ORAH

 

Kažu da život lomi i najveće borce. Ali borci kad tad pobede i to im daju snagu da nastave da se bore. Dugo već nemam pobede. Borim se u davno izgubljenim borbama sa izuzetno prljavim protivnikom. Ne lomi me život, lomi me država.

U martu davne 1996. preko nekog-od-nekog kupio sam garažu u produžetku ulice Cara Dušana, iza katoličke crkve. Bila je drvena, u polurušnom stanju, ali mi je odgovarala jer mi je bila pedesetak metara od zgrade u kojoj živim. Pogodim se sa tadašnjim vlasnikom oko cene, nađem prvog vlasnika i potpišem sa čovekom kupoprodajni ugovor, nakon čega mi je dao dokumentaciju koju je dobio za izgradnju garaže: rešenje Sekretarijata za stambeno-komunalne i imovinsko pravne poslove SO Šabac po kojem se na toj lokaciji dozvoljava izgradnja objekta privremene namene, projekat Preduzeća za projektovanje “Stil“ na osnovu kojeg je garaža sagrađena i  Ugovor sa SIZ za upravljanje građevinskim zemljištem i izgradnju komunalnih objekata opštine Šabac. Sva dokumeta su iz 1977.godine kada je garaža i sagrađena. Privremeni objekat je kada sam ga kupio bio star devetnaest godina.

U novembru iste godine nađem dobrog stolara, porušimo garažu, izabere on šta se moglo iskoristiti, a sve drugo kupimo novo kako bi mi on prema projektu digao istu takvu. Pošto je ispod garaže u zemlji ostala rupa dogovorim se sa drugarima da dođu jedan dan da to naspemo i izbetoniramo ploču, kako se garaža ponovo ne bi slegala u zemlju i trulila.

Kako to kod nas obično biva, od nekih desetak ljudi koji su obećali da će doći jedva se ujutru skupimo nas četvorica. Odem u Cerovac kod keve, uzmem traktor i prikolicu i utovarimo šljunka, cementa i nekog šuta. Posle pucanja gume na mostu kod pločica, silnih muka da nađemo u nedelju ko će gumu da okrpi, kiše i snega koji su nas tukli tokom radova, nestanka šljunka na poslednjem kvadratu ploče i traženja tih pola kubika po gradu, nekako smo uveče oko devet sati u polusmrznutom stanju završili. Posle par dana stolar je došao i podigao garažu koja je tada bila kao sa slike iz projekta. Pored garaže se nalazio mlad orah na koji tada nisam ni obratio pažnju.

Čim je garaža osvanula “u punom svetlu“ radnici i bivši radnici železnice koji stanuju i rade u zgradi naspram garaže počeli su da negoduju. Te ko ti je prodao, te koliko si platio, znaš li da je to na zemljištu železnice i da će to da se ruši…Dozvola jeste bila za privremeni objekat i nije mogla da se legalizuje, ali sam računao da ako je “privremeno“ stajala devetnaest godina stajaće bar još pet. Hvala Bogu, stoji još uvek.

U garaži sam prkeko leta držao motor, a zimi i kola i motor. Nekoliko puta mi je garaža obijana i iz kola kradene stvari. Krivci nikada nisu nađeni. Samo jedan jedini put sam, dok sam radio klima-uređaje,klime koje su mi isporučene stavio u garažu, da bih ih kasnije tog dana prevezao mušterijama koje su ih rezervisale za ugradnju. Popodne je bilo jako nevreme, tako da nekih osam ili devet klima nisam stigao da razvezem i one su ostale u garaži jer nisam mogao sam da ih prebacim u magacin. Ujutru u 6 me je probudio komšija sa vestima da je garaža obijena. Katanac na vratima je profesionalno razvaljen i te klime ukupne vednosti oko 2000 evra su mi ukradene. Iako su osim nas dvojice koji smo radili zajedno samo još dva čoveka znala da su tog dana klime unete u garažu, policija nikada nije našla krivca iako za to uopšte nije trebalo biti Šerlok Holms. A orah je rastao.

Kada je počeo da rađa ljudi su se penjali na garažu da pokupe plodove i izlomili mi salonit ploče kojima je pokriven krov. U početku sam sekao grane koje su bile iznad garaže, ali je uskoro orah bio toliko razgranat da ih više nisam mogao dohvatiti. Pitao sam stanare u zgradi da li znaju čiji je orah, niko nije znao da mi kaže. Kada sam doveo ljude iz Gradskog zelenila da ga oseku izašlo je nekoliko stanara i počelo da se buni. Niko nije znao da mi objasni ZAŠTO SE BUNE, ali, eto, oni ne daju da se orah iseče. Pokušao sam da objasnim da kilogram oraha ili dva ne vrede kao salonit ploče koje mi uništavaju i da ću im kupiti tih kilogram, dva svake godine, ako je to razlog. Rekli su da nije zbog toga već zato što je orah na “njihovoj“ zemlji. Kako zemljište “Železnice Srbije“ može biti privatno takođe nisu uspeli da objasne.

Nekoliko puta se desilo da jedan od radnika železnice koji ima garažu pored moje ostavi svoje vozilo naspram garaže i tako mi zapreči ulaz. Rekao sam mu da to više ne radi jer kolega i ja dolazimo da uzmemo merdevine i alat koji nam treba za montažu klima, a ne možemo da priđemo garaži od njegovog vozila. Najgore je što on uopšte nije stanovao tu u toj zgradi već negde u gradu, tako da nije mogao u nekom doglednom vremenu doći do garaže i ukloniti vozilo. Obećavao je da neće više tako ostavljati vozilo. O vaspitanju dotičnog neki drugi put.

Prve pukotine na betonskoj ploči u garaži primetio sam 2009.godine. Otišao sam na železničku stanicu i obratio se šefu stanice rekavši mu da je orah sada toliko razgranat da mi je polomio betonsku ploču debelu petnaestak, dvadeset centimetara. Uputio me na direkciju. Poslao sam zahtev direkciji da se odobri uklanjanje oraha. Nisu odgovorili.

Zahtev sam ponovio i 2010. Poslao sam im i desetak fotografija da bi imali kompletnu predstavu o čemu se radi. Nisu odgovorili.

Onda sam 2011. nastradao. Posle silnih peripetija opisanih u članku Parking 2 dobio sam obeležno parking mesto za invalide ispred zgrade, tako da garažu nisam koristio za ostavljanje kola, već je tu stajao motor dok ga nisam prodao. Poslednjih par godina davao sam oglas da je prodajem i uvek bi se prvo javljao taj “komšija“ koji je imao garažu pored moje. Kad god bih rekao cenu, koju nisam menjao, rekao bi da ćemo se čuti i nikada više se ne bi javio. Kasnije sam čuo da je odvraćao druge zainteresovane govoreći da nema svrhe da kupuju garažu koja će uskoro da se ruši. Zanimljivo, je l’ da: moja garaža će da se ruši, a njegova pored neće.

Onda sam pokušao da izdam garažu, čisto da bih imao koliko toliko koristi. Koliko god bih ponudio ljudima je bilo mnogo. Pitao sam ih koliko bi oni dali. Govorili su od 10-20 evra mesečno i da plaćaju kad oni hoće. Odustao sam jer sam iz iskustva znao da posle par meseci od toga ne bi bilo ništa.

Na kraju sam besplatno dao garažu komšijama koji nisu “železničari“ da drže ogrev i samo da na proleće isprazne i očiste garažu. Ni to nije uspelo. Komšije su se posvađale, a garažu je opet čistila moja majka.

Ove godine je koren oraha toliko izdigao polomljeni beton da se vrata jedva mogu otvoriti, jer jr čitava garaža počela da se izdiže. Pošto “Železnica“ nije odgovarila na dostavljene zahteve u avgustu sam podneo zahtev komunalnoj inspekciji Grada Šapca. Tražili su dokaze o vlasništvu jer prema podacima u katastru ta garaža, a ni druge dve, nisu uvedene da postoje. Poslao sam im kompletnu dokumentaciju i otišao u Fond za građevinsko zemljište. Tamo su mi rekli da su papiri sasvim uredni i da se javim u katastar da mi garažu ucrtaju. U katastru su mi pokazali foto-snimak i rekli da garaža ne postoji. Naravno da ne postoji jer se na foto snimku vidi samo krošnja oraha. Odštampali su parcelu i rukom docrtali garažu uputivši me na urbaniste. U urbanizmu su mi rekli da oni samo izdaju dozvole na osnovu pribavljene dokumentacije, a ako nije utvrđeno vlasništvo nad zemljištem i objekat, makar i privremeni, nije ucrtan onda oni nisu nadležni.

orah-1

Garaža i orah pored

Prekjuče je po zahtevu komunalna inspekcija sa radnicima Gradskog zelenila najzad izašla na lice mesta da oseče orah. Radnici i stanari železnice su se ponovo usprotivili. Došlo je do verbalnog, a zamalo i fizičkog obračuna. Pozvana je i Komunalna  i redovna policija. Na kraju su svi otišli i rekli da će doći u 12. Nisam bio tu, komšija mi je javio.

Otišao sam u 12 da ih sačekam. Niko nije došao. Otišao sam u Komunalnu inspekciju da vidim zašto ih nema. Načelnica reče da su odustali jer su suvlasnici zemljišta na kojem je objekat vodi JP “Putevi Srbije“, AD  “Železnice Srbije“, Rimokatolička crkva Svete Ane , JVP “Srbijavode“ i Grad Šabac, pa dok se ne izvrši parcelizacija ne znaju na čijem je zemljištu orah. Još mi rekoše da će to najverovatnije ići preko suda i da ko zna kada će biti završeno.

Pitao sam onda da li mogu da bar uklone auto koji je vlasnik garaže pored moje ponovo ostavio nekoliko dana zaprečivši mi ulaz (na slikama ispod). Rekoše da ni to ne mogu iz istog razloga suvlasništva pošto se to ne vodi kao javna površina. Pa ako nije privatna, a nije ni javna jer ima pet suvlasnika, kako se onda naziva takva površina i podleže li nekom zakonu?

20151008_094709

20151008_094728

Šta sam mogao, otišao sam i pokušao da pomerim taj auto, ali pošto je bio u brzini nisam uspeo ništa da uradim. Pomogao mi je i jedan drugar koji radi na železnici, a kojeg su na biciklu pre više od deset godina drogirani kriminalci razneli džipom, ali ni nas dvojica nismo uspeli. Onda su izašli i neki drugi radnici rekavši da vlasnik neće doći pre 16 časova sa puta i zamolili me da sačekam njegov povratak. Pitao sam da li je nekom ostavio ključ da se kola pomere jer već pet, šest dana stoje tako parkirana, rekoše da nije. Jedan od njih me je pitao šta sam zapeo da se kola njegovog kolege pomere kada ko zna kada sam ja zadnji put (tim izrazom) ostavio kola u garaži. Bio sam zaprepašćen i pitao sam ga s kojim pravom me pita kada ću i za šta koristiti svoju garažu? Zapretio mi je tužbom sudu i rekao “da će srediti da mi uskoro  sruše garažu“. Kasnije sam saznao da se predstavio inspekciji kao pravni zastupnik “Železnice Srbije“ (???).

Eto, ako ste vi razumeli i ja sam.

Garaža je devetnaest godina bila u vlasništvu radnika železnice i nikome nije smetala, a onda sam je kupio ja i počela je da smeta samo radnicima železnice koji tu uopšte i ne žive. Znači smeta im moja drvena garaža koja ima dozvolu, a ne smetaju im zidane garaže i stambeni objekti njihovih kolega koji nemaju dozvolu? Ili im možda ja upravo i smetam da građevinska inspekcija ne bi počela da radi posao koji pre nekoliko decenija trebala da uradi? Ako je prema čl.3 stav 13 Zakona o železnici“ infrastrukturni pojas zemljišni pojas sa obe strane pruge, u širini od 25 m, računajući od ose krajnjih koloseka koji funkcionalno služi za upotrebu, održavanje i tehnološki razvoj kapaciteta infrastrukture“ ko je onda i na osnovu čega u tom području pored pruge dao dozvolu za gradnju stambenih i pomoćnih objekata koji sa železničkom infrastrukturom nemaju nikakve veze? I gde je infrastrukturni pojas u naselju Triangla, recimo?

Trideset osam godina na tom mestu postoje moja i druge dve garaže, i još uvek se ne zna tačno na čijoj su zemlji. Čak i ako je dato na raspolaganje “Železnici Srbije“ zemljište je vlasništvo Republike Srbije, kako na zvaničnom sajtu “Železnice“ i piše. Ako je već u vlasništvu države kako onda Gradska uprava Grada Šapca, kao deo državne uprave, nema ovlašćenja da ukloni običan orah? Ako je orah neko posadio, onda je bespravno posađen jer ga niko nije smeo posaditi na tuđem zemljištu, a ako je samonikli u čemu je onda problem? O tome zašto ljudi koji ni ne stanuju tu brane drvo koje samo smeta i zbog kojeg su mi više puta lomljene salonit ploče na krovu ne mogu ni da nagađam. A sigurno će smetati kada tim putem bude trebao da prođe asfalt, jer je po pričama stanara Gradonačelnik obećao da će to naselje pored pruge, nekih 300 metara udaljeno od centra grada, posle više od 40 godina dobiti asfalt. Ako uknjiže kuće.

Gospodo, svo zemljište koje nije u privatnoj svojini je javno, jer ne postoji treća kategorija, bez obzira da li na njemu bilo pet ili pedeset pet suvlasnika kojima je dato pravo upravljanja, i to bi vam mogao reći svaki malo vispreniji seljak: zemlja je država, nad zemljom je korisnik, a iznad korisnika uprava sa svojim regulatornim planovima i propisima. U ovom slučaju za svo zemljište van 6 metara od ose krajnjeg koloseka, što spada u PRUŽNI POJAS u naseljenom mestu (st.34), izuzevši železničku stanicu i njene objekte, što predstavlja onih 25m infrastruktrunog pojasa, nadležan je Grad Šabac i ono podleže svim komunalnim propisima kao i svako drugo. A ako komunalni inspektori na takvim površinama ne smeju da reaguju na kojim onda smeju? Ako komunalni inspektori zajedno sa sve regularnom i komunalnom policijom ne mogu da uklone jednu Zastavu 128 parkiranu ispred ulaza u nečiji objekat, na samo tridesetak metara od sedišta komunalne inspekcije, čemu onda služe? Iz ličnog iskustva i razgovora sa građanima, od kojih su neki i pravnici u državnim i privatnim firmama, ispada da je najbolje što komunalna inspekcija u Šapcu radi iznalaženje rešenja kojima se proglašava nenadležnom za rešavanje postupaka.

I tako država ubija ljude. Država koja se vodi na SFRJ, ili na SRJ, ili na bilo koju tvorevinu iz bivšeg vremena, ali nikako na Srbiju u ovom vremenu. Četrdeset godina u centralnoj gradskoj zoni ne može da prođe asfalt jer ne mogu da se dogovore kome pripada zemljište na kojem je niklo čitavo naselje. U katastru postoje parcele ali nije upisano čije su, jer se neke još uvek vode na “Jugoslovensku železnicu“. Ako postoje parcele kakva onda preparcelizacija treba ponovo da se vrši? Građani su platili neku raniju parcelizaciju (ne mogu ni da se setim kada je to bilo), platili su i snimanje iz vazduha (sredinom devedesetih), i sada još treba da plate i tu preparcelizaciju i troškove sudskog postupka? Pa kako državne institucije mogu da se sude jedna protiv druge, da li ste vi ljudi normalni? Pošto običan čovek toliku nesposobnost ne može da shvati oboljeva od raznih psihosomatskih bolesti, koje kasnije, sa stresom izazvanim beskonačnošću trajanja postupka, prouzrokuju druge, mnogo teže.

I zato, čak i ako su zdrav razum i važeći propisi na vašoj strani, u ovoj kora-od-banane državi ne možete pobediti ni običan orah jer će se uvek naći neko ko je nenadležan.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.