ORAO (PRVI DEO)

Orla sam uzeo krajem avgusta 2006. godine, posle silnog “štipkanja i pipkanja“. Na sajmu automobila sam ga 2005.godine prvi put video uživo, a podatke sam znao jer sam već par godina pratio taj motor. Te 2006. na sajmu sam prvi put seo na Akilu (mnogi su pogrešno čitali sa rezervoara Agila zbog latiničnog slova q, Aquila-Orao) i iako sam se dvoumio između njega i Kimka Venoks, koji je takođe dobar motor, ipak mi se ovaj “old skul“ model (“old school“) više svideo. Završio sam sezonu ugradnje klima uređaja te godine, stavio 3500 evra koliko je na popustu koštao i otišao u Pančevo kod zastupnika. Napominjem da je Yamaha Virago 250 tog trenutka koštala 3300 evra, a Kawasaki Eliminator 250 3200 evra.

Tadašnji zastupnik Hjosunga (Hyosung) za Srbiju bila je firma “Kart in“ iz Pančeva, a vlasnik firme se zvao Dragan. Iako sam tada vozio Kavasaki Eliminatora i nekog Suzuki Marudera koji nije bio moj (ostavio ga drugar da ga prodam dok je u inostranstvu) stavio sam pare u džep rešen da ga tog dana kupim ili da posle tih par godina gledanja odustanem u potpunosti. Imao sam para i za Akilu 650 (oko 7000 evra), ali sam znao da je to najbrži serijski kruzer na svetu (234 km/č) i da bi me brzina ponela, što na našim putevima nikako nije dobro, tako da sam se ipak odlučio za Akilu od 250 kubika čija je maksimalna brzina bila razumnih 140 km/č. Dođem ja tako u Pančevo posle razgovora sa Draganom u kojem sam mu rekao da hoću crno-crvenu kombinaciju koja je izgledala ekstra, međutim iako je rekao da tu kombinaciju boja ima u radnji je nije bilo. Na slici dole je ta kombinacija boja koju sma hteo da kupim. Otišli smo gde je motor bio izložen, a to je bio servis “Moma “ u Zemunu. Međutim, iako je motor bio nov nisu mi se svidele fine ogrebotine nastale prilikom čestog sedanja na isti, što je značilo da je već dugo izložen, tako da sam se odlučio za jedinu kombinaciju koju je imao, a to je bila bordo-siva metalik. Taj motor je bukvalno ispred mene izvadio iz sanduka pristiglog iz kontejnera sa još vezanim transportnim kaiševima. Platim ja, dobijem račun i dogovorim se da motor posle dekonzervacije i nultog servisa doveze u Šabac, što je Dragan i uradio. Spustimo mi motor ispred zgrade sa prikolice, kaže Dragan da prvih 1000 kilometara ne vozim preko 8000 obrtaja da bi se pravilno razradio i ode. Na tu “sitnicu“ da crveno na obrtomeru počinje na 12000 o/min nisam obratio pažnju, što se kasnije pokazalo jako bitno jer su ostali kruzeri većinom imali od 6-9000 maksimalan broj obrtaja.

Ispoštovao sam sa teškom mukom taj period razrade jer je bilo teško obuzdavati želju da se gas odvrnepre ko 8000 obrtaja. Kada je Dragan došao i uradio A servis na 1000 km tada mi je stavio i držače za bisage i vizir, iako vizir nisam ni tražio. Tražio sam naslon sa zadnjom rešetkom (“sisi bar“) koji je rekao da ima, ali, eto, “mislio je da ima na stanju“, bla, bla. Kada je postavio Đivi vizir (Givi) nisam imao srca da mu kažem da ga skine jer se baš lepo uklopio, ali sam tada video da nešto nije u redu jer počinje da me zavrće. Međutim, ono što je bilo bitno to je da se motor mogao voziti normalno i odmah nakon završenog servisa bilo je “VATVA“. Čim sam odvrnuo pun gas motor se konektovao na mene k’o Neo na Matriks i ostvarena je ta simbioza mašine i čoveka. Prethodne motore sam voleo i vozio ih, ali nisam ni sa jednim nešto preterano ni prešao niti tu vrstu veze osetio. Prvo obilaženje sa Orlom je bila čista poezija, prilazak braniku vozila ispred, potez rukom i već si ispred. Razumem zašto ljudi voze “eRove“, ali me ti plastični motori nikada nisu privlačili, ne samo zbog plastike nego zbog samog položaja vozača. Ali, taj potez je bilo ono što me najviše i privuklo tom motoru, sa svojih 28 KS i 160 kilograma težine imao je bolji potez i od većih motora koje sam do tada vozio: Jamahe Dragstar 650 i Honde Šedou 750 Aero. Ne znam da li su navedene motore njihovi vlasnici “ugušili“ (ovaj drugi verovatno jeste jer se radilo o “kafe bajkeru“), ali moj Orao se u putu lagano nosio sa mnogo jačim motorima, što se najbolje videlo prilikom krivinarenja (možda je malo bilo i do vozača). Uglavnom, to je za mene bilo TO i ja sam počeo istinski da uživam u svakom kilometru pređenim sa Orlom.

2006., 2007. i 2008., kao i sve prethodne godine vožnje motora prelazio sam nešto malo kilometara, jedva par hiljada, jer kada su svi vozili motore ja sam se pentrao po krovovima i terasama i ugrađivao klime. Najdalje sam išao do Beograda i nisam stizao da posećujem moto-skupove, a, iskreno, tada me nisu ni zanimali. Ono nekoliko posećenih skupova mi je preselo zbog izdrkavanja “eRovaca“ na svojim mašinama. To je još jedna stvar koja me opredelila čoperima ili kruzerima, jer je stvarno velika razlika u mentalnom sklopu: čoperaši se NIKADA ne iživljavaju nad svojim mašinama i nije im potrebna publika, dobar deo i ne voli preteranu gužvu, dok “eRovci“ (vozači koji voze trkalice ili zujalice, kako ih već ko nadima) ako nema gužve neće uteravati gas u crveno i paliti gume jer im nije zanimljivo ako to nema ko da sluša i ako nema kome parče gume ili auspuha da upadne u oko. Neka metafizička izreka koja odavno postoji kaže da je svrha putovanja “eRovaca“ CILJ, a svrha putovanja čopera je VOŽNJA. E sad, pošto sam vozio sport kruzer, kako se zvala kategorija motora koja je mešavina ove dve vrste, verovatno sam i sam bio hibrid ove dve vrste ponašanja, na šta ću se vratiti kasnije. 2008. odem ja u Pančevo da izvršim servis kod Miće mehaničara koji sad radi u “Harliju“, da bi mi on rekao da je Dragan, uvoznik, rasprodao ostatak motora za keš i pobegao u Francusku, ne isplativši Korejance. Znači od mog originalnog naslona ništa. Ali tada sam bar stavio bisage i torbicu za alat koje je radio odlični majstor Dragan (ako se dobro sećam imena) takođe iz Pančeva, na kojeg me je uputio pokojni Mićko Kostić, jer je za njegovu radnju radio dodatnu opremu od kože.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Uglavnom 2009. posao sa klimama sam nekako drugačije organizovao i nisam hteo da radim i subotom i nedeljom kao ranije, već sam vikend ostavljao za sebe i Orla. Kako se kilometraža povećavala tako smo se sve više stapali i sve sam više uživao u zaleganju u krivinama, tako da je i čuveno koleno počelo da se izbacuje u krivini, naravno koliko je moglo, jer su me odrani nogostupi u par navrata dobrano opomenuli da ne mogu da zalegnem baš koliko želim. Te godine sam prilikom odlaska na Kosovo upoznao i svog budućeg mentora Daču koji je bio u moto-klubu MK Čoper Srbija i čija me je priča o neobaveznosti (nema predsednika, članarine, nikakvih posebnih obaveza, znači voziš se kako bi se i inače vozio samo sa bojama kluba na leđima) i privukla, za razliku stalnih sukoba u tadašnjem eMSi Čivija (razliku između MK i latiničnih MC oznaka ne bih ovde da objašnjavam). Posle čitave sezone vožnje primljen sam u klub, vožnje i druženja su bila sve češća, a samim tim i poseta moto-skupovima. Tada sam od drugara iz kluba kupio originalni naslon za Orla i kod jednog drugara u Šapcu koji se bavi izradom metalnog nameštaja od prohroma uradio rešetku, čime sam oslobodio zadnje sedište za suvozačice.

Onda je došla 2010., jedna po mnogo čemu nezaboravna godina u mom životu. Vojnička torba sa stvarima za preobuku je bila uvek spremna tako da mi je trebalo bukvalno desetak minuta da se spremim i krenem na put. A puteva je te godine bilo…Doduše najviše prema Republici Srpskoj od kada sam upoznao “Juliju“, ali obišao sam i sve od Kosova do Subotice i od Sarajeva do Banja Luke. Bio sam i na reliju oko Srbije. Prešao sam nešto manje od 19000 kilometara, od čega jedno 5000km po pljusku, ne po kiši-PLJUSKU. Iako sam imao nepromočivu jaknu i pantalone dodatno sam uzeo “Adidas“ nepropusni šuškavac i neke italijanske pantalone, tako da su me vozači kola zagledali u čudu dok bih ih obilazio jer im brisači nisu stigli da skinu kišu sa vetrobranskog stakla. Imao sam utisak da me totalno dekoncentrisanog od susreta sa “Julijom“ motor sam vozio koridorom preko Brčkog jer se uopšte puta ne bih sećao. Kiša se sliva niz vizir kacige, sopstvene misli se odbijaju o karbonske zidove, dišem na škrge dok idem prema licu koje jedino vidim i koje nikako da stignem, pa ako to nije meditacija onda ne znam šta je. Nijedan jedini motor nisam sreo tokom takvih vožnji. Oni koji su se sklonili na neku pumpu dok provala oblaka ne smalaksa mahali bi mi, a ja bih im svirnuo sirenom koja se davila u vodi. Kasnije su svi znali ko je budala koja po takvom pljusku vozi kao po suvom. Sezonu sam zaključio povratkom iz Banja Luke 24.11., a prilikom jedne od vožnji temperatura koja je svetlela na jednoj od benzinskih pumpi usput bila je 2 stepena. Pošto je u vojničkin čizmama bilo hladno, a i đonovi su već počeli da otpadaju, od mog druga sam kupio čizme za kros, sa kojima sma mogao i po snegu voziti samo da je motor mogao ići po snegu. Voleo sam ja i kola kada sam morao da ih vozim, ali kolima mi je bilo teško da odem par kilometara na drugi kraj grada, a motorom mi nije bilo teško da odem trista i nešto kilometara u Gornje Srđeviće iznad Srpca. I mislim da tako isto razmišljaju svi koji voze motor. Te godine sam postao i član “fan kluba“ Hjosunga na druženju koje je organizovao novi zvanični uvoznik “V-moto“ iz Beograda.

2011. sam započeo krajem februara, zamenio sam obe gume i lanac i bio sam spreman da te godine pređem još više kilometara. Orla sam stavio u oglase čisto da ispipam tražnju, cenio sam ga 2300 evra i imao sam ponudu od 2100 ali sam ostavio ponuđača da se malo “krčka“ ne bih li mu iskamčio još koju paru.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

I onda sam prilikom povratka sa sajma automobila 27. marta nastradao.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.