ORUŽJE (2)

Kada nema zakonskog osnova uvek se nađu “operativna saznanja“…

Pošto sam u članku Mentalna deratizacija-oružje započeo priču o tome šta se dešavalo nakon što su mi oduzeli oružje evo i da opišem kako se to završilo:

– U prethodnom članku sam stigao do 20.3.2013.godine, kada je sudija Dragica Živković rekla da će doneti REŠENJE O NEPOSTOJANJU PREKRŠAJA, ali da posle više od godinu dana od kada sam predao pisanu odbranu i tražio suočenje sa inspektorom koji je pokrenuo prijavu “mora još jednom da pogleda predmet“.
– Pošto ponovo nikakvog odgovora nije bilo odlazim 3.6.2013. u Prekršajni sud da po ko zna koji put urgiram da se predmet reši. U svoj muci sam zaboravio da je zastarevanje nastupilo još 12.4., kaa je isteklo dve godine od pokretanja postupka. Ne nalazim sudiju pa odlazim kod zamenice predsednika suda. Ona je preda mnom zvala sudiju koja joj je rekla da je na godišnjem odmoru (Kako zamenica ne zna da joj je sudija na odmoru?) i da će rešenje doneti “odmah po dolasku sa odmora krajem juna“ (beležio dok mi je zamenica prepričavala razgovor).
– Naravno da ni u tom roku nije bilo ništa, pa krajem jula dostavljam prigovor Komisiji za praćenje pravosuđa zbog tolikog odugovlačenja.
– 2.8.2013. drugar iz obezbeđenja suda me poziva i kaže da je sudija tu ako hoću da vidim šta se dešava sa predmetom. Odlazim u sud, nekako se popenjem, nađem sudiju i vidim da je to žena koja je ranije bila advokat, a kojoj sam se obraćao u vezi prevare na koju mu je navuklo “Dunav osiguranje“ nakon saobraćajne nezgode sa Moskvičem desetak godina ranije. Kažem joj da sam uputio prigovor i pitam zašto već jednom ne donese to rešenje. Mislim da ni tada to ne bi uradila da me nije prepoznala daktilografkinja koja je bila drugarica moje sestre. U roku od desetak minuta sudija je izdiktirala rešenje, ali REŠENJE O OBUSTAVI POSTUPKA ZBOG ZASTARELOSTI. Na pitanje zašto je pored toliko urgencija čekala da predmet zastari kada je rekla da će doneti rešenje o nepostojanju prekršaja nisam dobio odgovor. Ni na pitanje zašto je rešenje o zastarelosti donela 2.8. kada je zastarelost nastupila još 12.4. takođe nisam dobio odgovor.
– Tek 27.8.2013. od Prekršajnog suda Šabac dobijam odgovor na prigovor u kojem  Komisiju za praćenje pravosuđa i mene obaveštavaju da je sudija sve radila pravovremeno. U aktu je navedeno i da se policijski službenik koji je izvršio kontrolu i utvrdio prekršaj nije odazvao pozivima suda da da izjavu 19.5.2012., 5.10.2012. i 19.2.2013., u čemu verovatno i leži odgovor zašto se čekalo da  postupak zastari.
– Pošto nisam oglašen odgovornim za prekršaj koji mi se stavljao na teret mislio sam da će policija po automatizmu da mi vrati oružje nakon pravosnažnosti rešenja. Kako  se to nije desilo zahtev za povraćaj oružja dostavio sam PU Šabac 28.10.2013.
– Rešenje PU Šabac o oduzimanju oružja potpuno identično rešenju iz 2011. godine dobio sam 22.11.2013. Kako mogu da se donesu dva potpuno ista rešenja u u razmaku od dve godine o oduzimanju istog oružja?
– Žalbu MUP RS šaljem 28.11.2013. sa naznakon da u prekršajnom postupku nisam oglašen krivim i da bi po zakonu trebalo da mi vrate oružje, pogotovo što njihov službenik nije ni hteo da se pojavi kako bi objasnio zašto je postupak pokrenut godinu dana nakon oduzimanja oružja. Rešenjem MUP RS samo su potvrđeni navodi iz rešenja PU Šabac, odnosno da su se rukovodili “činjenicama i podacima utvrđenim operativnim radom“.
Dalje nije bilo prava na žalbu već je samo mogao da se vodi sudski postupak, pa stupam u kontakt sa par advokata da vidim šta je za pokretanje tužbe potrebno. Naravno da se nije radilo o materijalnoj vrednosti već o principu. Rekoše mi da ne mogu da pokrenu tužbu dok se ne vidi koja su to “saznanja“ koja imaju, jer od toga zavisi i ishod tužbe. Kažem da sam siguran u sebe jer nikada nisam bio ni privođen, niti je protiv mene bio pokretan prekršajni postupak za remećenje javnog reda i mira. Na to  mi je jedan od njih ispričao ovakvu priču:
– Kakve to veze ima što nisi privođen i kažnjavan? Moj drugar je lovac i imao je dve lovačke puške. Zaposlen, porodičan čovek, nikada ni saobraćajnu prijavu nije dobio. Neki tvoj kolega mu ponudi da jeftino kupi karabin koji ste vi u vojsci kupovali na čekove u vreme inflacije. Dogovore se oni oko cene i ovaj moj ode u SUP da podnese zahtev za oružni list. I, šta misliš šta se desilo? Odbiju ga! Isto zbog nekih tamo “operativnih saznanja“. Možeš li da zamisliš? A čovek već ima dve puške! Ako je opasan po okolinu kako su mu onda te dve ostavili? Posle nekog vremena probam ja da saznam koja su to saznanja zbog kojih je odbijen i preko nekih veza dođem do toga da je inspektor koji je prikupljao informacije naleteo na jedinog komšiju u ulici sa kojim ovaj moj drugar ne govori. Taj komšija mu je stalno parkirao kola na kapiju, ovaj ga molio kao komšiju da to ne radi, ali ništa nije vredelo. Jednom ovaj bio napolju nešto radio, komšija parkira opet, ovaj mu kaže da ne parkira, komšija mu nešto opsuje i ovaj uzme lopatu sa kojom je radio i pođe prema kolima. Komšija kada je video da je đavo odneo šalu preparkira kola. I zamisli da je inspektor naleteo baš na tog bahatog skota prilikom prikupljanja operativnih podataka koji mu je za mog drugara rekao da je lud, agresivan, neuračunljiv, da mu je psovao majku, da ga je jurio sekirom a ne lopatom kada je “samo na momenat stao naspram njegovog dvorišta da mu izađe bolesna majka“, da je sigurno skrenuo na ratištu i da mu treba oduzeti svo oružje. To ti je druže moj Srbija: SUP naravno nema operativna saznanja o tom bahatom skotu, ali ima o mom drugaru, ovaj će i dalje da se bahati, a moj drugar će da se snebiva kako može po čitavoj Srbiji da ide da lovi sa dve puške, a ne može da dobije dozvolu za karabin. I šta se promenilo od doba komunizma? Pa ništa! Ništa druže moj: možeš ti biti koliko hoćeš uzoran oficir, i pohvaljivan, i nagrađivan, i predlagan za orden za hrabrost, ma možeš biti i narodni heroj, možeš imati dosije prazan kao pasoš za vreme sankcija, ako neka budala kaže da mu se ne sviđaš jer imaš urokljive oči pozdravi se sa dozvolom za oružje. Možemo mi tužiti, nije to sporno, ali će policija poslati neki takav izveštaj koji nema veze s mozgom, postupak će voditi neki sudija koji se plaši svoje senke, kakva ti je većina danas, i samo ćeš pući par stotina evra za takse jer neće smeti da donese presudu kojim se obara rešenje MUP-a. Zato ti je bolje da batališ jer i kada bi u nekom ludom besu dobio postupak opet ne bi mogao da nosiš oružje, a samo bi plaćao porez.
Nešto baš i nisam poznat kao čovek koji lako “bataljuje“ stvari, pa odlazim u odeljenje za naoržanje PU Šabac u ul.Laze Lazarevića. Pošto su stepenice do čuvenog “golubarnika“ uzane, strme i visoke dva puta sam pao penjući se. Ali sam se nekako popeo. Namenski sam birao vreme kada nijedna institucija u gradu nema pauzu da ne bih bespotrebno čekao. Međutim, kucajući na štok otvorenih vrata od odeljenja ušao sam upravo u trenutku kada je gospođa za stolom pokušavala da zagrize sendvič. Rekla mi je da izađem i zatvorim vrata. Zatvarajući vrata ugledao sam požuteli papir zalepljen selotejpom na kom je pisalo je da sam potrefio baš kada počinje pauza, čini mi se u 10.30. Ne znam nijednu drugu instituciju koja u to vreme ima pauzu, ali, eto, ni to nije moglo da me mimoiđe. Seo sam ispred na neku drvenu stolicu i čekao dok je znoj curio na truli itison. I čekao. I čekao, razmišljajući koliko je sve to oko mene staro i bedno. Počevši od neadekvatnih stepenica, preko smrdljivog itisona kojim je prekriven brodski pod na kojem se nalaze raspali registratori i ispucalog plafona, pa sve do sistema koji se još uvek baškari u otetoj kući inženjera Aleksandra Bučina. Posle nekih 40-45 minuta druga gospođa se popela uz stepenice i upitala me šta radim tu. Rekao sam joj da mi je ova unutra rekla da sačekam i da će me pozvati. Kada je ušla i rekla ovoj unutra da čekam začuo sam “Joj, pa ja sam na čoveka potpuno zaboravila“! Šta ću, izgleda da je sendvič bio mnogo dobar. Kaže mi da uđem, izvini se što sam čekao i pita šta želim. Pokažem rešenja i kažem da želim da saznam kakva su to saznanja zbog kojih svoje oružje ne mogu da dobijem nazad. Na to sam dobio sledeći odgovor:
– MI NISMO DUŽNI DA VAM KAŽEMO KOJA SU TO SAZNANJA.
Pokušao sam da objasnim da su po zakonu dužni da mi daju informacije, ali obe gospođe su uporno ponavljale gornju rečenicu, čime se sve svelo na ono što mi je rekao jedan od advokata.

REKAPITULACIJA:

Zašto pišem ovakve stvari? Neki od drugara su rekli da su prestali da čitaju blog jer je sve tako crno. A kako da napišem nešto barem sivo kada živimo u totalnom mraku? Pre 70 godina ljude su na osnovu komšijske izjave oglašavali državnim neprijateljima i na osnovu toga im otimali imovinu. Ako su se bunili slali bi ih na Goli otok. Ako bi se borili za svoju imovinu bili bi ubijeni i nikada se ne bi saznalo gde im je grob (ili bi se eventualno saznalo posle 70 godina). Da li se od onda nešto promenilo ako i danas inspektori koriste stare, dobre, oprobane metode zloglasne OZNA-e za prikupljanje podataka i donošenju odluka o otuđenju nečije privatne svojine? Nisu meni oduzeti kuća i imanje kao drugima u to vreme, ali i oružje je privatna svojina. Tada su postojali montirani sudski procesi, a šta je ovo sada? U kojoj to zemlji ima da se prekršajni postupak pokreće posle skoro godinu dana od navodno učinjenog prekršaja i to nakon zahteva da mi se oružje vrati? Ako je sudija bila dužna da ceni dokaze, a oni koji su prijavu podneli se nisu odazvali da iznesu bilo kakav dokaz svoje tvrdnje, iako su tri puta uredno pozivani, zašto onda nije donela rešenje o nepostojanju prekršaja kao što je rekla, već je protivzakonito razvlačila postupak kako bi došlo do zastarevanja? Pošto i sa takvim rešenjem nisam oglašen odgovornim za prekršaj koji mi se stavljao na teret samim tim je prestao zakonski osnov na osnovu kojeg mi je privremeno oduzeto oružje. E kada nema zakonskog osnova onda se tu pojavljuju “operativna saznanja“. Koja? “Pa mi nismo dužni da vam kažemo, ali budite sigurni da su u cilju nacionalne bezbednosti i smanjenja opasnosti po okruženje“. I, u čemu je onda razlika? Shvatate li zašto smo i posle 70 godina u totalnom mraku? Shvatate li da će zbog ovako nesposobnog pravosuđa ovde uvek “za dve godine biti bolje“? Shvatate li onda zašto pišem ovakve tekstove: ako zbog države ne mogu da vodim srećan život onda ću da ga provedem u borbi.

I to bi trebao da bude kraj priče o još jednoj izgubljenoj bici protiv sistema. Ali nije…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.