Parada


Parada – jednostavna reč od tri sloga. A opet simbolizuje mnogo. Prema definiciji parada je svečana priredba kojoj je cilj da nešto pokaže ili istakne. To je svečana smotra, povorka, defile većeg broja učesnika koji se kreću najčešće predviđenom rutom. Parade se često održavaju povodom obeležavanja godišnjice nekog događaja ili proslave. Najpoznatije su uglavnom vojne parade. Takozvane ,,Parade ponosa” su sve više popularnije i polako preuzimaju tron vojnim paradama. Bar kad je medijska ispraćenost u pitanju.

Elem, vojna parada, kao sinonim kod većine ljudi za paradu, je svečana smotra određenih jedinica Kopnene vojske, Ratnog vazduhoplovstva i Ratne mornarice, zajedno ili ponaosob. Glavni deo parade naziva se ,,Defile” ,pa se zbog toga često ova dva pojma poistovećuju. Parada Pobede u Moskvi, koja se održava svakog 9. maja na Crvenom trgu, je verovatno najpoznatija vojna parada na svetu – sa razlogom. Velikim razlogom. Sovjeti su dali 25-27 miliona života za odbranu čovečanstva od nacizma i u goloj borbi za opstanak. Srba je pobijeno i poklano preko milion u Drugom svetskom ratu. Kolosalne žrtve ruskog naroda sa brojnim primerima hrabrosti, požrtvovanja, herojskih pogibija utrli su put do Berlina. Malo koji narodi su u svojoj istoriji podneli takve žrtve i tako herojski ginuli, kao što su podneli ruski, srpski i vijetnamski narod u borbi za slobodu od agresora. Uz zvuke metronoma koji simbolizuje otkucaje srca ranjenog Lenjingrada i njegovih žitelja, koji su bili uništavani u blokadi od gladi, zime i nemačkih bombi, parada je počela. Samo u Lenjingradu je umrlo ili poginulo za vreme 900 dana opsade, više ljudi nego što su ukupne francuske, engleske ili američke žrtve u celom drugom svetskom ratu. Poznat je primer Danijela Ivanoviča Krotinena – pekara iz Lenjingrada, koji je umro od gladi i iscrpljenosti na svom radnom mestu a nije hteo da uzme ni mrvicu hleba više nego ga sleduje, iako je mogao, da ne bi neko dete ili žena ili borac bili zakinuti za tu mrvicu. Ili sudbina Epinistije Fedorovne Stepanove, kojoj su svih 9 (i slovima devet) sinova poginuli u borbi za slobodu. Mnogo je takvih majki devet Jugovića, tiho na jastuku u svojim udžericama puštalo suzu uz upaljenu sveću i sliku poginulog deteta. Primera je bezbroj i o tome bih mogao pisati danima. Toga je bilo i nažalost biće. Vratiću se na parade. Imao sam to zadovoljstvo da dva puta uživo gledam defile ruskih vojnika na Dan pobede na Crvenom trgu. Energija koja tada struji vazduhom i koja stvara takav osećaj u čoveku, teško da čoveka ostavlja ravnodušnim i ne može se rečima opisati. Savršena strojeva izgrađenost vojnika, organizacija, uvežbanost.. Svugde je vojska -vojska. Posebna organizacija namenjena zaštiti države ali u Rusiji je to i nešto više: način shvatanja života prožet fatalizmom i verom. Bilo je tako i kod nas nekada…

Na najčuvenijoj od svih parada, Paradi pobede – onoj organizovanoj 1945. posle pobede nad Nemačkom i njenim evropskim saveznicima i nacističkim volonterima svih narodnosti (za neupućene – kod Borodina ali ne 1812. već 13. oktobra 1941. je sovjetska vojska potukla nemačku jedinicu sastavljenu isključivo od Francuza – ušlo im u naviku valjda, a to je samo jedan primer. Ogroman broj primera učestvovanja nacističkih dobrovoljačkih jedinica sastavljenih id Francuza, Holanđana, Hrvata, Belgijanaca, Španaca, Italijana, Mađara, Rumuna, Šveđana, Norvežana itd prava Evropska unija u malom), pored sovjetskih probranih, ratom prekaljenih gardijskih jedinica sa najistaknutijim ratnicima čije su grudi krasile brojne medalje krvlju zarađene, jedan vojnik je zauzimao posebno mesto. Taj vojnik je spasao na hiljade drugih vojnika, otkrio 7468 mina, 150 granata a u čišćenju terena od mina iznenađenja bio je nezamenjiv. Ranjavan više puta. Odlikovan. Pred tu čuvenu paradu, igrom slučaja je do glavnokomandujućeg Josifa Staljina stigao podatak da taj pripadnik Crvene armije neće učestvovati u njoj zbog ranjavanja. Staljin je, znajući za dostignuća ovog vojnika, skinuo svoj mundir i naredio da se u njemu u počasnom stroju prenese i ovaj vojnik u defile na paradi. Taj vojnik je bio čuveni pas Džulbars…

Jučerašnja vojna parada na Crvenom trgu je protekla kao i svake godine – ponosno , uvežbano do savršenstva i ispraćena sa, suzom u oku učesnika i potomaka onih koji su je svojom žrtvom stvorili.

Danas je vojna parada kod nas. Ne znam zašto je odabran 10. maj. Možda zato da ne bi pravili kinkurenciju vojnoj paradi na Crvenom trgu, možda je nekom stao sat pa pomislio da je danas umesto deseti- deveti maj, a možda i iz nekog trećeg razloga.

Dan pobede je kod nas propraćen kao i uvek podelama. Kad se ne prepiremo oko Zvezde i Partizana dežurna tema je Četnici -Partizani. A logor u Jasenovcu je radio i kad su Rusi već uveliko bili u Berlinu i za sve ono vreme dok su se Srbi u Partizanima i Četnicima trebili između sebe. Kako god, drago mi je što je za paradu odabran i grad Niš, jer u Nišu se nalazi naš najveći vrh-Đeravica, koje se danas tako lako odričemo dok pojedini političari crtaju nove granice, nije naš najveći vrh (bar je tako stajalo, ako nisu i taj podatak izmenili u udžbenicima iz geografije). Ne, naš najveći vrh je vrh Ćele kule – vrh tog strašnog i jedinstvenog spomenika slobodi. Simbolu srpske nesloge, izdaje, junačkog žrtvovanja za slobodu, herojske pogibije… Pred njom bi pitomci trebalo da polažu zakletvu i da ih opominje na žrtve i greške iz prošlosti.

Naša vojska i njeni pripadnici (kao i žandari i policajci), u kakvom god stanju i obliku se sad nalazila , je profesionalno odradila svoj posao na paradi. Nije bilo savršeno kao na Crvenom trgu, ali gde smo mi a gde je Rusija. Slamka jedna među vihorove- što bi rekao veliki Njegoš. Vojnici, policajci, žandari, starešine su dali sve od sebe, bili vrlo dobro uvežbani za svečanost danas i odradili to veoma profesionalno kako im i priliči. Vozila su bila perfektno ofarbana u maskirnu šemu a general Simović je odlično održao uvodni govor. Poznajem neke učesnike parade, zajedno smo žvakali istu prašinu dok sam i ja bio aktivni pripadnik. Često se čujemo, razmenjujemo mišljenja, žalbe, pohvale i sve one teme koje normalni ljudi pričaju.

Vojna parada je uvek lep prizor za gledanje. Videti dete kako pravi prve korake i svoju vojsku kako maršira su za mene uvek impresivni prizori. I treba vojska da se pokazuje svom narodu. Ali da li treba da služi kao instrument političkog marketinga i jeftine propagande u šta su je pretvorili? Palo mi je par misli tokom gledanja parade na pamet- da li su naši vojnici i starešine marširali punih ili praznih stomaka? Izdržaće oni to u oba slučaja, ali mi je, eto, to nešto palo na pamet. Da li su vozači borbenih motornih vozila, dok su pažljivo pazili na poravnanje, mislili samo na to ili im je fokus i profesionalnost popustila pa su im misli skrenule kako da ovaj mesec plate zaostalu ratu za kredit ili kako da detetu saopšte da će morati da sačeka sledeću ekskurziju? Da li se neki od aktivnih generala (čast izuzecima) možda prevario pa pomislio : Bolje da smo skromnije isparadirali a ostatak novca od uštede kupili nova sredstva ili uplatili i dali majkama poginulih pripadnika vojske, koji su svojim kostima na karaulama sa Albanijom omeđili granice Srbije koje političari hoće da promene? Sumnjam da su to pomislili ili ne daj Bože saopštili državnom vrhu sastavljenom sa koca i konopca. Ali opet sa nekom  lažnom nadom sam to pomislio i ponadao se da će bar malo otići na lečenje teško obolelog deteta jednog mog klasića, inače još aktivnog oficira.

Rusi imaju najjaču kopnenu vojnu silu na svetu, naročito oklopno mehanizovane jedinice. Pa ipak uprkos tome što Rusi imaju preko 100 puta više tenkova od nas, mi smo imali više tenkova na paradi i više tipova streljačkog naoružanja od moćne ruske armije. Ali da li je to bilo potrebno? S obzirom koliko se ulaže u opremu i obuku na regularnoj, tj. svakodnevnoj bazi , vojska, žandari i policija su odlično odradili posao.

Moramo spomenuti i najupadljiviji deo parade – svečanu tribinu.
Pre svega nisam video generala Lazarevića na svečanoj tribini. Nisam video ni brojne oficire, podoficire, vojnike, policajce ratne veterane, koji su se istakli u oružanim dejstvima i zaslužili da budu na svečanoj tribini. Kod Rusa su oni bili na najpočasnijim mestima. Ili se državni vrh plašio da se ne zameri najvećem skotu od svih diplomata – američkom ambasadoru Skotu, kome je general Lazarević trn u oku od kada je izašao iz Haškog kazamata.

Hoćete reći da su bili veterani, ali marširali u podešalonu?! Oni su svoje odradili u ratu i nema šta da marširaju pred političarima, od kojih  ogromna većina pušku nikad nije ni držala u rukama, već  su trebali da sede u počasnoj loži, a mlađi, aktivni, da marširaju i njima odaju počast. Sledeće pitanje je da li su sva prikazana sredstva tehnike i u realnoj upotrebi kod nas ili služe samo kao pokretna ,,Potemkinova sela”?

Da li je više od 50 tenkova bilo potrebno ili im je namena bila da parada bude što pompeznija, ne bi li se šiptarski teroristi Tači i Haradinaj bar malo uplašili i popustili svoje zahteve? Kao da se oni nešto pitaju. Radiće kako im narede gazde, tj. oni koji su ih tu gde jesu i doveli (isto se odnosi i na dobar deo naših političara), tj. USA i Nemačka. A  oni imaju odličan uvid u realno stanje naše vojske, jer im se godinama već serviraju podaci o borbenoj gotovosti kao na tacni. Nisam video ni predsednikove savetnike krvavih ruku – Tonija Blera i Gerharda Šredera na tribini…

Našeg Džulbarsa na paradi nije bilo. Naš Džulbars, i to sa činom majora, čuveni Lister, koji je svojim delima možda i nadvisio čuvenog Džulbarsa, ostao je zajedno sa svojim vernim drugom i herojem Ivanom Vasojevićem-Jaguarom na Košarama 1999.  Još su na straži. Čekaju neka bolja vremena – vremena kad će zaslužni borci i majke piginulih heroja biti na svečanoj tribini, a korumpurani političari -ratnohuškači i saradnici neprijatelja, bez dana ratnog staža ali sa prostranim stanovima, biti na optuženičkoj klupi.

(Major Lister)

Dok naš ministar odbrane maše glavom, uz promenljive facijalne ekspresije, kao kakvo veselo majmunče, a ministar policije cupka kao pudla za vreme defilea, svaki drugi stanovnik Srbije mlađi od 40 godina planira odlazak iz zemlje, dok nekoliko oficira i podoficira svakodnevno napušta vojsku za stalno. Lekari, profesori, inžinjeri, zanatlije itd većina odlazi u Nemačku. Da leče, kreče, da rade, peru, čuvaju iste one Nemce čija su braća i očevi potpisivali naredbe za streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca, sprovodili ih, a 1945. potpisali vojnu kapitulaciju. Tako je uvek bilo – Srbi su nizali vojne pobede a u suštini gubili svaki rat.

Srećan dan pobede koji se slavi sa zakašnjenjem zbog nekog razloga… Do neke nove parade.

 

Autor: Milovan Bajagić

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.