POGODBA

 

To je kao neka tama. Vakuum. Težina. Tuga. Ne može da se diše od te težine, ali na neki čudan način može da se gleda, neke se razmrljane siluete naziru, kao mračni duhovi u tami. I ideš kroz to. U stvari letiš. Nešto između ta dva, uglavnom se krećeš. Nije to tunel, više je tamni beskraj. Ponavljao sam “Zašto…zašto…zašto“ hiljadama puta. Nema bola, ali ima suza, toga se sećam. Nisam ih osećao fizički nego emotivno. Znao sam da umirem.

Ne mogu da opišem taj osećaj, ali nekako sam znao. “Zašto….zašto…zašto…“ Putovanje kroz tamu se čini dugo. Nema svetla na kraju tunela. Kod drugih možda ima, ali Srbima je davno ugašeno. Ne zbog duga za struju već zbog duga prema sebi. “Zašto, mamu ti jebem, zašto?“, ponavljao sam besno još hiljadu puta.
Glas koji se čuo dolazio je iz mene, ali nije moj:
– Zar zaista ne znaš zašto?
– Zašto, zašto, zašto-pokušavam što jače da kriknem u sebi-reci mi zašto?
– Siguran sam da znaš. (Glas je, onako, dubok, ozbiljan i služben.)
Onda počinje kopanje po uspomenama, traganje za nepravdom koju sam učinio čime bih zalužio ovoliku nepravdu koja mi se desila. Kod grešnika to obično bude prva stvar na koju pomisle ili poslednja koju su uradili, jer svako od nas zna kada je nekom učinio nažao. Takvi se svi rađamo, samo što dobar deo uspe da taj instiktivni osećaj pravde kasnije u životu zatrpa svojim egom. Nisam bio bezgrešan, ne, ali nikom nisam učinio nešto nažao čeg bih u tom trenutku mogao da se setim. Čitav život sam samo pomagao drugima, trudeći se da koliko god mogu izbegavam situacije da pomažu meni.
– Ne znam-odgovorio sam.
– Ma znaš.
– Ne znam.
Ponovo prolazim kroz život pokušavajući da se setim da li sam nekome nešto ostao dužan. Koliko god bio rigorozan opet dolazim do istog odgovora.
– Morao sam da te spustim.
– Kako da me spustiš?
– Mnogo si se uzdigao. Nije za to vreme.
– Kako …uzdigao?
– Otišao si daleko, nismo hteli da se to desi.
– Gde sam otišao…kako…ne razumem?
– Otišao si u budućnost. Zar nisi primetio da su ljudi počeli da te čudno gledaju, počeli su da ti zavide, neki čak i da te mrze, svašta si preživeo i opet si sve stizao, i da radiš, i da se voziš, i da ljubiš, i da gajiš decu, i da piješ, i da se biješ…To je planirano tek za sledeću generaciju, ti si nekako uspeo da iskočiš iz programa.
– I zato što sam uživao u životu sada umirem?
– Pa…to zavisi od tebe.
– Kako?
– Ja sam te spustio, sada nemaš nogu. Na tebi je da se dalje boriš.
– Za šta da se borim bez noge?
– Da se boriš ako hoćeš da živiš.
– Hoću.
– Ne može tako, moraš proći bol.
– Već boli… i previše.
– Ne, tek će da boli.
– Šta će još da boli kada si mi uzeo nogu?
– Uzeo sam ti i ruku.
– Ne…ruka je tu…tu mi je ruka…nisi.
– Fizički je tu, ali nije funkcionalna.
– Ne, ne možeš to…ne smeš to! Zašto onda da prolazim bol? Šta da radim bez ruke i noge?
– Tvoj izbor je da li ćeš se boriti.
– Hoću da se borim, uvek sam se borio, ali ostavi mi ruku.
– Bori se pa ćemo videti. Samo da znaš neće biti lako.
– Boriću se…boriću se.
– Moram da ti kažem da ih je malo koji su pobedili.
– Imam za šta da živim. Imam moje tri iskre koje će mi dati snagu.
– Kažem ti, malo ih je koji su pobedili. A bilo je i većih boraca od tebe. Ali ako pobediš bićeš nagrađen.
– Kako?
– Ispuniću ti želju.
– Vratićeš mi nogu?
– Ne, to ne može. Ono što sam već uzeo to ne dolazi u obzir. Koja je tvoja najveća želja?
– Da mi deca budu zdrava.
– Dobro, to je opšta želja. Imaš li neku želju koja nije vezana za porodicu i prijatelje, nego nešto što bi želeo BAŠ za sebe?

Nisam mogao da se setim ničega što bih poželeo BAŠ za sebe. Materijalno sam imao dovoljno, nije tu bilo ničega preteranog, ali teško sam radio i pored oficirske penzije stvorio neki višak u kojem sam uživao. Ako su deca i ljudi iz mog okruženja bili zdravi, a materijalno mi ništa nije bilo preko potrebno, nisam mogao da smislim šta bi za mene bila ta želja.

I dalje sam se kretao u onoj tmini sa mračnim siluetama. Sve sporije, i sporije, i sporije…kao da sam već stigao. Tamo…Negde gde svi stižemo na kraju. Postajao sam mirniji i više nisam vikao ,,zašto“.

I tog trenutka, baš tog specifičnog trenutka, kroz tamu se pojavilo lice. Dvodimenzionalna hologramska slika, koja je lelujala levo-desno kao poster nošen vetrom. Samo lice, bez tela. Prepoznao sam osmeh zbog kojeg bi mi uvek srce zaigralo, osmeh zbog kojeg sam prelazio stotine kilometara samo da bih ga video, osmeh koji sam želeo da gledam do kraja života. A pošto to nije bilo daleko verovatno mi je ispunjavana poslednja želja. Ne znam odakle se pojavila kada mesecima nismo bili ni u kakvom u kontaktu, ne znam zašto se pojavila sada kada me je poslednji put bespotrebno povredila, ne znam zašto je ona bila jedina tačka u boji u toj tamno-crnoj scenografiji. Doletela je iznad mene i kroz osmeh rekla “Moraš izdržati, nazor-nazor“. (Jednom kada mi je to rekla pitao sam je šta znači ,,nazor“, rekla mi je da tako u Bosni kažu ,,makar na silu“.) Samo je to rekla i odletela dalje, kako je inače i u stvarnosti nesputana. I možda trenutak pre nego što se zavesa života za mnom zatvorila ja sam bio svestan šta je to što želim BAŠ za sebe:
– Želim nju.
Glas nije odgovarao.
– Želim nju.
Glas kao da je iz nekog razloga oklevao.
– Siguran si?
– Da.
– Pazi dobro šta želiš, ispravke nema.
– Želim nju.
– Onda si izabrao.
Defibrilator je okinuo, začuo sam glasove i ugledao svetlo.

Bol kroz koji sam prošao ne mogu da kažem da nije za ljude čim sam ga izdržao, ali ne bih ga poželeo nijednom živom biću, čak ni onoj koja me je raznela na motociklu iako sam joj se već bio uklonio s puta, čak ni onima koji su me zverski mučili u Sarajevu. Borba za život je bila toliko teška da doktori sa Odeljenja intenzivne nege VMA mogu potvrditi da su jednog trenutka iscrpili sva svoja znanja i, ne mogavši nekoliko dana da skinu telesnu temperaturu ispod 41 stepen, pozvali bivšu suprugu i decu da se oproste sa mnom. Od tako loše prognoze za tri godine oporavio sam se bolje nego što je najoptimističniji od doktora mogao pretpostaviti.

Sa četrdeset i nešto kilograma kože i kostiju, koji su spali grobaru sa lopate, došao sam na svoju staru kilažu. Redovno sam vežbao i nakon četvorostruke transpozicije tetiva u dobrom delu oporavio skoro osušenu ruku. Sa protezom solidno funkcionišem i stižem svugde, mada se stepenice i ja baš nešto ne i ne volimo. Koliko sam znoja prolio, koliko puta pao, to znam samo ja. Sve sam radio da bih je bio dostojan i da bi se ponosila sa mnom. Veći deo pesama i priča je posvećen njoj i ona to zna. Ta pomisao da ćemo jednom biti zajedno davala mi je snage da izdržim sve i da se ne obazirem na sažaljive poglede okoline, već da još upornije vežbam. Ona je bila ta jedina nagrada koju sam želeo posle svih tih patnji BAŠ za sebe. Možda čitav taj razgovor nije od reči do reči opisan, ali njenog lica i pogodbe u toj tmini se jasno sećam.

Borio sam se, o kako sam se borio, i više od dogovorenog ispunio svoj seo pogodbe. Međutim, Glas se sa svojim delom nije javio. Možda zato što je od pre nekog vremena udata…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.