ОРУЖЈЕ (3)

Након што сам преко неких веза у БИА-и покушао да сазнам каква су то сазнања због којег МУП није хтео да ми врати оружје након нестанка законског основа за његово задржавање покушао сам у датом року од годину дана да га продам, али се на оглас нико није јавио, вероватно због напомене да се продаје само лицима са дозволом. Тако је мој револвер “званично“ постао власништво државе. Неки кажу да је то “још званичније“ постао одмах по одузимању променивши власника, али због великог поверења народа у полицију то могу бити само злонамерне гласине. Пошто је код “њих“ и нож и погача тај проблем сам у неком ћошку мозга архивирао јер сам имао и прегршт других проблема са којима сам се борио у нашој правно уређеној држави.

И онда је 16.11.2015. поштар зазвонио двапут. “Хеј, где си, имаш нешто из пореске“, рече. Тих дана сам управо платио порез за кеву, али таква решења ионако не долазе на моје име. Није ми уопште падало на памет шта може да буде јер немам имовине која би могла бити предмет опорезивања, али потпишем и узмем допис. Отворим да видим шта је и умало не окапих: добио сам ОПОМЕНУ у вези неизмирене пореске обавезе у виду пореза на регистровано оружје у износу који видите на слици испод.

20160228_141248-1

Војна лица су деведесетих година куповала оружје преко платних спискова и чекова како би колико толико помогли опстанак “Застава оружја“ у време санкција. Лично оружје смо имали право да носимо са војном дозволом уз војну легитимацију. Након завршетка активне војне службе били смо дужни да оружје пријавимо полицији ради добијања цивилне дозволе, таква је била процедура. Онда је ту на снагу ступила демократија којом су сви они који су бранили земљу проглашени неподобним за ношење оружја, па смо могли да добијемо само дозволе за држање оружја. А да, и уведен је порез који се плаћао једном годишње. Првих неколико година сам тај порез плаћао, био је хиљаду и нешто динара. Онда су се нешто клали у Скупштини око Закона о оружју, па једне године нисам ни добио решење. Онда се опет појавило следеће са већим износом. И онда су решења престала да стижу. Да не бих дужио, сигуран сам стопроцентно да од 2010. нисам добио ниједно решење о порезу на оружје, што сам повезао с тим да ми је оружје одузето. Зато сам одмах монтирао протезу и упутио се у некадашњи СДК. У СДК отворим врата сутерена где су шалтери и питам да ли ту решавам питање пореза, кажу није, први спрат.

Попнем се уз моје омиљене степенице са препустом и нађем где треба да се јавим. Жена старија, виђао сам је раније.
– Добар дан.
– Изволите?
– Добио сам опомену за неизмирен порез за оружје.
– Па?
– Па оружје ми је одузето 2010. године, тако да не знам на шта онда треба да платим порез.
– Имате ли неки документ?
– Имам. Ево изволите Записник о привремно одузетом оружју.
– Није то ништа.
– Како није ништа када је то званичан документ?
– Мени треба решење, то није ништа.
– А, имам и решење, како немам, само Ви реците. Гледа и видим како јој се обрве намичу.
– Па зашто ви ово нисте донели раније?-рече љутито.
– Молим?
– Зашто ово нисте донели раније да пријавите?
– Коме?
– Нама.
– А ко сте ви?
– Немојте да се правите луди, дужни сте да сваку промену пријавите.
– Госпођо, полако. На основу чега сте ви мени послали прво решење за порез?
– На основу тога што сте имали оружје.
– А како сте ви знали да ја имам оружје?
– Па на основу извештаја СУП.
– Значи нисам ЈА дошао код вас и донео оружје да бисте ми разрезали порез, је ли тако?
– Па…нисте.
– Ако оружје код вас нисам ни пријавио зашто бих онда био дужан да га одјавим? Ако сте према извештају СУП-а донели решење о порезу, а СУП ми је одузео оружје, зашто вам онда СУП није послао и извештај да га више не поседујем? (Чл.26 ст.2 Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара)
– Па…не знам. – А знате ли колико су грађани платили аутоматизацију органа општине? Гледала ме је бело.
– Знате ли колико су платили компјутере за којим и ви седите и разне програме управо да би ви били увезани са осталим органима? Зар за петнаест година нисте могли да се увежете са одељењем за оружје и да имате евиденцију ко поседује, а ко не поседује предмет опорезивања? И даље је гледала бело.
– Али ви овде имате неплаћен порез и пре 2011., за 2009, па и за 2008…
– Госпођо, потраживања такве врсте застаревају након три године. Гледала је у мене као да је управо форматирала мозак. И онда је уследило питање које сам у више наврата чуо од шалтерских службеника:
– ОДАКЛЕ ВИ ТО ЗНАТЕ?
– Приморан сам да знам јер очигледно ВИ НЕ ЗНАТЕ! Уместо да штитите интересе грађана ви покушавате да их опљачкате! (Након тога сам и написао чланак Застарелост.)
– Напишите приговор и предајте на писарницу-бесно је прекинула конверзацију коју су сви у сали почели да прате.
Копирао сам документацију и написао приговор у којем сам између осталог тражио и да пореска управа пружи доказе када је покушана достава решења о порезу на оружје јер је немогуће да баш ниједном нисам био кући. Са тим сам се сутрадан, 17.11.2015., јавио на писарницу. Жена која такође ради одавно, врло пријатна, са ‘ладном трајном. – Добар дан. – Добар дан. – Колегиница са шалтера за оружје рекла ми је да овде предам приговор.
– Дајте.
Након читања акта који је имао читаве три реченице рече:
– 800 динара.
– Молим?
– 800 динара.
– ЗА ШТА 800 динара?
– За таксу.
– Госпођо, ја то немам да платим, а и да имам одакле ми?
– Мени су тако рекли.
– Разумем да су вам рекли, али ви немате никаквих трошкова за решавање поступка, дошао сам вам на ноге, ако треба заведите само и ја ћу однети референту који треба по приговору да поступи да не би Ви трошили ђонове.
– Жао ми је, мени су рекли да такса мора да се плати.
– Госпођо, разумем да такса треба да се плати, али ствар је У ВИСИНИ таксе. То је чист лоповлук јер испада да ја треба вама да платим 800 динара да бисте ви исправили вашу грешку. Па да ли сте ви нормални? Не мислим на Вас лично, Вас су смишљено поставили овде без информација за коју вредност поступка је колика такса или за коју врсту услуга, смишљено су ставили толику висину таксе да би људи одустали од приговора и плаћали чисту отимачину…
– ХОЋЕТЕ ЛИ ДА ПРИМИМ ДОКУМЕНТ БЕЗ ТАКСЕ? Сада сам ја гледао бело, не верујући шта ме пита.
– ЈЕ Л’ ХОЋЕТЕ ДА ПРИМИМ БЕЗ ТАКСЕ?
– ХОЋУ!
– ДУМ!-удари деловодни печат и уписа датум пријема.
– ИЗВОЛИТЕ!-изговори док ми је давала мој примерак.
– ХВАЛА! Ето, ко каже да “лепа реч не отвара и гвоздена врата“? “Стрчао“ сам низ степенице док се није предомислила.

Р Е К А П И Т У Л А Ц И Ј А: У нашој малој држави има доста глупих закона, али Закон о оружју мислим да предњачи. При набавци треба да будете пунолетни, пословно способни, здавствено способни, обучени за руковање оружјем, неосуђивани за кривична дела са елементом насиља, да се против вас не води кривични поступак по службеној дужности, да нисте кажњавани за прекршаје из Закона о оружју и муницији и Закона о јавном реду и миру, нити да се против вас води поступак за ове прекршаје.

Ако све то испуните морате навести и ОПРАВДАН РАЗЛОГ због којег набављате оружје. Ако процене да вам је и разлог оправдан опет се може појавити неки Илија Чворовић са “оперативним сазнањима“ због којих не можете добити дозволу. А ако којим случајем као обичан смртник прођете све провере и добијете дозволу за држање оружја опет га не смете у свом стану/кући употребити у случају самоодбране јер наше чувено правосуђе не признаје право на самоодбрану ни под условима предвиђеним законом. Тако ћете плаћати порез на средство које не смете да користите. То вам је као када би имали кола која региструјете и добијете саобраћајну дозволу, а не смете да их возите. Ако се дода да такав порез не постоји у другим земљама Европе онда је јасно да је код нас уведен искључиво ради пљачке. Правдање власти да је порез уведен због великог броја илегалног оружја код народа нема везе с мозгом јер се порез плаћа на легално оружје, док црно тржиште ради несметано. Повећање пореза на 3440 динара годишње за пиштоље и револвере за које је издат оружни лист за држање управо је мера која обесмишљава легално наоружање јер су се пиштољи и револвери почели продавати по бувљацима за 50-100 евра. Ако за само 10 година држања пиштоља платите 300 евра која је онда логика поседовања легалног наоружања ако га на црном тржишту можете купити рецимо за 70 и на њега не плаћати ништа?

Још горе је поређење у вези пореза за ношење оружја. Додуше обичан грађанин дозволу за ношење личног наоружања не може добити ни ако је на свет дошао безгрешним зачећем, али ако би је на неки волшебан начин ипак добио морао би да плати порез у износу од 17160 динара годишње. Ко је онда луд да сваке године да толике паре за ношење легалног наоружања ако наше чувене независне судије за поседовање илегалног изричу другарску критику?

Према статистичким подацима веома мали број кривичних дела у Србији почини се легалним наоружањем. Зашто онда држава својим високим наметима тера људе са легалним наоружањем да га се одрекну и поклоне га држави? Зашто тиме уништава легалну трговину наоружањем и фаворизује илегалну? Ако “лошег човека са пиштољем може зауставити само добар човек са пиштољем“ (ЛеПјер, амерички конгресмен), а код нас се од добрих момака који поштују закон одузима оружје или се високим наметима присиљавају да га се одрекну, да ли вам је онда јасно коме у корист иде овакав закон о оружју? Укидање пореза су обећавали многи, међу којма и актуелна власт, али не само да га нису укидали већ су га повећавали. Додуше “минимално“, како кажу. Каква је удружена лоповска дружина на власти говори и податак да од 17.11.2015. нисам добио никакав одговор на уложени приговор иако су истекли сви законски рокови.

Вероватно зато што је накнадно дато тумачење да су решења за порез за оружје послата у новембру 2015. власницима дозвола за држање оружја који порез нису плаћали и више од десет година “урађена системском грешком“. То вам је показатељ да у државним и општинским органима раде медиокритети који не знају ни два закона потребна за обављање посла, већ су ту постављени партијски да би дигли руке када треба. Држави је зафалило пара када се већ знало да ће бити избора и послала је, рецимо, 200 000 решења (произвољна процена од око милион комада регистрованог наоружања) онима који годинама нису плаћали порез. Када је утврђено да се у тим решењима изашло ван законских оквира и далеко зашло у рокове застарелости то је названо “системском грешком“, због чега је “неопходно пореској управи у месту становања доставити приговор ради утврђивања правог чињеничног стања и избегавања принудне наплате“ (наведено у тумачењу). А тај приговор се тарифира се са 800 динара таксе. Пута 200 000 решења. И?
И ништа, само кажем. “Хајде ти нама лепо плати, па ће Држава да ти опрости што ти је отела паре“.

Зато увек исправљам оне који кажу да ми живимо у банана републици: не, у банана републици бар је нешто уређено, ми смо кора-од-банане република.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.