ili fotografije pripadnika OVK koji drže odsečene glave srpskih mladića 1999.godine?

 

                             

Ili ubijenih 14 žetelaca u Strom Grackom kada je nekoliko srpskih porodica zatrto? Ili fotografije zapaljenih manastira u martovskom pogromu 2004.? Ili fotografije otetih za koje se još uvek ništa ne zna? Ili…

Kod gosp.David očigledno ne.

I da li nema potrebe ,,da stavljamo teg na našu stranu i merimo žrtve”? Možda te potrebe i nije bilo do objavljivanja članka gosp.David. Možda bi ta izložba i prošla nezapaženo da nije smišljeno i tempirano objavljen ovaj članak na sajtu ,,Slobodne” Evrope, kojim je naziv ustanove u kojoj se izložba održava obesmišljen u ime nečijih političkih interesa. Zvao sam Ministarstvo kulture RS jer me je interesovalo ko je dao odobrenje za tu izložbu, rekli su da nisu nadležni oni već Uprava grada Beograda. Nazvao sam Sekretarijat za kulturu Gradske uprave grada Beograda gde mi je lično Sekretarka, gosp.Živanović, rekla da oni nemaju ništa sa izložbom i da je KCB autonomna ustanova koja sa svojim direktorom i upravnim odborom donosi odluku o programu. Još je ljutito pitala ko me je uputio na gradski Sekretarijat. Prosto me milina obuzela od saznanja da se u našoj prestonici nalazi ustanova kulture koja samostalno može da odlučuje o svom programu bez uticaja Ministarstva kulture. Kako reče ,,Sekretarka” za kulturu ,,Upravo da se naš uticaj ne bi smatrao cenzurom…” Ajde?

A zašto je baš kod Srba potrebno izazvati empatiju? I zašto SAMO kod Srba? Zato što su Srbi jedini narod kojeg drugi uče sopstvenoj istoriji. Zato što je od Četvrtog kongresa KPJ u Drezdenu 1928.godine ,,svaki nacionalizam dobar ako nije srpski”. Zato što se SFRJ raspala u milimetar po tom modelu, sa već tada najavljenim Srbima kao krivcima, i što je sada Velika Albanija u milimetar formirana na teritorijama Crne Gore, Srbije i Makedonije samo još uvek bez formalnih granica, upravo prema tom modelu. I zato je sada potrebno zadati taj krajnji udarac i denacifikovati ono malo ponosa u nacionalnom srpskom biću što upravo i rade pripadnici ”druge (ili paralelne) Srbije” na čelu sa ovom izdajničkom vlašću.

,,Au Bunar, pa ti se opet tripuješ sa nekim tajnim zaverama”, možda će reći neko od velikih zastupnika demokratije.

Mia David (po imenu bih rekao čista Šumadinka)  izabrana je za v.d.direktora KCB u aprilu 2010. odlukom tadašnjih gradskih vlasti (pogodite kojih) na rok od godinu dana. Iako joj je to PRVO INSTITUCIONALNO ZAPOSLENJE ona je slučajno još uvek vršilac dužnosti direktora jedne od većih ustanova kulture u našoj zemlji, koja, zamislite, nije pod jurisdikcijom niti Gradskog Sekretarijata za kulturu, niti Ministarstva kulture. I sasvim slučajno je izložba maš.inženjera Dragana Cerovića i Dragana Pešića o ubijenih 50 i otetih 27 radnika ,,Elektroprivrede Srbije” na Kosovu, većinom Srba, ali i Albanaca i Goranaca, odbijena nakon nekoliko minuta razgovora, iako je prvo ponuđena baš KCB. Sasvim slučajno ta izložba nije po proceni v.d.direktora i upravnog odbora mogla da bude postavljena u te dve godine ,,pripreme” za izložbu porodice Bogujevci, koja je opet, pogađate slučajno, upravo otvorena kada se otkrivaju i nove masovne grobnice stradalih Albanaca, jer dve godine ,,nije bilo vreme” a sada je ,,pravo vreme”. I slučajno se na otvaranju našla policija (pisalo je latinicom na štitovima i pancirima, ne znam da li je naša), koja je po naređenju pristiglog Premijera i Ministra policije u jednoj ličnosti, rođenog u Prizrenu, nekada zvanim glavnim gradom Srbije, upotrebila silu kako bi rasterala one koji su držali slike svojih najmilijih nastradalih na Kosovu, jer empatija nije trebala da se izazove za Srbe već za šiptare. I ono naj, naj, najslučajnije je da je baš toga dana, tog istog 18.12., objavljeno da albanski Kokus u američkom Kongresu lobira da Dačić, Tačić i Eštonova dobiju Nobelovu nagradu za mir.

Mora da me je udarila struja iz baterije na elektronskoj protezi kad sam ovoliko utripovao, je l’ da?

I dok se Dačić na izložbi grli sa Natašom Kandić, veselo ćaskajući sa Čedom Jovanovićem i Biljanom Srbljanović (ko to viče NARKOMANI, ne dobacujte bre, to su cenjeni organizatori izložbe) dajući izjave tipa Lakija u ,,Maratoncima” prilikom otvaranja testamenta: ,,Ja znam da mene šiptari najviše vole, ali Nobelova nagrada…”, dosije ,,Žuta kuća” o zločinima činjenim nad Srbima zarad transplantacije organa polako zastareva i najverovatnije za to niko neće ni odgovarati.

Kao što niko više od deset godina ne odgovara za ubijenu decu u Goraždevcu, kao što niko petnaest godina ne odgovara za šest ubijenih srednjoškolaca u kafiću ,,Panda” u Peći, kao što niko ne odgovara što su kasnije spomenici tim dečacima oskrnavljeni kao i hiljade drugih na srpskim grobljima širom KiM, kao što niko neće odgovarati za ubistvo 47 civila u Gnjilanu, silovanja i zverska mučenja u internatu (U optužnici su opisani slučajevi da su žrtve rastrgnute vezivanjem za automobile, da su im optuženi ukucavali upaljače u glavu i da je dve žene sedam dana silovalo 100 ljudi) jer se NAŠ sud bavi proceduralnim pitanjima tipa da li je zločin počinjen u vreme ratnih dejstava ili ne (što je za žrtve veoma bitno)…kao što niko ne odgovara u dugogodišnjim sudskim procesima u kojima ono malobrojnih Srba povratnika uz sve vlasničke papire potražuje svoju zemlju koju su uzurpirali Albanci…

Eto u tome je razlika: dok smo mi naše generale koji su se trudili da časno rade svoj posao isporučili Hagu, njihovi se šepure na slobodi, ako nekog našeg posle višegodišnje robije oslobode niko ga i ne dočeka dok se njihovi sa još krvavim rukama slave kao heroji, dok se kod nas pojavljuju svedoci koji se posle deset godina uz dobar saldo na stranom računu naprasno sete nečega na našu štetu, kod njih se direktni svedoci zločina po kratkom postupku likvidiraju, dok kod nas svi rođeni pre 1990. imaju potencijalnu mogućnost da završe u Hagu, kod njih sezona lova na Srbe traje cele godine.

Zbog svega prethodnog, kao i činjenice da su Srbi još uvek svakodnevno izloženi teroru na KiM, izložba stradanja porodice Bogujevci u sred Beograda nije ništa drugo nego čista provokacija pod plaštom ,,umetničkih sloboda” jer su nevine žrtve politički zloupotrebljene i to uz pomoć čelnih ljudi u državi. Mislim ”DRŽAVI” koja ne postoji, jer da postoji v.d.direktora KBC i premijer bi u paketu sa belonosnim organizatorima bili smenjeni i privedeni istražnim organima, a ne bi nas sa podsmehom ubeđivali kako mi u stvari ne razumemo tu kulturu, koju, verovatno zbog tog nerazumevanja, treba da obezbeđuje policija.

I zato je krajnje vreme da Srbi POČNU da broje svoje žrtve da bi se već jednom videlo kako je to komšijski tas stalno teži. Kako je moguće da jedan zločin na Kosovu pretegne nad hiljadama drugih počinjenim pre i posle njega? Gde su tolike srpske glave i ko to stalno vuče tas na drugoj strani? Da nisu možda naši predsednici koji se okolo izvinjavaju za sve i svašta, pa čak i za one nedokazane zločine? Zašto se pored svih počinjenih zločina nad Srbima niko nama do sada nije izvinio? Zašto se ovakav ,,performans” sa bilo kojim događajem sa srpskim žrtvama ne može održati u Prištini, makar ga policija obezbeđivala kao ovde? Zašto, recimo, nema umetničke postavke autobusa ,,Niš-ekspresa” dignutog u vazduh 2001., kod tog istog Podujeva odakle je porodica Bogujevci, kada je poginulo 12, a ranjeno četrdeset troje Srba koji su išli na Kosovo na zadušnice? Zašto u Sarajevu nema postavke o Dobrovoljačkoj ulici, ili Tuzlanskoj koloni, ili Kravicama? Ili drugim mnogobrojnim zločinima u BiH činjenim nad Srbima, dok se neprestano ponavlja zločin nad muslimanima u Srebrenici za koji nikako da ustanove koliko je stvarnih žrtava bilo? Da li mislite da bi u Zagrebu mogao da se postavi ,,performans” o ubistvima Srba u Bršadinu i napadu na Borovo selo još u maju 1991. koji su kasnije i doveli do rata u Hrvatskoj? Zašto nema umetničke postavke o ubistvu porodice Zec u Zagrebu za koje niko nije odgovarao iako su počinioci priznali zločin, ali te izjave nisu uzete u obzir jer su date bez prisustva advokata? To je priča o ličnoj tragediji koja bi mogla da zainteresuje neku tamo ,,Miu David”, da ne pominjemo masakr u Gospiću, Koranski most, Medački džep…Loru…,,Bljesak” i ,,Oluju”.

Zašto nema RECIPROCITETA? Zašto tasovi na toj vagi istorije ne mogu da se izjednače? Pa zato što na našem tasu nema ništa. Na našem tasu fali 50, 60, 70…100 godina istorije koja nam je bila zabranjivana, tako da na drugoj strani i falsifikovana istorija može da odnese prevagu. Kada je naš tas prazan na drugoj strani mogu da pakuju i gluposti kao što su najnovije tvrdnje da su Albanci u stvari Iliri, kojima šiptari preplavljuju svoje čitanke, iako se na istorijskim kartama vidi da se 814.godine albanska država graničila sa Jermenijom i Azerbejdžanom. Sve se to radi u cilju dokazivanja kako su šiptari sa punim pravom oteli Kosovo jer su oni u stvari starosedeoci, a Srbi uzurpatori, odnosno kako bi opravdali etničko čišćenje.  Kada je naš tas prazan onda na drugoj strani može da prevagne i licemerna tužba Hrvatske protiv Srbije za genocid kojom očigledno pokušava prikriti etničko čišćenje 250 000 Srba u akcijama ”Bljesak” i ”Oluja”, a koje u svojim istorijskim čitankama prikazuju kao oslobodilačke. Kada je naš tas prazan onda čak i tužba protiv Srbije za izvršeni genocid u Srebrenici  može da prođe iako prema definiciji Međunarodnog javnog prava ne može da se podvede pod tu pravnu konotaciju (ne umanjujem zločin, pričam o pravnoj konotaciji koja nikakve veze sa Srbijom nema, što možete videti ovde).

A zašto je naš tas JOŠ UVEK prazan? Pa zato što mo još nismo izašli iz doba  četnika i partizana i u samom startu kasnimo dok drugi užurbano dopisuju svoju, makar i lažnu istoriju. I šta raditi? Ne biti potišten, to nikako, jer nas aktuelna vlast, koja je sve samo ne srpska, baš takve želi: bezvoljne i dekoncentrisane, sa mračnim pogledom na budućnost, bez osećaja zadovoljstva u bilo čemu i bez ikakve želje da se šta promeni.

Šta raditi i kako tas puniti? Evo ja sam svoju višednevnu potištenost izbacio na ovaj blog i već sam zadovoljniji: preduzeo sam nešto. ,,Prijatelj” kome sam postavio u komentar album sa pogromom Srba sa Kosova me je blokirao na FB, čime sam još zadovoljniji jer se radi o kumu Čede Jovanovića. Poslao sam mejl KCB i rekao svoje mišljenje. Da nemam problema sa protezom verovatno bih otišao da protestvujem ispred KCB. To predlažem i vama: čitajte i učite svoju istoriju, prebrojte pretke, pišite nadležnim organizacijama, pišite knjige, brošure, mejlove, blogove, negujte istorijske vredosti i njima učite svoju decu, pokrenite peticije, organizujte se, izađite na demonstarcije, neka se čuje vaš glas, dajte doprinos svako na svom nivou…Tražite da se smeni v.d. KCB, pokrenite kampanju za smenu i Ministra prosvete koji je odobrio udžbenik istorije za 6.razred u kojem potplaćeni pisac udžbenika Rade Mihaljčić iznosi gore pomenutu tezu o Albancima kao Ilirima i o Srbima kao osvajačima koji su nekada davno okupirali jedno miroljubivo albansko pleme, a oni su se 1999. samo borili za slobodu, dok neke istorijske ličnosti, junake Kosovskog boja, naziva izmišljenim, što možete pročitati ovde.

BORITE SE! Borite se protiv zaborava, medijskog mraka i izdajnika koji nam svakodnevno ponižavaju i vređaju intelekt, gurajući nas u potištenost upravo da bi nam ubili volju da bilo šta promenimo. Sva ta istorija nam je zapisana u krvi, samo je istarživanjem i učenjem treba probuditi i niko nam to ne može izbrisati sem nas samih. U genima nam je to nezadovoljstvo vekovima činjenim zločinima prema najnapaćenijem narodu na ovim prostorima, zato je krajnje vreme da se probudite i da ga izbacite na tas istorije. Nađite snage u sebi jer čim nas sve više bombarduju toliko očiglednim besmislicama znači da je istina sve bliže.

Samo nemojte biti potišteni i ravnodušni, onda smo stvarno gotovi.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.