ORUŽJE (3)

Nakon što sam preko nekih veza u BIA-i pokušao da saznam kakva su to saznanja zbog kojeg MUP nije hteo da mi vrati oružje nakon nestanka zakonskog osnova za njegovo zadržavanje pokušao sam u datom roku od godinu dana da ga prodam, ali se na oglas niko nije javio, verovatno zbog napomene da se prodaje samo licima sa dozvolom. Tako je moj revolver “zvanično“ postao vlasništvo države. Neki kažu da je to “još zvaničnije“ postao odmah po oduzimanju promenivši vlasnika, ali zbog velikog poverenja naroda u policiju to mogu biti samo zlonamerne glasine. Pošto je kod “njih“ i nož i pogača taj problem sam u nekom ćošku mozga arhivirao jer sam imao i pregršt drugih problema sa kojima sam se borio u našoj pravno uređenoj državi.

I onda je 16.11.2015. poštar zazvonio dvaput. “Hej, gde si, imaš nešto iz poreske“, reče. Tih dana sam upravo platio porez za kevu, ali takva rešenja ionako ne dolaze na moje ime. Nije mi uopšte padalo na pamet šta može da bude jer nemam imovine koja bi mogla biti predmet oporezivanja, ali potpišem i uzmem dopis. Otvorim da vidim šta je i umalo ne okapih: dobio sam OPOMENU u vezi neizmirene poreske obaveze u vidu poreza na registrovano oružje u iznosu koji vidite na slici ispod.

20160228_141248-1

Vojna lica su devedesetih godina kupovala oružje preko platnih spiskova i čekova kako bi koliko toliko pomogli opstanak “Zastava oružja“ u vreme sankcija. Lično oružje smo imali pravo da nosimo sa vojnom dozvolom uz vojnu legitimaciju. Nakon završetka aktivne vojne službe bili smo dužni da oružje prijavimo policiji radi dobijanja civilne dozvole, takva je bila procedura. Onda je tu na snagu stupila demokratija kojom su svi oni koji su branili zemlju proglašeni nepodobnim za nošenje oružja, pa smo mogli da dobijemo samo dozvole za držanje oružja. A da, i uveden je porez koji se plaćao jednom godišnje. Prvih nekoliko godina sam taj porez plaćao, bio je hiljadu i nešto dinara. Onda su se nešto klali u Skupštini oko Zakona o oružju, pa jedne godine nisam ni dobio rešenje. Onda se opet pojavilo sledeće sa većim iznosom. I onda su rešenja prestala da stižu. Da ne bih dužio, siguran sam stoprocentno da od 2010. nisam dobio nijedno rešenje o porezu na oružje, što sam povezao s tim da mi je oružje oduzeto. Zato sam odmah montirao protezu i uputio se u nekadašnji SDK. U SDK otvorim vrata suterena gde su šalteri i pitam da li tu rešavam pitanje poreza, kažu nije, prvi sprat.

Popnem se uz moje omiljene stepenice sa prepustom i nađem gde treba da se javim. Žena starija, viđao sam je ranije.
– Dobar dan.
– Izvolite?
– Dobio sam opomenu za neizmiren porez za oružje.
– Pa?
– Pa oružje mi je oduzeto 2010. godine, tako da ne znam na šta onda treba da platim porez.
– Imate li neki dokument?
– Imam. Evo izvolite Zapisnik o privremno oduzetom oružju.
– Nije to ništa.
– Kako nije ništa kada je to zvaničan dokument?
– Meni treba rešenje, to nije ništa.
– A, imam i rešenje, kako nemam, samo Vi recite. Gleda i vidim kako joj se obrve namiču.
– Pa zašto vi ovo niste doneli ranije?-reče ljutito.
– Molim?
– Zašto ovo niste doneli ranije da prijavite?
– Kome?
– Nama.
– A ko ste vi?
– Nemojte da se pravite ludi, dužni ste da svaku promenu prijavite.
– Gospođo, polako. Na osnovu čega ste vi meni poslali prvo rešenje za porez?
– Na osnovu toga što ste imali oružje.
– A kako ste vi znali da ja imam oružje?
– Pa na osnovu izveštaja SUP.
– Znači nisam JA došao kod vas i doneo oružje da biste mi razrezali porez, je li tako?
– Pa…niste.
– Ako oružje kod vas nisam ni prijavio zašto bih onda bio dužan da ga odjavim? Ako ste prema izveštaju SUP-a doneli rešenje o porezu, a SUP mi je oduzeo oružje, zašto vam onda SUP nije poslao i izveštaj da ga više ne posedujem? (Čl.26 st.2 Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara)
– Pa…ne znam. – A znate li koliko su građani platili automatizaciju organa opštine? Gledala me je belo.
– Znate li koliko su platili kompjutere za kojim i vi sedite i razne programe upravo da bi vi bili uvezani sa ostalim organima? Zar za petnaest godina niste mogli da se uvežete sa odeljenjem za oružje i da imate evidenciju ko poseduje, a ko ne poseduje predmet oporezivanja? I dalje je gledala belo.
– Ali vi ovde imate neplaćen porez i pre 2011., za 2009, pa i za 2008…
– Gospođo, potraživanja takve vrste zastarevaju nakon tri godine. Gledala je u mene kao da je upravo formatirala mozak. I onda je usledilo pitanje koje sam u više navrata čuo od šalterskih službenika:
– ODAKLE VI TO ZNATE?
– Primoran sam da znam jer očigledno VI NE ZNATE! Umesto da štitite interese građana vi pokušavate da ih opljačkate! (Nakon toga sam i napisao članak Zastarelost.)
– Napišite prigovor i predajte na pisarnicu-besno je prekinula konverzaciju koju su svi u sali počeli da prate.
Kopirao sam dokumentaciju i napisao prigovor u kojem sam između ostalog tražio i da poreska uprava pruži dokaze kada je pokušana dostava rešenja o porezu na oružje jer je nemoguće da baš nijednom nisam bio kući. Sa tim sam se sutradan, 17.11.2015., javio na pisarnicu. Žena koja takođe radi odavno, vrlo prijatna, sa ‘ladnom trajnom. – Dobar dan. – Dobar dan. – Koleginica sa šaltera za oružje rekla mi je da ovde predam prigovor.
– Dajte.
Nakon čitanja akta koji je imao čitave tri rečenice reče:
– 800 dinara.
– Molim?
– 800 dinara.
– ZA ŠTA 800 dinara?
– Za taksu.
– Gospođo, ja to nemam da platim, a i da imam odakle mi?
– Meni su tako rekli.
– Razumem da su vam rekli, ali vi nemate nikakvih troškova za rešavanje postupka, došao sam vam na noge, ako treba zavedite samo i ja ću odneti referentu koji treba po prigovoru da postupi da ne bi Vi trošili đonove.
– Žao mi je, meni su rekli da taksa mora da se plati.
– Gospođo, razumem da taksa treba da se plati, ali stvar je U VISINI takse. To je čist lopovluk jer ispada da ja treba vama da platim 800 dinara da biste vi ispravili vašu grešku. Pa da li ste vi normalni? Ne mislim na Vas lično, Vas su smišljeno postavili ovde bez informacija za koju vrednost postupka je kolika taksa ili za koju vrstu usluga, smišljeno su stavili toliku visinu takse da bi ljudi odustali od prigovora i plaćali čistu otimačinu…
– HOĆETE LI DA PRIMIM DOKUMENT BEZ TAKSE? Sada sam ja gledao belo, ne verujući šta me pita.
– JE L’ HOĆETE DA PRIMIM BEZ TAKSE?
– HOĆU!
– DUM!-udari delovodni pečat i upisa datum prijema.
– IZVOLITE!-izgovori dok mi je davala moj primerak.
– HVALA! Eto, ko kaže da “lepa reč ne otvara i gvozdena vrata“? “Strčao“ sam niz stepenice dok se nije predomislila.

R E K A P I T U L A C I J A: U našoj maloj državi ima dosta glupih zakona, ali Zakon o oružju mislim da prednjači. Pri nabavci treba da budete punoletni, poslovno sposobni, zdavstveno sposobni, obučeni za rukovanje oružjem, neosuđivani za krivična dela sa elementom nasilja, da se protiv vas ne vodi krivični postupak po službenoj dužnosti, da niste kažnjavani za prekršaje iz Zakona o oružju i municiji i Zakona o javnom redu i miru, niti da se protiv vas vodi postupak za ove prekršaje.

Ako sve to ispunite morate navesti i OPRAVDAN RAZLOG zbog kojeg nabavljate oružje. Ako procene da vam je i razlog opravdan opet se može pojaviti neki Ilija Čvorović sa “operativnim saznanjima“ zbog kojih ne možete dobiti dozvolu. A ako kojim slučajem kao običan smrtnik prođete sve provere i dobijete dozvolu za držanje oružja opet ga ne smete u svom stanu/kući upotrebiti u slučaju samoodbrane jer naše čuveno pravosuđe ne priznaje pravo na samoodbranu ni pod uslovima predviđenim zakonom. Tako ćete plaćati porez na sredstvo koje ne smete da koristite. To vam je kao kada bi imali kola koja registrujete i dobijete saobraćajnu dozvolu, a ne smete da ih vozite. Ako se doda da takav porez ne postoji u drugim zemljama Evrope onda je jasno da je kod nas uveden isključivo radi pljačke. Pravdanje vlasti da je porez uveden zbog velikog broja ilegalnog oružja kod naroda nema veze s mozgom jer se porez plaća na legalno oružje, dok crno tržište radi nesmetano. Povećanje poreza na 3440 dinara godišnje za pištolje i revolvere za koje je izdat oružni list za držanje upravo je mera koja obesmišljava legalno naoružanje jer su se pištolji i revolveri počeli prodavati po buvljacima za 50-100 evra. Ako za samo 10 godina držanja pištolja platite 300 evra koja je onda logika posedovanja legalnog naoružanja ako ga na crnom tržištu možete kupiti recimo za 70 i na njega ne plaćati ništa?

Još gore je poređenje u vezi poreza za nošenje oružja. Doduše običan građanin dozvolu za nošenje ličnog naoružanja ne može dobiti ni ako je na svet došao bezgrešnim začećem, ali ako bi je na neki volšeban način ipak dobio morao bi da plati porez u iznosu od 17160 dinara godišnje. Ko je onda lud da svake godine da tolike pare za nošenje legalnog naoružanja ako naše čuvene nezavisne sudije za posedovanje ilegalnog izriču drugarsku kritiku?

Prema statističkim podacima veoma mali broj krivičnih dela u Srbiji počini se legalnim naoružanjem. Zašto onda država svojim visokim nametima tera ljude sa legalnim naoružanjem da ga se odreknu i poklone ga državi? Zašto time uništava legalnu trgovinu naoružanjem i favorizuje ilegalnu? Ako “lošeg čoveka sa pištoljem može zaustaviti samo dobar čovek sa pištoljem“ (LePjer, američki kongresmen), a kod nas se od dobrih momaka koji poštuju zakon oduzima oružje ili se visokim nametima prisiljavaju da ga se odreknu, da li vam je onda jasno kome u korist ide ovakav zakon o oružju? Ukidanje poreza su obećavali mnogi, među kojma i aktuelna vlast, ali ne samo da ga nisu ukidali već su ga povećavali. Doduše “minimalno“, kako kažu. Kakva je udružena lopovska družina na vlasti govori i podatak da od 17.11.2015. nisam dobio nikakav odgovor na uloženi prigovor iako su istekli svi zakonski rokovi.

Verovatno zato što je naknadno dato tumačenje da su rešenja za porez za oružje poslata u novembru 2015. vlasnicima dozvola za držanje oružja koji porez nisu plaćali i više od deset godina “urađena sistemskom greškom“. To vam je pokazatelj da u državnim i opštinskim organima rade mediokriteti koji ne znaju ni dva zakona potrebna za obavljanje posla, već su tu postavljeni partijski da bi digli ruke kada treba. Državi je zafalilo para kada se već znalo da će biti izbora i poslala je, recimo, 200 000 rešenja (proizvoljna procena od oko milion komada registrovanog naoružanja) onima koji godinama nisu plaćali porez. Kada je utvrđeno da se u tim rešenjima izašlo van zakonskih okvira i daleko zašlo u rokove zastarelosti to je nazvano “sistemskom greškom“, zbog čega je “neophodno poreskoj upravi u mestu stanovanja dostaviti prigovor radi utvrđivanja pravog činjeničnog stanja i izbegavanja prinudne naplate“ (navedeno u tumačenju). A taj prigovor se tarifira se sa 800 dinara takse. Puta 200 000 rešenja. I?
I ništa, samo kažem. “Hajde ti nama lepo plati, pa će Država da ti oprosti što ti je otela pare“.

Zato uvek ispravljam one koji kažu da mi živimo u banana republici: ne, u banana republici bar je nešto uređeno, mi smo kora-od-banane republika.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.