POKLIČ

 

Ko je Josip Džo Šimunić? Najkraće bi bilo definisano starim vicem “TKo je?“- TMujo. Ili TMujica. I sve bi za pametnog bilo rečeno. Baš sve. Pa zašto sam onda u pola pet ujutru ustao da napišem ovo kada je ovo tema koju su mediji i blogeri baš dobro izarčili proteklih nekoliko dana? Da li imam nešto novo da kažem? Verovatno nemam, ali želim da povučem neke paralele koje su mi se učinile važnim. Pokušaću da budem što koncizniji u tome, iako tema zahteva mnogo dublju analizu.

Psihijatrijsku, za početak. Ne, nije ovo uvreda ako ste to pomislili: hrvatski navijači Šimunića zovu “Krejzi Džo“ (Ludi Džo), ali ne zato što je on “pozitivno lud“, nego zato što ima službene papire sa dijagnozom. Tako je bar napisao jedan od hrvatskih navijača u komentaru. Znači jadna debilčina. Pa šta onda ta debilčina radi u reprezentaciji?

Možda je jedan od odgovora na to pitanje start Krejzi Džoa nad Miralemom Sulejmanijem na utakmici Srbija-Hrvatska u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo. Koliko je start pogibeljan procenite sami, uz prethodno prisećanje na to koliko ste ovakvih startova uopšte videli u zvaničnim utakmicama nekih  reprezentacija.  Video ima 2688 komentara, od kojih je dobar deo onih u kojima hrvatski navijači podržavaju takav start, posle kojeg je Krejzi Džo debilčina u Hrvatskoj postao ne idol, nego idolčina. Po njima je čovek učinio pravu stvar, i više nego što je trebao, čak su ga predložili i za “domovinsku penziju“. Da je Sulejmaniju polomio nogu i odstranio ga iz fudbala verovatno bi dobio i spomenik na Jelačić placu. Ovako je dobio samo dve utakmice neigranja, a hrvatska javnost je to u principu osudila da ne bi dobila, ne daj Bože takvog presedana, neku kaznu od FIFA.

A šta smo mi povodom toga uradili? Osim ovih koji su se svađali u komentarima koliko znam ništa. Da li smo mogli? Naravno da jesmo, i na utakmici i posle nje.  Zašto nismo? I to zahteva dublju analizu, takođe psihijatrijsku, ali bi to ovaj tekst pretvorilo u knjigu  od sedam tomova.

Onda je Krejzi Džo debilčina kao hrvatska idolčina u utorak nakon utakmice Hrvatska-Island, nakon pobede svoje reprezentacije i plasmana na svetsko prvenstvo, i NAKON IZLASKA IGRAČA obe reprezentacije sa terena, uzeo mikrofon i pred punim stadionom salutirao USTAŠKIM pozdravom “za dom“, na koji su mu, gle čuda, sa tribina odgovorili “spremni“. Ne, ne grupa ultradesničarskih navijača kakvih ima i kod nas, ne, ne jedna tribina, ne, odgovorio mu je ceo stadion. I time bi priča sa Džoa koji više nije debilčina već prema niškoj komparaciji “debilčina u pičku materinu“ trebala da skrene na drugi tok. Ali ne, kao i mnogo puta ranije, počinje denominacija ljudskog intelekta. Šimunić izjavljuje “kako je to oduvek želeo da napravi, a ako to nekome smeta to je njegov problem“ jer je on, zaboga, samo navijao “za Hrvatsku i svoj dom“. Ako je Šimunić rođen u Australiji, a majka i otac su mu iz Fojnice u Bosni, na koji je to onda “dom“ mislio? Naravno, mislio je na taj DOM na koji ste upravo i vi pomislili. Možda mislite da to nema veze? A ako vam kažem da je rođen u Džilongu pored Melburna gde žive potomci ustaša iz Drugog svetskog rata koji su tokom građanskog rata u bivšoj SFRJ slali veliku novčanu pomoć Hrvatskoj za kupovinu oružja, da li još uvek mislite da nema veze?

Naravno da je to TAJ pozdrav koji znači mržnju, i to ciljanu mržnju prema drugom narodu čijih su pripadnika ustaše tokom istorije najviše ubili i proterali upravo sa tim pokličem na usnama.

I naravno da se tamo niko nije osvrnuo na činjenicu da se Šimunić vratio POSLE 15 MINUTA od izlaska igrača sa terena, što nije bio organizovan čin, ma ne, šta vam pada na pamet, kakva koreografija, pa sasvim slučajno ga je od zadnjeg zvižduka sudije na tribinama petnaestak minuta čekalo 20-30 000 gledalaca i čisto spontano su u isti glas odgovaralo na taj ustaški pozdrav. Pa kaj vam je, kaj ne vidite da se dječec samo malo uzbudil?

I naravno da se niko nije osvrnuo  na to da su se pre toga dobrim delom utakmice naspramne tribine u Zagrebu dovikivale ovim pozdravom što je službeni komentator HTV Drago Ćosić, inače mlad i neiskusan jer je na TV debitovao tek 1981., ushićeno prokomentarisao “kako je ugodno čuti SKLADNO  navijanje maksimirske publike“.

I naravno da se ni policija nije osvrnula na to jer “nije utvrdila elemente prekršaja, ni krivičnog dela, pa neće ni voditi postupak protiv Šimunića“.

Međutim, pošto je taj neonacizam dobio u svetu publicitet kakvom se nisu nadali javno tužilaštvo RH je po hitnom postupku pokrenulo krivični postupak protiv Šimunića zbog “raspirivanja rasne mržnje i uznemiravanja drugih učesnika javnih okupljanja“ i kaznilo ga maksimalnom kaznom od oko 3300 evra jer je “bio svestan da taj uzvik simbolizuje službeni pozdrav za vreme totalitarnog režima NDH“, kao i da “predstavlja manifestaciju nacističke ideologije i prezir prema drugim ljudima zbog njihove verske i etničke pripadnosti“. Toliko šovinizam tamo košta. Čisto da bi na brzaka oprali ruke i zamazali oči FIFA koja je pokrenula istragu. Verovatna kazna koju reprezentacija može da dobije je 6 (šest)  utakmica igranja bez publike, što će se verovatno iskoristiti za odigravanje nekih prijateljskih utakmica organizovanih kako bi tako teška kazna što pre istekla.

I eto, to je to…

Ali naravno da nije. Gospoda iz ,,lijepe njihove“ su se potrudila da tu denominaciju ljudskog intelekta još i natabaju, sa željom da nam se verovatno i isfekališu na glavu opravdavanjem tog pokliča njegovim istorijskim nastankom.

Po njima taj istorijski nastanak vodi od pokliča ,,U boj, u boj, za narod svoj“ kojeg je 1566.godine uzvikivao hrvatski ban Nikola Zrinjski u bici kod Sigeta (Mađarska), zbog čega ga kao velikog junaka svojataju i Hrvati i Mađari (kod kojih se zove Mikloš Zrinji), a koji je trista godina kasnije Ivan Zajc ukomponovao u svojoj pesmi ,,U boj, u boj“ (1876. i u operi “Nikola Šubić Zrinjski“) kao ,,Hajd’ u boj, u boj! Za dom, za dom, sad u boj!“ Znači originalni poklič je ,,U boj, u boj, za narod svoj“, čisto da razgraničim, a taj poklič su hrvatski navijači često i jesu uzvikivali na utakmicama (primer sa Engleskom možete naći na JuTjubu).

Paralelu zatim vuku preko bana Jelačića koji je navodno pokličima ,,za dom“ motivisao narod i vojsku, koja mu je odgovarala ,,spremni umreti“ (i umirali su, ali pod austrijskom zastavom na teritorijama van Hrvatske), pa sve do službenog ustaškog pozdrava koji je po njima glasio ,,Za poglavnika i dom spremni“, ali je kasnije ,,poglavnik“ izbačen čime je to, po njima, postao ,,sasvim regularan“ revolucionarni pozdrav.

Kakva je sad tu istorijska paralela? Čuveni junak Nikola Zrinjski (koga u Hrvatskoj zovu Nikola ŠUBIĆ Zrinjski iako ne postoji istorijska ličnost sa takvim imenom  jer je prezime Šubić odbačeno 1347. godine) svetsku slavu je stekao boreći se protiv osvajača-okupatora, a ne protiv naroda koji je tu bio pre njega.

Ban Jelačić je prema mišljenju najvećih hrvatskih intelektualaca 19.veka (Matoš, Radić, Starčević) bio izrazito negativna politička ličnost jer je po svaku cenu hteo da podvrgne Hrvatsku pod vlast Austrije, koja ga je i postavila za bana 1848.godine iako je pokazivao “nesumnjive znake duševne poremećenosti“ (prema Enciklopediji Leksikografskog zavoda, svezak 3, Zagreb MCMLXVI) , a pošto je učestvovao u gušenju mađarske revolucije u Mađarskoj se i danas smatra negativnom političkom ličnošću. Zbog poslušnog sprovođenja germanizacije i porobljavanja Hrvatske spomenik mu je u centru Zagreba podigla austrijska vojska na inicijativu armijske komande tadašnjeg cara. Čak su se i narod i tadašnji predstavnici grada Zagreba protivili podizanju spomenika jednom takvom čoveku koji je iskompromitovao čitav narod, ali, eto, taj spomenik je sada hrvatski nacionalni simbol uprkos svom zlu koje je taj čovek učinio svom narodu. Za koje  je to onda oslobodilačke bitke ban Jelačić motivisao svoje vojnike, osim ako se ne misli na pohode kada je vešao političke neistomišljenike?

Za službeni ustaški pozdrav nemam šta da komentarišem, sama po sebi je uvreda intelekta to što se izbacivanjem “poglavnika“ iz pozdrava, smatra da je pozdrav dobio drugačiju političku konotaciju i legitimitet.

I šta je tu onda pozitivno istorijsko nasleđe osim junaštva bana Nikole Zrinjskog, čiji poklič nije ni glasio “za dom spremni“? Naravno ništa: poremećeni ban Jelačić je vešao sopstveni narod da bi se dodvorio Austriji, a ustaše su ubijale Srbe na ognjištima na kojima su bili daleko pre njih da bi se dodvorile Nemačkoj. I da li onda koncept tog pokliča može da znači nešto drugo osim mržnje i destrukcije? NE MOŽE!

Ni najmanje mi nije bila namera da držim čas istorije, ali podatke koje sam izneo sa Vikipedije za petnaestak minuta može da pročita svako KOGA INTERESUJE . Naravno sa “srpske“ Vikipedije, jer su na hrvatskoj ti podaci delimično promenjeni ili izbrisani, kako bi se prilagodili toj novoj istoriji koja se piše.

Sve bi to možda i prošlo da nije pokrenuta stranica podrške Šimuniću na Fejsbuku (stranica je naknadno obrisana), koja dok ovo pišem ima preko 140 000 lajkova, što se može smatrati reprezentativnim uzorkom za ponašanje ostalih tri miliona građana. Ne svrstavam sve u isti koš, ne, sami se svrstavaju. Neko će reći da “u svakom žitu ima kukolja“, pre je “u kukolju se možda nađe pokoje zrno žita“. Ako nije tako zašto su samo malobrojni osudili postupak Ludog Džoa? Ako nije tako zašto se širom Hrvatske lupaju table sa ćiriličnim natpisima? Ako nije tako zašto se po Zagrebu kače plakati sa “srpskim porodičnim stablom“ na kojem su ljudi obešeni o drvo? I da paradoks bude još veći ta ista država, koja je u “domovinskom“ ratu proterala 250 000 Srba sa svoje teritorije gde su živeli vekovima, pokreće tužbu protiv Srbije zbog genocida???

To je ono zbog čega sam ustao u pet ujutru da napišem ovaj članak, Šimunić debilčina više nije važan, važno je onih usaglašenih par desetina hiljada na stadionu, važno je ovih sto četrdeset i nešto hiljada podrške koji oslikavaju razmišljanje u Hrvatskoj, važno je da se u jednoj zemlji koja je članica EU sve više iskazuju povampirene fašističke ideje. I na kraju, a za one koji znaju da čitaju na početku, gladni građani “lijepe njihove“ su za to što su gladni i za ekonomsku propast zemlje našli krivca. Pogađajte koga.

A ti ,,dežurni krivci“ još uvek čekaju da se izvrši nebeska pravda za Jasenovac, Jadovno, Medački džep, …..Ta nebeska pravda ne postoji ili je oštećeni nikada nisu doživeli. Postoji ovozemaljska pravda u kojoj Srbi još uvek veruju da će međunarodna zajednica jednom shvatiti da smo mi dobri momci i izviniti nam se zbog presuda kojima su nas ponižavali. Naravno da takav “hepiend“ ne postoji ako se ne budemo borili. A čak i ako se budemo borili taj “hepiend“ nije izvestan, što, opet, bez borbe ne možemo ni saznati. Kako se boriti? Borba počinje čitanjem. Borba počinje znanjem i čuvanjem svoje istorije, pisma i jezika. Narod koji zna svoju istoriju nema potrebe da krivi istorijske činjenice, dok narod koji svoju istoriju ne zna ili ga je sramota iste povlači njene paralele shodno svojim dnevno-političkim potrebama. Borba počinje bojkotom hrvatskih proizvoda i hrvatskih muzičara. Borba počinje ujedinjenjem. Ako oni  mogu da se ujedine i stanu u zaštitu jednog debilčine i osvedočenog ustaše, zašto mi ne možemo da se ujedinimo bar oko jedinstvene osude tog čina kojim se veliča mržnja i fašizam?

Ne prizivam rat, ne daj Bože, jedva sam iz prošlog glavu izvukao, ko god ga želeo u dvorištu mu bio, ali ako čitanjem ovog članka doživite onaj deža vi osećaj, verujte da se niste prevarili, čitava situacija podseća na onu pre Drugog svetskog rata, ne samo na ovim prostorima nego i u svetu. I ne samo pre tog rata, i mnogi drugi ratovi su počinjali teškom recesijom,  kao i skretanjem pažnje sa sopstvene ekonomske propasti na mržnju prema drugom narodu. Ali, iz prethodnog se može zaključiti da su Hrvati spremni, a šta vi čekate?

Spremite se. Spremite.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.