PEĆINA

Mi Srbi smo poznati po tome da svaki kraj ima nekog svog proroka, vračaru ili vešticu koja saliva stravu i pravi meleme koji leče sve “od kurje oči do crnu magiju“. Kao inženjer tehničke struke, vezan za egzaktne nauke, naravno, nisam verovao u to, ali….
Jednog dana, nakon što sam u saobraćajnoj nezgodi ostao bez noge, dođe nekoliko mojih veoma dobrih drugara da me izvede iz banje i malo “prošeta“ u invalidskim kolicima. Uđoh u kombi misleći da ćemo do nekog kafića u okolini na piće, ali videh da se polako udaljavamo od mesta gde sam bio.
– Alo, gde idemo?
– Ništa ne brini, videćeš-reče jedan od njih sa osmehom na licu.
Džaba sam ponavljao da ne mogu dugo da sedim, da treba da se uskoro vratim, već smo bili daleko. Povremeno sam ležao na zadnjem sedištu, tako da nisam ni video kuda me voze. A i, dok sam ležao, izmrcvaren višemesečnim boravkom po bolnicama pomalo sam i dremkao.
Nakon nekih sat i po vožnje, možda i više, stali smo jer više nije bilo asfalta. Bili smo u nekoj gustoj šumi, jedva se sunce probijalo. Stavili su me u kolica i gurali vlažnim puteljkom, činilo se bez kraja. Popio sam malo vode pošto mi je od truckanja neravnim šumskim putem bilo muka. Najzad stigosmo do mostića preko kojeg kolica nisu mogla preći.
– A šta sada?-upitah.
Jedan poče da bogorada, drugi da se češe po ćeli, treći je samo ćutao. Nekako sam se složio da pokušam cupkajući na onoj jednoj nozi da pređem dok me je jedan od njih pridržavao, a drugi sklopio i gurao kolica. Na jedvite jade smo jedan iza drugog uspeli da pređemo preko vlažnih dasaka uzanog mostića. Znoj je curio u potocima niz leđa i noge, pravo u potok preko kojeg smo upravo prešli.
Puteljak je dalje vodio uz brdo. Više nisam imao snage, ali opet se pojavi predlog da dvojica nose mene, a onaj treći kolica, logično. Ova dvojica se uhvatiše za zglobove na rukama i napraviše improvizovanu stolicu na koju sam seo kao na presto. Uporno sam pokušavao da doznam svrhu tolikog mučenja, ali sam samo dobijao odgovor da uskoro stižemo. Posle nekog vremena i jesmo.
Pogled je pucao na proplanak i na nešto što je svojim velikim krstom podsećalo na crkvu, sakrivenu planinom i okolnim drvećem. Sam krst je bio skoro veći od crkve koja nije imala više od 20-ak kvadrata. Ispred je stajala pogrbljena starina u crnom, naslanjajući kriva leđa na krivi štap, duge sede kose i brade.
– Pomaže Bog, oče-poželeše ova trojica, i ja se pridružih.
– Bog vam pomogao deco…
– Oče, doveli smo našeg druga o kojem smo vam pričali-rekoše-spuštajući me polako u kolica.
– On ide sa mnom, vi ostanite tu-odgovori pop suvo, očigledno spreman za moj dolazak.
Dade mi svoj štap i onako poguren poče da me gura preko nečega što je davno bio utaban tucanik. Dođosmo do ne baš prevelikog otvora u planini.
– Sine, ovo je ulaz u pećinu. Pećina je čudesna i otkrivena je još za vreme Turaka, ali vrlo mali broj ljudi zna za nju, skoro niko, čak ni moj unuk koji te je doveo. Još tada je otkriveno da ranjenima i osakaćenima ispunjava želje: onaj ko je izgubio ruku uđe unutra, poželi i ruka mu izraste, onaj ko je izgubio nogu isto, poželi i izraste mu noga-pričao je zadihan, svojim staračkim glasom.
Blago sam se nasmejao, razmišljajući da li je moguće da su me zbog toga ova trojica toliko vukla.
– Moraš biti pošten u duši i verovati. Nemoj me pitati kako, ali je tako-reče zasukavši rukav od odore i pokazujući mi jedva vidljiv ožiljak na desnoj ruci, koji nije imao nikakva obeležja hirurškog zahvata, nego je više ličio na narukvicu nacrtanu olovkom.
– Izgubio sam je u Cerskoj bici i zakleo sam se da ću, ako mi se vrati ruka, čuvati ulaz u pećinu do kraja života.
Gledao sam u zabezeknuto u čoveka koji je morao imati preko 100 godina, misleći da negde mora da je postavljena skrivena kamera.
– Osećam dobrotu u tebi…Uđi slobodno i nemoj se plašiti. Poželi i moraš verovati…Osetićeš neke čudne trnce, i…samo jako poželi…
Sedeo sam u kolicima, ne znajući gde sam, gledajući okolo i tražeći kameru, ali se na proplanku nije videlo ništa, osim trojice drugara koja su me čekala u hladu na obodu šume. Starina mi nije ličio na glumca, a ulepljene majice od znoja na meni i drugarima koji su me nosili nisu govorile u prilog da se radi o nameštaljci. Mada kod nas Čivijaša ništa nije nemoguće. A opet, šta mogu izgubiti, mislio sam. Polako sam okretao točkove na kolicima i ušao u pećinu preko nekih neuredno poređanih dasaka. Posle par metara sam stao.
– Malo dublje-reče pop.
Ušao sam još par metara.
– U redu je…
U mraku pećine osećala se samo vlaga i slab protok vazduha. Stao sam. Hajde da probam. Poželeo sam i verovao …Ništa…Odstranio sam iz sebe po prirodi nepoverljive misli koncentrišući se…Zamišljao sam koliko bi život bio lakši kada bi mi se želja ostvarila…Samo sam na to mislio i stvarno sam počeo da osećam neko čudno peckanje…
Izleteo sam iz pećine preko onih istih dasaka, vintajući točkove na kolicima kao pomahnitao, srećan, smejući se od uveta do uveta. Dođoh do popa i počeh mu celivati ruke:
– Hvala, oče, hvala…
Gledajući belo u mene, skoro plačno progovori:
– Ali…sine…pa kako…nemaš nogu…nije ti se želja ostvarila?
Pogledah ga zahvalno i rekoh:
– Jeste, oče, jeste, vidi nove “Mišelinke“ na točkovima…
Nedugo nakon toga čuo sam da je Čudesna pećina urušena, a da se o sudbini kaluđera koji ju je čuvao ne zna ništa…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.