PLJAČKA (1)

“U svojoj karijeri nikada nisam naišao ili čuo za neku ofšor finansijsku konstrukciju koja je bila ovoliko velika i razrađena“-Morten Torkildsen, sudski veštak Haškog trobunala o famoznoj firmi “Anteksol“ na Kipru i osam “ćerki-firmi“ registrovanih 1992. i kasnije za potrebe iznošenja para iz Srbije u vreme vladavine Slobodana Miloševića.
Gornja izjava je iz knjige “Demokratska pljačka Srbije“ Dragana Vlahovića izdate 2005. u tiražu od 35000 primeraka. Već tada je mogla kompletno da posluži kao optužnica protiv ekonomskih ubica naše zemlje, ali i da svi oni koji su posle 5.oktobra 2000. imali iluzije da će nam biti bolje shvate da su debelo izigrani. Zato sam i rešio da napišem ovaj tekst kako bi ljudi shvatili da su  za dokumentaciju o iznošenju para na Kipar i nasilnom gašenju naših banaka svi iz tadašnje vlasti znali, ali da niko povodom toga nije hteo ništa da preduzme.
dinkic2

Iako sada imate dosta dokumentacije na internetu ova knjiga je specifična kao dokument po tome što objašnjava kako su pojedinci iz državnog vrha Srbije uz pomoć državnog vrha Kipra i određenih moćnika EU i Amerike opljačkali građane Srbije za najmanje četiri milijarde dolara. Nemam nameru da vam prepričavam knjigu, ali ću pokušati po tezama da iznesem ono najbitnije, što zbog količine podataka, a i količine para, ne može biti kratko.

– Borka Vučić je u periodu sankcija uvedenih u maju 1992. ucenivši radnicu “Beogradska banke“ u Londonu Ljiljanu Radenković oformila firmu “Anteksol“ (Antexol Trade Ltd.), a 1995. falsifikujući potpis svoje dalje osamdesetogodišnje rođake Zagorke Ćorović i “Braunkort“ (Browncourt Enterprises Ltd.) na Kipru. “Anteksol“ je bila glavna firma preko koje se novac prebacivao van zemlje u periodu od 1992.-1995., a “Braunkort“ od 1995.-2000.godine.

– Osim ovih bilo je osnovano još nekoliko firmi (kasnije pronađeno jedanaest) koje su fiktivno bile privatne “ofšor“ kompanije, a faktički su preuzele ulogu “Beogradske banke“ na Kipru. Svrha toga je bila da se prikrije pravi vlasnik računa jer prema kiparskim zakonima samo Centralna banka Kipra ima pravo da zna pravi identitet vlasnika, koje su pred ostatkom sveta predstavljali advokati i vlasnici računovodstvenih firmi. Ovde je najzanimljivije to što se potpis gore pomenutih gospođa kao osnivača firmi ne pojavljuje ni na jednoj transakciji, niti su one bile upućene u osnivanje firmi na Kipru i prebacivanje para, već su svim tim milijardama raspolagali stranci, u ovom slučaju advokatska kancelarija “Tasos Papadopulos&Ko“.

– Šta je to u praksi značilo? Pare koje je režim Slobodana Miloševića opljačkao od naroda iz penzijskog fonda, Zajma za preporod Srbije, devizne štednje građana, preko piramidalnih banki “Dafimenta“ i “Jugoskandika“, zatim profit od sive emisije novca, profit od kriminala kao što je šverc nafte i cigareta, a koje su preko Borke Vučić prebacivane na Kipar, onog trenutka kada bi bile uplaćene na račun gore pomenutih firmi postajale bi PRIVATNO VLASNIŠTVO navodnih vlasnika za koje oni nikada nisu ni znale! Ako za novac nisu znale kako su onda upravljale istim kada je za to bilo njihovo odbrenje? Pa nikako, sve je odrađivala Papadopulosova kancelarija bez prisustva vlasnika sa nekim falsifikovanim odobrenjima. Papadopulos je čak postavio direktore firmi iz svoje kancelarije bez ikakvog znanja vlasnika, što je mogao jedino uz podršku tadašnjih vlasti.

– Kakva je to pljačka bila govori i podatak da je “Beogradska banka“ prilikom deponovanja para na račun “Anteksola“ plaćala proviziju 2% od svakog transfera, čime je firma “Anteksol“ svake godine samo od toga prihodovala 50-100 miliona dolara profita KOJE SE NE ZNA KO JE UZIMAO!

– Najveći kritičari te pljačke režima su bili iz nevladine, stručne organizacije G17 (od 2002. stranka G17+, kasnije URS). Njen lider Mlađan Dinkić je u svojoj knjizi “Ekonomija destrukcije“ 1997. godine napisao da je država novac iznosila “džakovima, dok su se ostali morali zadovoljiti tašnama, torbama i koferima“. Znači još tada je do tančina opisao način iznošenja tog novca, navodeći da je pored Izraela i Grčke najčešća krajnja destinacija bio Kipar.

– EU i SAD su obećale da će u slučaju pobede DOS-a pružiti pomoć u vraćanju pokradenog novca, otpisu dugova i davanju novih kredita pod izuzetno povoljnim uslovima. Na osnovu toga čelnici DOS-a, a najviše članovi G17, obećali su vraćanje nekoliko milijardi dolara iz inostranstva, nekoliko milijardi maraka ekstraprofita, otpisivanje duga i donacije, zbog čega im je osiromašen i gladan narod tesnom većinom poklonio svoje glasove.

– Nakon pobede na izborima upravo je “ekspertska organizacija“ G17 bila nosilac svih odgovornih funkcija, od finansija, preko bankarstva, pa do ekonomije zemlje.

– Posle izbora u Srbiju se vraća i ključni svedok, odnosno “finansijski narator“ ove knjige-gosp.Predrag Đorđević, čovek koji je kao ekonomski stručnjak za spoljnu trgovinu ne svojom voljom postao ekspert za sistem pranja novca u “ofšor“ kompanijama kao što je to bilo na Kipru. On je došao sa informacijama da se na Kipru počelo sa prikrivanjem dokumentacije u vezi naših para, ali je i pored više pokušaja došao samo do Predraga Markovića iz G17, koji mu je rekao da će istragu voditi Saša Vitorović, budući ministar poljoprivrede. Pošto se ovaj uopšte nije javljao na broj koji je gosp.Đorđević dobio, Marković mu javlja da će istragu na kraju ipak voditi Mlađan Dinkić, ali tek nakon ustoličenja na mesto Guvernera NBJ.

– To “ustoličenje“ izvršio je sam Dinkić upadom sa naoružanim ljudima u NBJ 5.oktobra gde se dokumentacija o iznetom novcu nalazila. Koliko je ta dokumentacija bila važna govori podatak da je posle desetak dana druga grupa naoružanih ljudi preko gradilišta sa strane zgrade filmski upala u NBJ, razoružala tadašnje obezbeđenje i zaposela prostorije u kojima se Borka Vučić zadržala oko sat vremena. U isto vreme Karla del Ponte kao glavni haški tužilac odlazi na Kipar kako bi se zvanično zamrzli računi koji su pripadali bivšem jugoslovenskom predsedniku i njegovim saradnicima i zahteva pomoć od nove demokratske vlasti u potrazi za parama.

– Tek posle dva meseca Dinkić je zvanično postavljen na mesto Guvernera NBJ, a kakva je to otimačina za finansijske funkcije bila govore i podaci da je Radovan Jelašić postavljen za Vice-guvernera, a za direktora Pravnog sektora NBJ Dušan Lalić, zet Miroljuba Labusa koji je tada bio Potpredsednik Vlade SRJ, svi naravno iz G17.

– U međuvremenu gosp.Đorđević prikupljenu dokumentaciju putem posrednika samoinicijativno šalje Dinkiću u decembru 2000. sa predlogom hitnih mera koje su obuhvatale stavljanje zabrane raspolaganja novcem firmama koje su u vlasništvu države Srbije od strane neovlašćenih lica, odnosno advokata iz kancelarije “Tasos Papadopulos&Ko“ iz Nikozije. Iako se sa sigurnošću može tvrditi da je dokumentaciju dobio, nije razjašnjeno da li ju je Dinkić pročitao, ali je preko posrednika poručio Đorđeviću da se ne meša “jer su u pitanju viši državni interesi“.

– Nakon toga Dinkić u decembru kreće u potragu za našim parama uz gromoglasno objavljivanje informacija da su pronađene milijarde prebačene na Kipar (što je moglo da znači da je Đorđevićevu dokumentaciju ipak pročitao), ali i najavljivanje formiranja Anketnog odbora koji treba precizno da locira i vrati pare. Tu se odmah postavljaju pitanja:
1. Zašto se Guverner narodne banke bavi kriminalom pored pravosuđa i organa gonjenja koji su o tome već imali detaljnu dokumentaciju?
2. Zašto se formira Anketni odbor NBJ kada je povraćaj novca pravni poduhvat koji se sprovodi na osnovu istrage organa gonjenja?
3. Zašto se Anketni odbor formira u NBJ, a ne u Skupštini ili Vladi Jugoslavije ili Skupštini Srbije?
Naravno da je sve bilo smišljeno kako bi se stvorili paralelni organi vlasti koji nikome nisu bili odgovorni za ono što rade.
– Pošto Dinkić odbija da preduzme bilo šta predloženo, gosp.Đorđević u januaru 2001. odlazi kod Đinđića sa Vladimirom Popovićem-Bebom upravo da bi ga o obavestio o tome da vreme prolazi, na šta je Đinđić prokomentarisao da Dinkić ne bi tu potragu ni trebalo da vodi “već se stalno utrpava“. Na osnovu izveštaja gosp.Đorđevića Đinđić je na tabli nacrtao kompletnu šemu “ofšor“ kompanija sa bankama i odredio Bebu Popovića da oformi specijalni tim koji će hitno reagovati i sprečiti da se ukloni ostatak para i prateća dokumentacija.

– Da bi Dinkić prikazao ozbiljnost u potrazi u februaru 2001. angažovana je i engleska firma FIA koja je za neke sitne pare, nekoliko stotina hiljada do milion funti, trebala da prikupi dokaze o učinjenom kriminalu. A kako je posle ponuđene saradnje gosp.Đorđevića koji je do tančina bio upućen u slučaj pranja novca na Kipru, kao što je to bio i MUP, došlo do veoma skupog angažovanja engleske firme koja do tada sa tim nije imala veze? Pa na preporuku britanske Vlade i njenog ambasadora u Beogradu, Čarlsa Kroforda. Počinju li sa pomenom naših vekovnih prijatelja da se pale lampice?

– U martu 2001. Dinkić je sa svojim timom stigao na Kipar gde je uz kooperativnost Slobodana Aćimovića, desne ruke Borke Vučić, pronašao kompletnu dokumentaciju o transakcijama “Anteksola“, kao i refinansiranju dugova Pariskom i Londonskom klubu. Tom prilikom je utvrđeno da je “Anteksol“ samo u jednoj kalendarskoj godini imao promet od oko jedanaest milijardi maraka, a pronađena dokumentacija vezana za poslovanje ove firme bila je poslagana u kutije čiji je niz bio duži od 20 metara! Znači taj tim na čelu sa Dinkićem je pronašao ako ne svu, a ono skoro svu dokumentaciju za povraćaj para i ustanovio da je firma “Anteksol“ vlasništvo države Srbije, što je Dinkić kasnije i izjavio.

– Na osnovu pronađene dokumentacije Dinkić u kiparskim medijima daje intervjue gde kaže da ima dokaze da je na Kipar izvršen ilegalan transfer od najmanje četiri milijarde dolara, što je podiglo na noge čitavu kiparsku Vladu. Te četiri milijarde su TOG TRENUTKA mogle biti tražene, a tim je iz raspoložive dokumentacije ustanovio da je ukupan transfer bio oko dvanaest milijardi dolara ilegalno iznetih para. Takve izjave su okarakterisane kao ugrožavanje ugleda države Kipar, zbog čega je delegacija Kipra na čelu sa Ministrom spoljnih poslova došla krajem marta u zvaničnu posetu Beogradu. Tom sastanku su prisustvovali samo ljudi odgovorni Dinkiću I NIKO DRUGI IZ VLADE! Odmah nakon toga Kipar je prestao da se pominje u prethodnom kontekstu, a rukovođenje parama dalje nesmetano nastavlja advokatska kancelarija “Papadopulos“ kao da se ništa nije desilo. Tako je Dinkić kao Guverner NBJ prepustio strancima da upravljaju državnom imovinom protivno interesu građana.

– Onda je u priču upao i Velja Ilić. On je početkom aprila sa odobrenjima od strane Dinkića i Dušana Mihajlovića (Ministra unutrašnjih poslova) otišao na Kipar i odmah od određenih ljudi dobio na uvid dokumentaciju za milijardu i trista miliona dolara koji su se tog trenutka nalazili na dva računa. Tom prilikom je naveo da je jedan od ključnih ljudi u toj “igri“ guverner Centralne banke Kipra. Po povratku je iscrpan izveštaj predao Dinkiću koji je umesto da traži povraćaj pronađenog novca momentalno opozvao i Ilića, i ostale  članove te komisije, i otišao za Kipar.

– Miroljub Labus ukida akcije akcionarima “Beobanke“ 5.7.2001. i istog dana donosi odluku o emitovanju 100 akcija, koje za 100 000 dinara kupuje Agencija za sanaciju banaka, čiji je on predsednik saveta u to vreme, čime praktično postaje vlasnik te banke. To je bila čista otimačina na koju ponovo niko iz Vlade ne reaguje. Time je otpočela akcija uništenja najvažnijih banaka u zemlji: “Beogradske banke“, “Beobanke“, “Investbanke“ i “Jugobanke“.

– U julu se pojavljuje izveštaj FIA u kojem se uopšte ne pominje firma “Anteksol“, već samo nekoliko privatnih računa sa manje od 500 000 dolara. Kako je to moguće? Vrlo lako ako niko od organa koji su te angažovali ne da neće da sarađuje već i vrši opstrukciju potrage, što je kasnije objasnio Vukašin Minić koji je tada radio za firmu FIA.

– U avgustu gosp.Đorđević pokušava da dođe do Bebe Popovića koji neće da mu se javi, piše Nikoli Živanoviću, sanacionom direktoru “BB“ (G17), koji ga upućuje na Dušana Lalića, direktora Pravnog sektora NBJ (G17), inače dugogodišnjeg saradnika adv.kancelarije “Papadopulos“! Vidite li da kome god da se obraćao nije mogao da izađe iz kriminalnog kruga G17? I naravno da Lalić posle usmenih i pisanih upozorenja gosp.Đorđevića ne da ne vuče predložene poteze kako bi Srbija tražila svoje pare nazad već radi upravo suprotno.

– U septembru gosp.Đorđević odlazi i kod Radmile Milutinović-Marković, direktorke Agencije za sanaciju banaka, kako bih i kod nje izdejstvovao da se nešto povodom naših para na Kipru preduzme, ali je ona odmah smenjena i na njeno mesto postavljena Vesna Džinić, pogađate-iz G17.

– Sve to je bilo uočeno od strane glavne haške tužiteljke Karle del Ponte i ona je 2001. tražila kompletnu dokumentaciju koju poseduje adv.kancelarija “Papadopulos“ vezanih za kompaniju “Anteksol“. Istražitelji haškog tribunala su utvrdili da se na hiljadama naloga za plaćanje nalaze potpisi Kostasa Kemedžisa i Elene Mosku, ali je tek kasnije utvrđeno da oni ne pripadaju Papadopulosovim ljudima već firmi Džordža Mihalidesa “Costouris Michaelides Chartered Accountants“koja je ogranak velikog američkog lanca “Grant Thornton“. Ovo je zanimljivo zato što je podružnica “Grant Thornton“-a u Italiji umešana u jednu od najvećih prevara na svetu-“Parmalat“, a Džordž Mihalides je kućni prijatelj Borke Vučić i Tasosa Papadopulosa. Predsednik Kipra i državni tužilac jednostavno su ignorisali zahtev Karle del Ponte i odbili da dostave dokumentaciju.

– U decembru 2001. “prestaje potreba za radom zaposlenih u četiri najveće državne banke“, a 4.1.2002. svima prestaje radni odnos. Dinkić je sa svojim ljudima iz NBJ Jelašićem, Lalićem i Živanovićem uz pomoć Labusa i Džinićeve iz Agencije za sanaciju banaka likvidirao dobrostojeću “Beogradsku banku“ kako bi u potpunosti zatro trag o pronađenim parama. U knjizi je navedeno i kavim su se falsifikatima služili tom prilikom, a jedna od tih prevara je i proglašenje firme “Anteksol“ privatnom, iako je i po saznanjima MUP i NBJ, i prema izjavi samog Dinkića državna!

– Otpušteni radnici likvidiranih banaka se udružuju u NVO “Forum za istinu o bankama u sanaciji, stečaju i likvidaciji“, tražeći zvanično pomoć od svih nadležnih državnih organa Republike Srbije. Umesto pomoći Dinkić samovoljno formira “Nacionalnu štedionicu“ koja preuzima samo odabrane ljude iz likvidirabih banaka, kao i desetine hiljada kvadratnih metara poslovnog prostora po Srbiji i inventar bez ikakve nadoknade. Po nalogu Agencije za sanaciju banaka (već sam rekao da su tu glavnu reč vodili “eksperti“ iz G17) “Nacionalna štedionica“ je preuzela i isplatu stare devizne štednje u iznosu od tri i po milijarde evra (čitaj: otela posao drugim bankama). Prefiks “Nacionalna“ takođe je smišljen od strane “eksperata“ iz G17 kako bi se banka prikazala kao državna, dok je to u stvari privatna banka jer država nikada nije realizovala 50% svog učešća u istoj, već ima samo 12% vlasništva.

– Zbog takve otimačine savezni Ministar finansija prof.dr.Jovan Ranković 11.2.2002. podnosi ostavku u kojoj upozorava na pogrešne odluke republičkog Ministra finansija Božidara Đelića, samovolje Guvernera NBJ Mlađana Dinkića, na smišljeni scenario Dinkića, Labusa i Džinićeve u vezi gašenja najvažnijih banaka i ekonomski neopravdano osnivanje “Nacionalne štedonice“…Naravno da ni na navode iz ostavke niko nije reagovao.

– I onda se u maju 2002. pojavljuje Torkildsenov izveštaj u kom su osim “Anteksola“ i “Braunkorta“ objavljena imena još jedanaest firmi preko kojih se iznosio novac, potvrđujući da su te firme srpske, a da su ilegalno registrovane na privatna lica koja su se samo formalno vodila kao vlasnici. Tim izveštajem je raskrinkano ono što je radila “ekspertska grupa G17“, ali i odgovornost drugih državnih organa kao što su Ministrstvo pravde i Javno tužilaštvo. Ako je do tada bilo nekih nejasnoća nakon ovog izveštaja svima u vlasti je moralo sve biti jasno. I, šta mislite da li neko nešto preduzeo?

(Nastaviće se…)

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.